Сва позната сведочења говоре о томе да је Зоран Ђинђић повредио ногу средином фебруара на Копаонику, док је у сали хотела „Гранд” играо фудбал. Шеф његовог обезбеђења Милан Веруовић изнео је неке детаље о томе на суђењу оптуженима за атентат.
– Био је то последњи дан школског распуста и Ђинђић је хтео да га проведе са децом. У петак увече имао је неформалну вечеру до 23.30 часова. После тога смо кренули у хотел. Ујутро је имао састанак са новопазарским муфтијом, а после је ишао у обилазак моторним санкама са супругом. Увече смо се вратили у хотел. Он је са министром Александром Влаховићем уговорио играње фудбалске утакмице. Рекао сам му да то не би било добро, да може да се повреди, а већ смо промрзли на санкама. Он је казао да је у доброј кондицији и да ће играти ту утакмицу – испричао је Веруовић судском већу у априлу 2004. године.
Утакмица је играна 15. фебруара 2003. године, а наредни дан у оптужници је означен као покушај атентата код Бубањ потока.
– Премијер се после игре пожалио на повреду скочног зглоба леве ноге и питао за физиотерапеута. Испоставило се да му је пукла Ахилова тетива. Предложена му је лонгета, али он није на то пристао. Рекао је да та повреда није ништа страшно и отишао је у собу. Ујутро ме је обавестио да крећемо око 13 или 14 часова. Најављујем трасу и организујем заказивање прегледа на клиници на Бањици. Крећемо ка Брзећу. На путу нисам ништа запазио. На аутопуту нас је чекала саобраћајна патрола и није било застоја. На Бубањ потоку није било патроле која је требало да нас сачека. Ми смо се најавили сиренама и искористили тренутак када је рампа подигнута неком другом возилу. Отишли смо право на Бањицу. Доктор нас сачекује испред. Констатовао је да му је пукла тетива и предложио операцију или да носи лонгету шест недеља. Шеф је хтео да иде на операцију, али не одмах, због доласка Карле дел Понте, већ сутрадан – рекао је Веруовић на суђењу.
Веруовић је тада поменуо и разговор са Зораном Јањушевићем, саветником у влади, који му је рекао „да су плаћене убице посматрале премијера како игра фудбал”.
Адвокат Рајко Даниловић, пуномоћник породице Ђинђић, питао је Веруовића ко је играо фудбалску утакмицу.
– Играли су припадници САЈ-а (Специјалне антитерористичке јединице) против чланова Владе Србије. У владином тиму били су, поред премијера, Драгослав Шуварац и Александар Влаховић. Играло се у сали, без публике. Иза застакљене галерије били су припадници обезбеђења – одговорио је Веруовић.
Многа сведочења говоре да су у исто време на Копаонику боравили и припадници Јединице за специјалне операције МУП-а Србије. Један од оптужених, Жељко Тојага, на суђењу каже: „На Копаонику смо играли фудбал против Жандармерије и САЈ. САЈ нас је разбио”.
Милан Веруовић је на суђењу казао да је Зоран Ђинђић после операције неколико дана био у резиденцији, иако је доктор препоручио 20 дана мировања. Већ 21. фебруара премијер креће у Бањалуку и тада на аутопуту, код београдске Арене, долази до покушаја атентата када је камион, који је возио Дејан Миленковић Багзи, препречио пут колони премијерових возила.
– Камион нагло скреће у крајњу леву траку, према нама. Возач Бијелић реагује рефлексно и избегли смо сигуран судар, обишао га је са десне стране. Возач је рекао да се нешто чудно дешава, да је то покушај. Премијер је позади читао новине и рекао само: „Неки лудак”. Јављам пратњи да зауставе возача. После сазнајем да је возило нерегистровано, да возач нема документа. Кажем им да га задрже. Онда сам јавио саобраћајној полицији за покушај заустављања. Зовем Ненада Милића и начелника Шесте управе БИА. Настављамо ка аеродрому – причао је шеф премијеровог обезбеђења.
И поред повреде ноге, неколико дана после посете Бањалуци, Зоран Ђинђић је ишао у Франкфурт, на донаторску вечеру за помоћ Храму Светог Саве.
– Премијер је негодовао што обезбеђење у Немачкој није било као раније када је он долазио. На аеродрому у Минхену, Ђинђић је поновио да није задовољан обезбеђењем. Сутрадан, у влади, болела га је нога све време. Прегледао га је лекар и утврдио да се рана потпарила – испричао је Милан Веруовић пред судским већем.
