субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Фудбал као мушка ствар

Аутор: Иван Ергићнедеља, 30.11.2008. у 22:00
Иван Ергић

„Види га, ко' нека стрина”. „Моја баба то може боље да уради од тебе”. Овакви и слични коментари су део огромне компилације „педагошких” средстава које млад играч сакупља кроз све селекције и који се наставља токомњегове професионалне каријере. Од тренера, стручног штаба, навијача, па и од самих родитеља (очева) могу да се често чују такве опаске које би, ваљда, требало да му послуже као некакав подстрек.

Упоредо са понижењем који млад човек доживљава кроз то, он развија сложен скуп комплекса који постаје темељни део његове личности и кроз које гради своје односе према окружењу, ауторитету, противнику, родитељима, а посебно према женском роду и свему што је обележено као женско. Он, штавише, почиње да презире све што има превише везе са „женским” и рано му се јавља потреба да се докаже правим мушкарцем.

На утакмицама млађих селекција ретко кад може да се види нека мајка и то не само зато што се сматра да јој је више место у кухињи, него зато што јој син „забрањује”, јер не би волео да буде исмејан или проглашен „размаженком” и „маминим сином” што је у том добу и овим условима најгора клетва.

О шоњама и мушкарачама

И без већег обраћања феминистичком теоријском корпусу на једноставан начин могу се уочити све болести патријархалног духа који још, без обзира на битне помаке, доминира свим данашњим друштвима. Врши се стална пежорација женских атрибута, било да су то само камуфлирани страхови ижеља за доминацијом или се ради о обичном примитивизму. У сваком случају баш на стадиону и дворани, где је и иначе највише ирационалног, најчистије се очитава однос према жени и какав се карактер даје оном сто је „женско”. Тако као симболи слабости и ниже вредности, играчи или противнички навијачи бивају називани женским полним органом, кучкиним синовима (иначе, жене које мењају мушкарце су „кучке”, а мушкарци који мењају жене су „плејбоји” и „фрајери”), да немају ону ствар итд. Пошто се у целом друштву покушава да развије свест о политичкој и коректности уопште, све то постаје латентније и поприма друге облике. На вештачки начин покушава се да оствари формална равноправност да би се прикрила суштинска неједнакост. (признавање домаћица, увођење квота, изједначавање плата, итд).

Та подела на „мушке” и „женске” ствари и интересовања почиње од малена и учвршћује се кроз културно и друштвено испољавање тако да је дечак који пева у хору или пише песмице шоња, а девојчица која игра фудбал мушкарача. Исто тако, нарочито у фудбалским круговима, чује се да неко „игра као балерина”кад игра елегантан и технички фудбал без жеље да улази у дуеле, да се лакта и уклизава. Наравно да није случајност што се опет истиче женски род, али је у овом примеру занимљивије колико је то манифестација презривог односа према једној тако лепој и префињеној уметности какав је балет, што је такође једна од одлика мачоизма. У тим мачо доменима где преовлађује јака патријархална логика има мало разумевања и сензибилитета за ствари које подразумевају уметнички импулс. То има велики дегенеративан утицај на културу. Такође, конкретни културни феномени отелотворују оно што се сматра одређенимсамим рођењем и разумева се само кроз бином мушко-женско. Кад се већ прича о фудбалу као типично мушкој „ствари”, иронично је нпр. да је он (сокер) у Америци прихваћен као углавном „женски” феномен док су као „мушки” спортови признати рагби, амерички фудбал, безбол, борилачки и екстремни спортови, за које се уствари не зна да ли су бруталнији, смешнији или бесмисленији.

Допринос опстанку патријархата

Не би било толико страшно кад би фудбал, или било који други масован спорт, могао да буде нека врста изолованог друштвеног резервата у којемће мужјак моћи да демонстрира своју моћ. Међутим башзбог тогашто је он тако широк и масован феномен, његов утицај на свест, поготово младих људи, је огроман, тако да такав поглед на свет постаје свеобухватан и доприноси да патријархат у оваквој или онаквој форми остаје доминантна друштвено-историјска нарација.

Појмовну поделу, мушки идентитет и женски идентитет треба деконструисати и истовремено допустити да човек/жена развија што већи број својих могућности и способности било да су оне данас исконструисане и обележене као типично мушке или као типично женске. Тај расцеп и поимање женског као интуитивног и осећајног, ирационалног, а мушког као духовног, интелектуалног и рационалног је, уствари, друштвено и историјски изграђен и негованстав. У вези с тим, све и да јесте тако, онда је најапсурдније и велика друштвена аномалија што у фудбалу и другим масовним феноменима долази до изградње и репродуковања неке врсте мушкости која нема никакве везе са духом и рациом већ много пре са подсвесним, Дарвином и борбом. И ту, као и у многим другим стварима где се прикрива суштина, језик стиже у испомоћ и сви ти атрибути и испољавања на борилиштима и аренама, који се слободно могу подвести под зоолошке категорије, заодевају се у термине као што су храброст, чврстина, витештво...

Тако, неки теоретичари оптужују Јунгов концепт аниме и анимуса јер се њиме легитимизује подела на карактеристично мушко и на карактеристично женско. Међутим, цињеница је да је у мушкарцу историјски потискиван тзв. женски део личности, а код жене осујећиван онај део духа који се данас назива мушким. У суштини, ради се само о томе да мора да се створи таква друштвена свест и друштвени услови у којима ће и жене и мушкарци моћи да испоље своју целовиту личност. Све могућности и способности човека нису ни мушке ни женске, већ пре свега људске и комплементарне, и то мора да буде јасно како рођеним шовинистима и конзервативцима тако и неким екстремним струјама феминизма које сматрају да је бити жена узвишеније него бити мушкарац. Док се ово не схвати, кроз данашње друштвене парадигме разум ће се развијати као најгора врста рационалности, а то је прорачунатост и лукавштина, док ће на другој страни емотивни регистар чинити завист, презир, озлојеђеност.

Остаје нада да ће тај „сурови професионалац” из тих јаких упоришта мускулинитета какав је профи спорт, с једне стране доћи до спознаје да неког коме је важнија лепота игре, фер-плеј или суштина игре не треба исмејавати и одбацивати, и с друге стране, да ће данашњи „прави мушкарац” схватити да писање песама, плес или пак гледање балета нису само за жене, млакоње, хомосексуалце или метросексуалце већ за сваког ко жели да развије свеобухватан и аутентичан људски дух.

Аутор је фудбалер Базела 
и репрезентативац Србије


Коментари13
ca8ab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Milan
Posle Kristijana Lukarelija, Ergicu ti si nam omiljeni fudbaler. Naravno, zbog izuzetnih, hrabrih i levicarskih stavova.
zeljko blace
Sjajan tekst - pokusat cu da potrazim i druge...bilo bi genijalno da autor ima neki blog gdje bi se moglo jos citati o njegovim razmisljanjima!
Milica Maljenović
Predivan tekst, uživala sam čitajući, hvala!
соња р.
Иако када ме питају које новине читам, одговарам: "Политику", срамота ме рећи да тек сада читам текстове Ивана Ергића. Признајем, да до ових текстова, кад сам и чула раније за Ивана Ергића, то ми је име само прошло кроз уши и нестало са посљедњим судијским звиждуком. Пријатно сам изненађена да један мушкарац и то фудбалер пише на ову тему. Да знате само како дјечеци презриво погледају на дјевојчице које би да се "лоптају" с њима, посебно кад је ријеч о фудбалу! Када је ријеч о "бапским" и сличним епитатима у пежоративном тону, то је нажалост нешто што није карактеристично само за "мушки" већ и "женски" спорт: "вучеш се к'о баба!". Зашто се дјечацима онда не каже: "Вучеш се к'о деда/старац!". Мислим да проблем није само у спорту, него у читавом друштву и низу предрасуда. Особа склона са "смањеном контролом тога шта, колико, кад, коме ће рећи" биће окарактерисана као "баба" (чак и од стране жене) иако вјероватно свако од нас познаје неке мушкарце који су веће "бабе" од било које бабе. Да се вратим спорту. Подјела на дјечаке и дјевојчице се врши од најмањих ногу. Не сматрам да равноправност значи и једнакост, јер није нам дато све исто. Чини ми се да скоро до краја основне школе у физичком смислу, због чега се и прави разлика нема разлике између дјевојчица и дјечака, и можда је ту и тада не би требало правити. У основној школи имала сам дивну наставницу физичког васпитања код које смо се на почетку часа сви редали у једну врсту и лоптали се у мјешовитим групама. Мислим да би, у том узрасту, тако нешто требало да буде нормално и да развија здрав однос без комплекса ни са једне ни са друге стране. А одговор "легенди" (07/12/2008, 05:04) на питање: "Зар је могуће да имамо интелигентног фудбалера?". Наравно, још једна од предрасуда. За спорт је интелигенција једнако потребна као и за математику. Поздрав!
Bojan
Ergicu Legendo, Bogu hvala sto te nama dado!Volimo te!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља