понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:36

Памтим пољубац принцезе Јелисавете

Аутор: Славко Трошељсубота, 29.11.2008. у 22:00
Одлике праве жене су љупкост и женственост: Срђа Калембер Фото Латиф Адровић...

Срђа Калембер (80), економиста по образовању, некада кошаркаш Црвене звезде и државног тима Југославије, памти много тога из спортског и приватног живота, али један пољубац никад, како каже, неће заборавити. Било је то још 1938. године, кад је он имао десет, а она, принцеза Јелисавета Карађорђевић, само две године. Све се овако догодило:

По одлуци атлетског савеза, и по жељи краљевске породице, организована је, у Београду, на старом сајмишту, Дечја олимпијада. И тада је, у „слободном трчању мушке деце” на 60 метара, Калембер био други. А, кад је победничком постољу пришао официр који је у наручју носио принцезу, она није желела да пољупцем награди победника, који је у рукама држао пехар, већ побеђеног, онога који је, као други, остао без трофеја...

Да ли сте касније упознали Јелисавету?

То се, нажалост, никад није догодило. Иако сад, као и у оно предратно време, обоје живимо у Београду, чак, колико знам, у истој општини, Старом граду. Онај дечји „поздрав” био је наш први и, засад, једини пољубац. А могао бих баш да јој покажем диплому коју сам добио после оне „мушке” трке, пре седамдесет година.

У који спорт Вас је увела та „мушка” трка?

У току рата сам играо фудбал за БАСК, а волео сам и атлетику, и кошарку, и стони тенис... Али, од 1945, од оснивања Црвене звезде, био сам, по препоруци тадашњег секретара клуба Слободана Ћосића, само кошаркаш, уз његово објашњење: „Ту ти је најмања конкуренција”...

И тако је то почело. На прве две утакмице за први тим, кад сам имао мање од осамнаест година, постигао сам око 50 кошева... И позван сам, убрзо, и у државни тим.

Где сте се све борили за Југославију?

Играо сам око 60 пута за нашу најбољу селекцију. На првенству Европе били смо два пута: 1947. у Прагу и 1953. у Москви, а 1950. и на првом шампионату света у Буенос Ајресу... Са Црвеном звездом сам од оснивања, па до 1954. године, освојио свих девет титула шампиона. У том периоду био сам, и званично, уписан као један од 20 најбољих играча Европе. Од оних који су били чланови селекције у Прагу једини сам живи сведок тог догађаја.

Колико сте путовали до Буенос Ајреса?

Тада је било далеко путовати возом и до Загреба, а ми смо од Рима до Аргентине путовали авионом чак 36 сати. Али, у Аргентини смо, после једне политичке одлуке, кажњени двоструко: искључењем са шампионата и забраном играња међународних утакмица годину дана. Титова одлука, у току овог такмичења, била је да не играмо против Франкове Шпаније, а они су нам били последњи ривали у Буенос Ајресу...

Зашто нисте ишли на Олимпијске игре у Лондон 1948?

Исто због политике, која је, по свему што знам, била, тога пута, личне природе. Ми смо се за Лондон припремали у Љубљани. И једног дана, један руководилац нам је саопштио да, због високе цене пута, у Лондон путују двојица стрелаца, уместо нас дванаесторице кошаркаша. А, по верзији коју сам касније чуо све нам је то „закувала” Неда Крмпотић, шеф партије у спорту. Она је у Лондон уместо нас упутила гимнастичаре...

Кад сте се „развели” од Звезде?

Средином педесетих сам отишао у Француску, у Нант, где сам више сезона био играч и тренер. А, потом сам отишао у Клермонферан. И ту сам остао до седамдесетих година прошлог века, кад сам се, у Француској, заљубио у Сплићанку Наташу Бебић, кошаркашицу, која је млађа од мене седамнаест година. И пут ме тада, нормално, одвео у Сплит. Био сам две године тренер Југопластике, екипе са којом сам освојио први Куп Југославије. После тога смо стигли у финале Купа купова Европе и до интерконтиненталног дела куп такмичења у Сао Паулу.

И од тада Вас Наташа прати по свету?

А, не. Она је заљубљена у Сплит, а 1973. године нам се родила и ћерка Оља. После тог лепог догађаја мене је посао опет одвео у Француску. Преузео сам екипу Нансија, па Шалана, Милуза и 1990. завршио тренерску каријеру у Вишију. За све ово време, од рођења ћерке, нас троје смо се виђали или у Сплиту или у Француској. И тај наш однос има исти ритам и сад кад ја одлазим у Сплит или они долазе у Београд. Оља се удала за поморца. Има сина Филипа (8)...

Како сте их виђали у време распада Југославије?

Тај период од 1990. до 2000. године био нам је, за разлику од ратних догађаја, баш романтичан. Заказивали смо састанке, од по десетак дана, по најлепшим градовима Европе: у Риму, Паризу... Тај ритам нашег виђања је постао део нас. Ево, протекла два месеца сам био у Сплиту, а Наташа ће ове зиме доћи у Београд... Кад их се зажелим седнем у аутобус и у Сплиту сам за десетак сати. Тако нам није досадно, а немамо ни разлога ни времена за неспоразуме или, не дај боже, свађе.

Да ли је, ипак, тешко бити сам?

Никад нисам био баш потпуно сам. До лета 1999. био сам, у Београду, уз мајку која би, да је живела још пет месеци, својим животом „обухватила” три века. Јер, рођена је 1899. године. Сад овде обилазим две сестре кад нисам у Сплиту уз жену, ћерку и унука.

Колико сте везани за Француску?

Веома. То је моја друга домовина. Живео сам у тој земљи двадесет пет година, а и родитељи су ми оставили дубоке трагове у Француској. Мајка Јулија је студирала у Паризу, а отац Јован је завршио војну академију у Шартру. Био је француски пилот. Ипак, никад нисам желео да узмем француско држављанство. Доживео бих то као издају Србије.

Шта мислите о садашњој Звезди?

Ту смо, у врху, али нисмо најбољи. А сад морам да се нашалим једном истином: Колико је Партизан јачи показује нам и тиме што нам је за првог тренера „послао” Светислава Пешића, свог бившег играча.

Како сте доживљавали Калемегдан?

Био је то наш центар живота. На Келемегдану је рођена југословенска кошарка, а могло би се рећи и југословенски џез. На терену Звезде су, три пута недељно, организоване незаборавне игранке. Биле су то чувене „Звездане ноћи”. На Звездине трибине, и на тренинге, редовно је долазио и једини наш књижевник нобеловац Иво Андрић. Ту је и галерија „Цвијета Зузорић”. Најзад, на Калемегдану је и Споменик захвалности Француској, ваљда једини те врсте и намене у свету...

Колико се Андрић дао кошарци?

Иако је био врло затворен човек са нама је разговарао о свему, а у својим „Знаковима поред пута” посветио је део и кошарци: „Хватајући или бацајући лопту, човек се не само продужује и расте него и преображава: бива другачији, лакши и лепши, превазилази себе, приближава се бестежинском стању и висинском лету, тријумфу свога тела и, у исто време, победи над њим”...

Која жена је за све вас тада била симбол секса?

Било је више њих, зависно од опредељења, али пре свих ту су биле глумица Зорица Гајдаш и кошаркашица Звезде Љубица Оташевић. Љубица је носила мој дрес, број 12. Била је моја девојка. Али, у њу су, истовремено, били заљубљени, свако на свој начин: књижевник Иво Андрић, политичар Пеко Дапчевић, човек филма и српски „Џемс Бонд” Ратко Дражевић, па фудбалер Милош Милутиновић...

И ко је освојио Љубицу „за сва времена”?

Морам још да вам кажем ко у томе није успео. Са списка њених обожавалаца испао је и чувени глумац Кери Грант који ју је после њеног првог филма „Љубав и мода” одвео у Холивуд. Тада је Кери Грант, како је Љубица казала, био само њен велики пријатељ... А Љубицу је пред матичара успео да одведе једино италијански барон Рики де Портанова, који је у холу своје виле, у Риму, имао позлаћену бисту Љубице у природној величини. Ипак, Љубица се, као богата жена, развела од Рикија, а остатак живота је провела сама у обилажењу својих велелепних вила у Марбељи (Шпанија) и Хјустону (Америка). Умрла је, нажалост, 1998. у 63. години.

Шта се Вама допадало на Љубици?

Ми смо били три и по године заједно, од њене седамнаесте и моје двадесет друге године. На њој ми се допадала очаравајућа љупкост и богата женственост, а то су, по мени, две основне врлине жене. Касније сам упознао много лепих жена, али, најчешће, то никад није била „Љубица”...

За чим сад, у Београду, жалите?

Недостаје ми она права породична атмосфера. У том односу био сам само првих седамнаест година нашег заједничког живота. Јер, овај садашњи мој и Наташин однос није, ипак, прави брак. Она у Сплиту, ја у Београду... Али, овде имам велику слободу и независност. Е, сад колико ми то у овим годинама значи...

Шта замерате себи?

Увек сам био брз: и при одлучивању, и на језику, у свакој ситуацији, и у ходу, буквално, па и кроз живот... Брзо сам, чини ми се, стигао и у ове године. Кад бих се поново родио, учинио бих све да мало успореније живим.


Коментари2
f16d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јелена
Припадам млађој генерацији која на жалост никада неће имати прилику да упозна Београд о коме говори господин Срђа Калембер
pero petrovic
Alal vera obojici na ovom intervjuu! Jedva da je bilo sadrzajnijeg i ljupkijeg po kazivanju. Mladjima da napomenemo da je Srdjan Kalember bio takav kosarkaski autoritet svog vremena kao recimo kasnije Djordjevic ili Kicanovic ! A legenda o Ljubici Otasevic bila je otisla u misteriju koju je upravo evo sada Kalember razjasnio. Sve je tako lepo. Posleratni Beograd imao je neki neiskaziv sarm i svoje zvezde i legende,narocito na poljima umetnosti i sporta. Nadamo se da na ovom mestu citamo ovako nadahnute intervjue sa neprevazidjenim genijem Sekularcem,Bebom Loncar,Djordjem Marjanovicem,Borom Kosticem i Milutinom Soskicem,Oljom Ivanjicki i mnogima drugima, dok je za "plavu cigru"-Milosa Milutinovica na zalost kasno. Cudno je da pri danasnjoj tehnici ni grad ni neki pojedinac ili grupa, niko ne pokusa da napravi CD kompilacije o zivotu i radu uspesnih sugradjana. To bi bio sjajan doprinos boljoj tradiciji grada a cak bi moglo da bude ekonomski isplativo. Kao da ne shvatamo pozitivni smisao nove tehnike.Recimo fudbalska ostvarenja Dragoslava Sekularca i Milosa Milutinovica su umetnost, remek dela koja sad mogu da se sacuvaju kao nacionalno blago i sigurno je malu sugradjana koji ne bi zeleli to da imaju u svome domu !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља