уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:44

Моја Суматра је Холандија

Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 19.11.2008. у 22:00
Предраг Црнковић (Фото Д. Јелен)

„Пеђина полузастакљена тераса гледа на задњи улаз ресторана. Заваљен у плетеној столици, он посматра Месец који га подсећа на качкаваљ. Иде му вода на уста. Ко је оно писао приче за децу у којима се помиње месец од сира? Ћопић или Душко Радовић? А тек пржени сир код Јохане Шпири у роману Хајди! Њам! Два сата ујутру, Пеђа је гладан и јео би месец од сира. Београд је тих, а његов стомак је празан и бучан…”

Преживео је Пеђа и глад, и несташице, и политичка превирања и санкције, и наставио да живи у свом депресивном велеграду, док није стигао на странице књиге „Београд за покојнике” аутора Предрага Црнковића, иначе, преводиоца са скандинавских језика. Рукопис овог романа учествовао је на регионалном конкурсу издавачке куће „V.B.Z.” и компаније „Тисак” за најбољи необјављени роман, и убрзо награђен као најуспешнији, и „зарадио” аутору 1.100.000 динара. Тај новац ће, каже Црнковић, бити довољан да за почетак покрије многобројне дугове.

– У Америци људи купују срећке, а код нас пишу романе надајући се да ће добити паре. Већ дуже време шаљем рукописе на конкурсе, и показало се да хрватска култура није мит чим даје оволику награду за роман. Награда је регионалног карактера. Није чудо да припадне некоме из Србије, а код нас је ово признање добила Јелена Марковић за роман „Есцајг”, каже Предраг Црнковић за „Политику”.

Према његовим речима, писање о постратној Србији и повратку на деведесете године, односило се најпре на његову личну катарзу, јер га нико, како каже, није овластио да говори у име своје генерације или народа. Сматра да његов приступ теми представља нешто ново, и да те поратне године до сада нису, или су врло ретко, обрађене на овај начин, из „жабље” перспективе, односно из угла човека који је чекао у реду за уље.

Како је већ примећено, јунаком овог романа може се сматрати и глад. Физичка, и свака друга, која је претходних година завладала нашом средином. Аутор додаје да би сходно томе мото романа могао да гласи: „Нада је хлеб сиромашног човека” (Џорџ Херберт).

– Ово јесте роман о генерацији рођеној шездесетих, која није успела да оде из земље, него је морала да се овде мало пропати. Ја сам и пре тога желео да живим негде другде. Моја Суматра је била Холандија или Шведска. И можда ми је због тога још теже пало што сам био заробљен у тој ситуацији. У време када је све коштало 10 марака, од флаше уља до килограма кафе, вероватно је сваком изгледало да је свуда боље него овде. Тиме је и писање било теже, јер нисам желео да се види шта је мој лични доживљај, а шта је измишљено, каже аутор.

Питамо га како му тај Београд изгледа данас.

– Не бих да претендујем да будем стручњак за дух Београда, али мислим да се мало офуцао. Морам да разочарам локалпатриоте јер, као што сам против ћошкарења и локал-локалпатриота (горњи Дорћол мрзи доњи Дорћол, Звездара мрзи Коњарник), кад се тај патриотизам подигне на ниво Београда нема логичког разлога да буде нешто бољи. Кад идем улицом имам утисак да ће стампедо буфала сваки час да ме прегази, кад се возим градским превозом пожелим да сам сумо рвач или се осећам као врећа кромпира. Е сад, да ли је моја релативна младост то некада улепшала, не знам, каже аутор и износи своја тренутна запажања:

– Код нас су све вредности изврнуте наопако: ко је поштен тај је глуп, ко је добар тај је наиван, ко је толерантан он је издајник, ко је пристојан он је педер, ко чита књиге тај је будала, ко има самоиницијативу он је непослушан. Све што би требало да буде лепа ствар, код нас је увреда. А најважније је да у Београду увек можете наћи човека који пије пиво у девет ујутру и који се разуме у светску политику. И он зна ко је убио Кенедија, ко је убио Ђинђића, и зна да смо ми радан и поштен народ – каже Црнковић.

Признаје да је раније био политички острашћен, а данас је само намргођен и љут. Примећује да има неке користи и од лењости у животу јер га је баш она спасила да се не залети у многобројним погрешним политичким правцима. Радо се сећа речи Зука Џумхура о лењим људима: „Погледајте оне вредне какве су грешке направили, боље да је лењ а да не направи штету”...

– Ризикујем да звучим као стара „баба жвака”. Оно чему треба више тежити јесте најпре пристојност на улици. Нека врста углађености и мира. Можда то само на први поглед делује као површина. Али то је оно што чини живот лепшим и друго и не постоји. Овде све као да је наврат-нанос. А можда смо ми пали на причу о Европи, као Индијанци на џиџабиџе. Уосталом, ко мене пита…

Тренутно, Предраг Црнковић има три спремна превода скандинавске књижевности и за њих тражи издавача. Пише роман у коме ће приказати слику наше државе кроз историјски преглед произвођача телевизора, а каже да се добра прича може написати и на тему: Како сам се возио лифтом у згради „Политике”.


Коментари0
69129
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља