понедељак, 21.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 21.11.2008. у 22:00 В.Васић, Шведска

Дођош

„Ј… те воз који те дон`о!“ Чула сам ту реченицу много пута као дијете. Не, није била упућена мени. Ја сам проводила недјеље и мјесеце код баке у граду С. Мама је декретом премјештена у Босну на рад. Тамо није било довољно кадрова. А и она је била ваљда потенцијални „мрски непријатељ“. Из боље стојеће породице, од високо образованих родитеља.

У куће у којима су становале њихове комшије, пријатељи, Јевреји, Швабе итд уселили се се неки нови људи који су са собом донијели говор, навике, несналажење, тугу. Вријеме је пролазило живот је текао. Људи који су дошли влаковима без возног реда су се уклапали у средину и мијењали средину. Неки су се вратили јер нису могли да се навикну на војвођанску воду, топле ноћи, непрегледну равницу. Неки су копнили и умирали од туге. Носталгија – тако се то зове данас.

А моја је мајка радила у Босни. Једина са својом струком (апотекар) на доста великом подручју. Ви који сте већ заоштрили оловку да ме исправљате, било је то далеке 1946. године… Долазили су по њу у вријеме и невријеме да изда лијек. Одлазила је у оближње градове кад је то требало, ”ћиром” кад је саобраћао, на камионима, пјешице. Кроз сметове снијега високе неколико метара.

Удала се, добила нас, дјецу и радила. Одлазила је у С. радо и често колико су посао и тадашње саобраћајне везе дозвољавале. Није много међу вама који ово читате, оних који знају како је било путовати „ћиром“ па пресједање у Ласви. ”Брзи из Зенице касни 700 минута”, па пресједање у Винковцима.

Сјећам се како је говорила да једва чека да се врати кући и напије воде, хладне и без мириса и укуса коју је имала вода из војвођанских бунара. Нисам тад разумјела. Волила је зелена брда која су је окруживала.

Некако у исто вријеме са маминим пензионисањем, враћена нам је дедина кућа у С. Помислих - можда ће мама преселити да буде ближе сестри и рођацима. Можда ће задржати кућу па живјети и тамо и овамо. Ми, дјеца, смо створили своје животе свако на својој страни. Али ништа од тога. Дом моје мајке је била Босна.

И дођоше она тешка, проклета времена. Након скоро педесет година напусти моја мајка Босну. Помислили сте преселила се у Војводину! Не, немате право. Влак без возног реда довезао ју је овдје крај шарафа, како босанци у шали кажу. Седамдесет четири године и нова земља, нови језик, нови живот.

Миграциона политика Шведске одобрила је спајање породице и неколико мјесеци након мене, дошла је и она. Са знањем француског, њемачког и мађарског није се могло много овдје, па је она, као и много пута до тада у животу, засукала рукаве. Савладала је Шведски језик довољно да јој најчешће није требао преводилац.

Знала је бити и тужна и незадовољна. Путовала је два пута да види сина и унуке. И до Босне. Враћала се тужна, изневјерена. То није био више њен дом. Није било пријатеља на старим адресама. Размилили су се као ракова дјеца. Овако као ви и ја.

Заспала је прије шест година. Једног истог оваквог хладног и мрачног дана.
Од ње су се опростили Босанци с којима се овдје дружила. И моји нови пријатељи, Швеђани. Није сахрањена ни у Војводини ни у Босни.

Коментари24
d80ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lidija Petrovic
Postovani Emigrantu, ljudi koji su ostali u svojoj domovini nisu srozani, ruzno je da tako govoris. Ima ih postenih,moralnih koji rade svoj posao najbolje sto mogu, vaspitavaju svoju decu najbolje sto umeju, vole svoju zemlju najbolje sto znaju. Ne treba da izgradjujete ni mostove ni zgrade,pa ni ljude u Srbiji, vi ste odabrali drugaciji put i ako je vama dobro i nama je. Vi najbolje znate,a za nas ne brinite. Svako dobro.
Jelena M
Ja imam 34 godine. Kada sam pre 4 godine posla na porodjaj rekla sam muzu da me, ako mi se nesto desi, ni slucajno ne sahranjuje u prokletoj dijaspori, vec lepo spakuje u kutiju pa za BG.
S M
Draga VV ja zivim u Svedskoj i imam roditelje koji zive 200 metara od mene presli su sedamdeset godina.Znam kako se osecate i sta zelite reci.Neka je Vasoj majci vecna slava.Pozdrav iz Göteborga
v v
javi se na vodopad10@yahoo.com
Gordana D
Draga VV, izmamila si mi suze. Poslije prvog citanja, a redovno pratim ovu rubriku, predivno ispricana zivotna prica mi se ucinila odnekud poznata. Nakon drugog citanja sam bila sigurna da sam te "pronasla" makar i tu na "hladnom sharafu", ja odavde sa tople Floride. Rastuzila me vijest o smrti tvoje mame. Bilo bi mi drago da uspostavimo kontakt. Sigurna sam da bismo poslije svih ovih godina imale mnogo toga da ispricamo jedna drugoj. Pozdravlja te tvoja skolska drugarica iz naseg, jedinstveno lijepog, bosanskog grada.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља