среда, 28.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:31

Чекајући српског Мајкла Мора

Аутор: Весна Рогановићпетак, 28.11.2008. у 22:00

(СУБ)ВЕРЗИЈА
Филм који сам режирао – „Принц од папира“ до сада је у иностранству освојио осам награда. У Србији је освојио само једну, другу награду за сценарио Владислави Војновић у Врњачкој Бањи. Стога, што се мене тиче, добре и лоше стране фестивала су као подела на страно и домаће – каже у разговору за наш лист Марко Костић, припадник најмлађе генерације српских редитеља, дугогодишњи филмски критичар (сајт Popbox, култна емисија РТС „Метрополис“, као и на страницама нашег Културног додатка), аутор више краткометражних и првог дугометражног филма „Принц од папира“,који је за мање од годину дана обишао 35 светских филмских фестивала.

Ово остварење из дечјег угла говори о свету одраслих, где криминал и опасност вребају испод доброћудних маски суседа, иза ћошка, или из грађанског салона. У каквом то времену и друштву живи Јулија?

Ово је време у којем физичка и морална репресија, за разлику од времена диктатуре, не долази са врха него из центра друштвене хијерархије. То значи да је извор друштвене кризе ближи обичном човеку, него што је то икада био. Решење проблема данашње кризе стога се налази у микроанализи људских односа и занимања. Зато смо сценаристкиња Владислава Војновић и ја позвали у помоћ најстручније детективе за микрокосмичке проблеме света – децу. Из њиховог угла, видели смо оно што одрасли не виде или неће да виде. А то је да се сваки проблем, као и свако решење, налази управо испред наших очију.

После дужег времена, уз „Агија и Ему“, „Принц од папира“ бави се генерацијом која је стара колико и српска постоктобарска демократија. Зашто је дечији филм деведесетих код нас скрајнут?

Дечији жанр је потцењен на целом Балкану, а то, вероватно, важи и за све слабо развијене регионе. Тамо где се људи баве преживљавањем или где постоји комплекс преживљавања познат као орални комплекс, све оно што је физички мало и слабо постаје и маргинализовано. У нејакој држави, мало ко помишља да заштити слабијег од себе и зато су деца највеће жртве кризног система. Свако ће их користити као алиби кад је морално нападнут, а притом ће их мало ко разумети кад опасност прође. Под заштитничким изговором, људи прикривају сопствену слабост и себичност. Много сам људи срео који ћуте пред неморалом и корупцијом, наводно штитећи своју децу. Они заправо штите себе, не помишљајући да ће то ћутање њихову децу ставити управо у центар тих проблема, када проблеми једном ескалирају. Сматрам да су родитељи моје генерације, то јест Титовог режима, управо штитили себе и своју „несврстану“ привилегију. И зато, све што су гурнули под тепих своје свести и понашања букнуло је пред нашим очима, пред очима њихове деце, деведесетих. Али, то више није била њихова брига, они су тад већ били стари, а њихова деца у „најбољим“ годинама.

Зашто пропадају биоскопи у Србији? Колико је њихова судбина парадигма Србије, транзиције и монопола који не допушта проверу вредности на благајнама?

Ја сам довољно матор да сам био сведок смене различитих идеологија у Србији. Овде је владао комунизам, социјализам, мекана и тврда диктатура, национализам, клерикализам, анархија. Али, све ове идеологије краси један заједнички именитељ – недостатак тржишта. Ако посматрамо историју кроз ту економску чињеницу, видимо да се овде ништа заправо не мења. Мењају се облици понашања, али стање свести остаје исто, задржавајући статичну друштвену хијерархију. Није тачно да једни те исти људи мењају позиције, већ је реч о томе да различити људи задржавају исте позиције. У том статичном консензусу, било је само питање времена када ће биоскопи да пропадну. Они у правом, лимијеровском смислу овде никад нису ни постојали; ово што се дешава сада само је физичка последица дуготрајног пропадања. Када европски воз уђе и у нашу станицу, тек тада ћемо видети шта је заправо биоскоп.

Да ли је моћ мас-медија и кича, домаћих и страних ситкома и сапуница, „операција тријумф“ и „гранд парада“ потцењена или прецењена?

Ја сам изразити заговорник ријалити-програма. Сматрам да се прави тоталитаризам не налази у чињеници да си надгледан, већ игнорисан. „Велики брат“ пружио је могућност да неки људи постану звезде спонтано, без унапред одобрених веза и подесних међудоговора. Одједном су се појавили другачији јунаци од оних које виђамо на филму и телевизији. Такође, видели смо да су многи анонимни људи културнији, занимљивији и паметнији од познатих ВИП-оваца. Е, тај феномен управо разликује тржишне и друштвене вредности. Тржиште је окренуто стварности, а друштво само себи. И зато „Велики брат“ има гледаност, а истовремено је од српске културне чаршије означен као шунд.

Ког аутора издвајате у маси оних који ипак иду најдиректније и најдубље у својим филмовима истражујући однос политике и система на појединца?

Ако говоримо о страним ауторима, не пропуштам филмове по сценарију Роналда Харвуда. То су филмови који говоре о завери несвесних, о томе како разни добри и неутрални људи могу бити виновници зла, а да то чак и не примете. Често се бавећи темом геноцида, он заправо драмски анализира теорију моралне кривице Карла Јасперса, а наслањајући се на психосоцијални ангажман Хенрика Ибзена.

Када ће Србија добити свог Мајкла Мора? Има ли у вашој генерацији аутора који би имали смелости да крену у обрачун, с камером, од прага до прага, од институције до институције, којим поводом?

Да би се то десило, морала би да се измени друштвена свест, изнутра. То би омогућило да речи нашег свакодневног језика и мишљења поприме другачију конотацију. У Србији је и даље највећа јерес издати пријатеља или члана породице. А издати морал, свест, професију, интелигенцију, културу, то је, као, мање зло. Проблем нагризајуће корупције је у томе што би свако истраживачко ангажовање довело до потказивања неког ко нам је драг или смо му ми драги. А систем одозго нити жели, нити хоће да подржи такав чин. Онда се он и не може назвати системом. Дакле, није решење у системском обрачуну, већ у мењању стања свести и општих конотација мишљења и говора. Управо је уметност у том смислу најделотворнија.

Дуго проучавате феномен теорије завере на филму. Зашто смо као нација подложни тим манипулацијама?

Појам теорије завере се погрешно третира као анализа тајних центара моћи. Та дефиниција баш лепо одговора свакој локалној репресији и тиранији јер пребацује сваку лопту на масоне, Пентагон или сличне бесмислице. За мене, теорија завере је много баналнија ствар. То је помисао да основа нашег моралног и социјалног васпитања није у стварности онаква о каквој смо учили као деца. Појам сазревања и јесте у открићу да полицајци и криминалци заправо НИСУ на супротним странама, укључујући све психолошке конотације које то сазнање доноси. А то сазнање прво баца сумњу на исправност полицајаца, а потом и на храброст криминалаца. Такође, баца сумњу на одговорност васпитача који су нас погрешно научили. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на ту чињеницу или да се боримо против оних који су се навикли. О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што је реалност у којој смо васпитани. О томе, најзад, говори и мој филм „Принц од папира“, филм који није толико о деци колико је за децу!


Коментари1
45445
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojsa Krivokuca
Ovo je rečenica godine: "Сматрам да се прави тоталитаризaм не налази у чињеници да си надгледан, већ игнорисан."

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља