уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:34

Игор Васиљев: Аутопортрет са смрћу

петак, 28.11.2008. у 22:00
Игор Васиљев, Свадба у гробу, из циклуса у аквамарину

РУСКА ЕМИГРАНТСКА УМЕТНОСТ У СРБИЈИ
„Прва искричава младост београдске културе и послератне модерне”, „сликар смео и бескомпромисан” који је „трагао за смислом и истином постојања”, „претеча сликарства суровости и катастрофе”, „родоначелник магичне фигурације и фантастике” – све то и много више, разноврсно и контрадикторно, написали су критичари о Игору Алексејевичу Васиљеву, чија је звезда лепотом и даром блистала кратко, а траг оставила заувек и после свог физичког заснућа.

Године 1928. у породици руских емиграната Валентине Коваљскаје Јустинове и Алексеја Алексејевича Васиљева, који су се упознали и заволели похађајући школу сликања у Београду, престоници њихове нове домовине, родио се син Игор. Здрав, леп и весео дечак добија безграничну љубав родитеља који су изгубили једно дете пре његовог рођења, што је можда и разлог што нема ограничења и забрана у било ком подухвату који овај маштовити необуздани дечак замисли.

Тај однос према опасности, често на ивици срљања у суноврат, остао је такорећи основна црта Игоровог бурног темперамента до краја његовог кратког живота. Верање по фасадама кућа и топчидерским литицама, скидање сијалица са уличних бандера, вожња на крову у стојећем ставу десетак метара пре него што ће воз ући у тунел, роњење испод балвана који прекривају Саву, изазови су којима не одолева. За њега је живот узбудљив доживљај. Живи бурно, брзо, жури да све обави на овом свету, па се жени школском другарицом још пре матуре. Ускоро постаје отац девојчице Светлане. Свако ко га је бар једном видео, пријатељи, па чак и ликовни критичари који му нису увек наклоњени, сви истичу његову лепоту. „Бескрајно леп, попут ’анђела сломљених крила’, племенит и надарен, као биће са другог света, са врлином саосећања и љубави” само је један од описа његове личности; затим: „Памтио се дан када је Игор Васиљев светлоплавих очију над којима се надвија прамен ланеноплаве косе, лежерно обучен у руску рубашку или бело буретско одело, прошао Кнез-Михаиловом улицом”, али исто тако и „неодољив осмех а унутра мрак, зломисао коју треба надвладати”. Ведрина и понор. Страст за животом и опседнутост смрћу.

А све је то у његовим сликама.

Сликарством је почео да се бави одмалена, одрастајући у кући где су и мајка и отац стално за штафелајем. Да би поправио финансијске прилике породице, отац се прихвата необичног посла: дорађује и боји црно-беле фотографије које му доносе муштерије са Сењака и околине, па тако настају румени војници, шарени сватови, славе, весеља, обојене успомене на разне важне догађаје из живота обичних људи које Игор посматра, уочава, црта, и у цртежу бележи њихове психолошке и карактерне особине. Из тога се касније развија његова карикатура и гротеска, а за циклус портрета „Код фотографа” изложен у Загребу 1953. речено је да је то „можда најбоље исмејавање примитивизма и малограђанштине које је у нашем сликарству дато”.

Све око себе заразио је сликањем, па заједно са њим и само тада сликају и његови другови, у атељеу на сојеницама које су на обали Саве сами склепали од украдених балвана. После матуре било је природно да се упише на Ликовну академију која је тада, 1948. године, на злу срећу по Игоров слободоумни и радознали дух, као и свака државна институција, плаћала обол догми новог времена. Социјалистички реализам цвета, постепено га замењује апстрактно сликарство. И једно и друго је страно Игору Васиљеву. Он најављује „надреалистичка истраживања заумних предела људске подсвести”, што нарочито долази до изражаја у последњој фази његовог сликарства. Линија његовог цртежа је руоовски снажна или вангоговски уздрхтала и кривудава. Мотиви његових цртежа и слика су разноврсни: цвеће, портрети, пејзажи, слике инспирисане националним фреско-сликарством нарочито представе Христовог распећа, затим људи у различитим ситуацијама, и аутопортрети, много аутопортрета. Као да има потребу да себе стално посматра, да себе боље сагледа. Отпор према њему и његовој уметности кулминира када на Академији добија, иначе неуобичајену, најнижу оцену. Да ли се може научити оно што Игор има да каже? Да ли му је академско знање уопште потребно? Цртање према гипсаним моделима и учење перспективе? Не. Дисциплина? Никако – закључује Игор и напушта Академију.

„Непријатељска делатност у циљу спровођења терора и различитих диверзија, недозвољено поседовање оружја, читање и растурање антикомунистичке литературе, чланство у илегалној организацији Демократска омладина Југославије”, гласи оптужница по којој Игора са друговима Окружни суд у Београду осуђује на годину, а Врховни, по жалби тужиоца, преиначава пресуду и повећава на три године робије. После једанаест месеци уследила је амнестија. За тих једанаест месеци, према једном непотврђеном податку, Игор је урадио преко стотину цртежа којима се траг загубио. Остали су у Забели. Нажалост. Јер би нам о Игоровом боравку „на дну”, оном који му је, као потомку народа Достојевског, судбински припадао, речито говорили.

Изашавши из затвора Игор уписује историју уметности на Филозофском факултету у Београду, што је само узгред, јер је важније да слика, све брже и све више. Приређује убрзо прву самосталну изложбу и бива примљен у Удружење ликовних уметника Србије као најмлађи његов члан. „Имам мотива за сто година”, говорио је. А живео је само 25. Зато је и журио. Насликао је преко 120 слика за које знамо и нацртао безброј цртежа, цртајући све што види и сликајући по три слике дневно, на паусу, јер сликарског платна није било.

Игор није био неко ко дуго размишља о слици и студира сваки потез, он жури утркујући се са животом. Критичари не поричу његов таленат, али му замерају став према сликарству и према животу уопште, користећи епитете „незрео”, „безбрижан”, „нестрпљив”, „славољубив”. Нису га разумели. Понеки ипак јесу: „Васиљеви вребају са свих страна да обелодане све наказно, отрцано, изанђало и нескладно у нама” и „... у глави му се ројиле море новог Гоје”, каже Станислав Винавер.

(/slika2)А затим следи циклус злослутних слика у хладном аквамарину са сабласним визијама и дахом смрти негде иза ледене месечине, у пољу, на реци, на гробљу. Све врви од наказа, просјака искревељених лица. На гробљу се приређује и венчање. Једна од последњих слика, о којој су после написани есеји и чији се значај тек накнадно уочио, јесте последњи Игоров аутопортрет у загрљају (сопственог?) костура, са лобањом искежених зуба и злослутним светлуцањем помало тужних очију. Игор има ореол, свој плави прамен косе и очи, крупне, и такође помало тужне. Иза овог двоструког портрета је оно исто ледено плаво небо са месечином, гробљем и црним птицама као и на осталим сликама овог циклуса који предсказује смрт.

Зле слутње Игора Васиљева, најизраженије у слици „Утопљеник”, са телом у плићаку набујалог потока и црним псом у даљини хладног пејзажа, остварују се убрзо, јер 10. априла 1954. он испада из воза (намерно, случајно, или одазивајући се зову судбине) који вози екскурзију студената Историје уметности према манастиру Раваници.

Кад су га нашли, испод моста у плићаку невелике реке, у близини је, кажу, био један црни пас.

Светлана Ненадовић

-----------------------------------------------------------

Оде кошуља Игора Васиљева!

Поводом осамдесете годишњице рођења сликара Игора Васиљева, потомка руских емиграната који је, пре трагичне смрти у 26. години, оставио печат у српском сликарству после Другог светског рата, у галерији РТС у Београду биће, од 3. децембра, представљено тридесетак његових радова у избору Ђорђа Кадијевића, аутора изложбе, сакупљених из збирки МСУ, Народног музеја, Миомира Стаменковића и породице Васиљев. Осим малобројних постхумних изложби, о овом аутору остали су и бројни записи његових савременика. Из одломкa необјављеног дневника Борислава Пекића, на блогу писца „Златног руна” (http://borislavpekic.blogspot.com) сазнајемо да је Пекић после смрти Васиљева истраживао судбину сликара који је као и Пекић припадао илегалној Демократској омладини Југославије и, као и Пекић, био осуђен због тога. Од извесног Б., пријатеља Игора Васиљева, Пекић је, поред осталог, сазнао да је Васиљев волео Јесењина, Достојевског (иако је мало читао), руске композиторе (имао је леп глас и школовао га је (!), да је хтео да наслика Павловићеву „Кокошку која је обешена о месец”, а од сликара, уз Ван Гога, Дифија, Русоа и Бројгела, нарочито га је одушевљавао Бош. И још понешто:

„Умео је да воли дубоко, али не и трајно. Развод са његовом првом женом, са којом има ћеркицу, дат је по споразуму. Б. каже да су Игорови другови, међу којима и он, били позвани да сведоче у његову или њену корист на основу претходног заједничког договора.

Након расправе, цело друштво је отишло у кавану. Он је емотивно реаговао на режим. Није имао пуно идеолошких представа. У истрази је потписао да ради за Управу безбедности, али је након два дана повукао потпис (претпостављам да је извор овог обавештења сам Игор.) Робију је сјајно подносио. (Била је кратка, па је то сасвим разумљиво.) Човек који је осуђен, примерице годину дана, угодно се осећа крај људи за које зна да у тој ситуацији морају бити деветнаест пута дуже”, пише, поред осталог, у Пекићевом дневнику.

Момо Капор, пак, у својим „Успоменама једног цртача”, још давне 1977. у НИН-у, забележио је како је млади сликар Васиљев, на напуштеном пароброду у Зимовнику на Сави недељама сакривао дављенике да би насликао љубичасту модрину њихових надувених лица. Капор је испричао и легенду која је остала да кружи о смрти Васиљева:
„Неко га је видео како на платформи између два вагона свлачи најпре кошуљу и баца је на туцаник испод шина: „Оде кошуља Игора Васиљева!” узвикнуо је, а затим свукао панталоне и такође их бацио: „Одоше панталоне Игора Васиљева! Одоше ципеле Игора Васиљева! Одоше чарапе Игора Васиљева! Оде Игор Васиљев!” Последње је што је узвикнуо пре него што је потпуно наг пао под точкове, каже легенда.”

В. Р.


Коментари1
5bf3a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marija Vsiljev
Text Momo Kapora o Igoru je neistinit . Molim vas da ga uklonite, Sve u textu je fikcija autora. Igor Vasiljev, bio je svetla i vedra licnost,. Nepotrebno je siriti dezinformacije.Govorio je da nije dovaljan jedan ljudski vek , da realizuje sve svoje ideje u radove.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља