уторак, 16.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Од Београда до Париза, и назад

понедељак, 01.12.2008. у 22:00
Паскал Делпеш (Фото Д. Ћирков)

Одмах по доласку на чело Француског културног центра у Београду, Паскал Делпеш је изјавила да не жели да овај центар буде само витрина француске културе, већ пре свега место окупљања људи, размене идеја и стварања правих партнерстава. Нова директорка ФКЦ-а већ годинама је позната београдској културној јавности, као супруга Данила Киша и преводилац његових дела на француски језик. Уз Кишова дела, преводила је и друге наше писце, првенствено нобеловца Иву Андрића („На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника”).

Мада је литература њено прво и право опредељење, последње деценије радила је и друге послове. Била је преводилац у Јелисејској палати, као и при Министарству спољних послова Француске, а 2004. године је на Косову била сарадница Жана Гинара, регионалног администратора Унмика за Приштински регион.

Паскал Делпеш веома добро познаје Београд и Србију и одлично говори српски језик. У нашу земљу почела је да долази још као студенткиња славистике у Бордоу, где је студирала руски и српскохрватски. Сада, после више од два месеца на месту директора ФКЦ-а, када је упознала како центар функционише изнутра, разговарамо за „Политику” о њеним плановима и жељама.

– Бићу мало скромнија, немам одмах амбицију да оставим неки свој печат – смеје се Паскал Делпеш. – Тешко је одредити два-три приоритета али, ипак, мислим да ће један од првих бити привлачење младе публике. Такође, сматрам да рад ФКЦ-а не треба да се сведе само на приказивање француске културе, већ да то буде место где се људи срећу и раде заједно. Желела бих да допринесем да се та сарадња дешава на релацији Београд–Париз–Београд.

Дакле, желите да помогнете да се и српска култура представи у Француској?

Да, мислим да је то веома важно и да је прави тренутак да прикажемо у Француској и савремену српску културу, креативност, нове струје и нове покрете. Зато желим да ФКЦ постане место где ћемо се састајати и организовати неке не много формалне разговоре, размењивати идеје. Желим да живот струји између ових зидова не само у програмима које организујемо.

Део културне јавности Београда је са радошћу примио вест о Вашем доласку. Имају и велика очекивања од Вас.

Чињеница да много очекују од мене и да је на мени да та очекивања испуним, понекад ме мало плаши, али, с друге стране, ипак је велика привилегија што радим у окружењу које већ дуго познајем. Волим да радим у земљи за коју знам како дише, како пати и како се радује.

Било је, међутим, и неких који нису благонаклоно гледали на Ваш долазак на место директорке ФКЦ-а због тога што сте били сарадница Жана Гинара на Косову.

Свако има право на своје мишљење, и зато то не бих коментарисала, али могу да кажем да ми је посао на Косову омогућио да упознам један део бивше Југославије који сам најслабије познавала. У местима где сам ја радила, као што су Грачаница, Косово Поље, Обилић и Липљан Жан Гинар и данас ужива велико поштовање. Он и његови сарадници, међу којима сам била и ја, допринели су на свом скромном нивоу да људи тамо боље живе. То су Срби с којима сам задржала пријатељски контакт и данас. Покушавали смо да им обезбедимо боље услове у секторима као што су здравство, култура, просвета. Сваки пут кад се видим и чујем са тим људима, они ме моле да поздравим Гинара.

У Београд сте прво долазили као студенткиња, затим са Данилом Кишом… Какве су биле Ваше везе са Београдом и Србијом после Кишове смрти?

Ја, заправо, долазим у Београд континуирано још од студентских дана. Као студенткиња, када сам почела да откривам овај свет, била сам фасцинирана разноврсношћу и богатством културе, народа, језика, географије. Географски тако мала земља, а тако разноврсна! У свакој земљи тога има, али овде се срећете са разним великим културама, имате Исток и Запад заједно. После тог открића, долазила сам са Данилом Кишом, као што сте рекли, и то је наравно био још један начин да откривам не само Београд него и целу земљу и, пре свега, да упознам фантастичне људе, да присуствујем дивним разговорима и да много учим. После Кишове смрти нисам престала да долазим. Дуго сам проводила пола године у Паризу, пола у Београду. После сам мало променила начин живота, али никада није прошло шест месеци а да не дођем у Београд. Тако се мој однос продужио, на жалост на други начин, са много јачим емоцијама, тужним и, ево, сада је ово нова фаза.

Имали сте јединствено искуство да преводите писца с којим свакодневно можете да се консултујете?

То јесте јединствено искуство не само зато што сам радила са живим писцем већ и због тога што је тај писац био изузетан преводилац. Неки други, које сам такође преводила, а који се иначе сами не баве превођењем, често не разумеју питање које им постављам, већ кажу: „Ради шта год хоћеш”. Радити са Кишом било је другачије баш зато што је он знао шта је превођење. Ми смо имали бесконачне дискусије, ја сам имала милион питања за њега и то је био фантастичан део мог посла. После, када сам преводила Андрића, а без Андрића, консултовала сам разне људе, али ми је недостајао тај контакт са писцем.

Гордана Поповић

-----------------------------------------------

Кишова сабрана дела

Литература је, ипак, Ваша вокација. Највише сте преводили Андрића и Киша.

Мада сам преводила и друге писце, Андрић и Киш су ми били главни. Углавном волим да се определим за једног писца и да преводим његов опус. Превела сам комплетна дела Данила Киша, осим прве књиге која је изашла у Француској кад нисам ни знала српски. Тренутно радим на Кишовој књизи текстова из младости, такође треба да преведем још једну из тог периода како бих комплетирала његова сабрана дела која треба да изађу у Француској код „Фајара”. Директор „Фајара” Клод Диран један је од ретких „правих” издавача, велики ентузијаста и човек који уме да направи праве књижевне изборе. Још док је Киш био жив и објављивао код „Галимара”, он је желео да буде његов издавач. Пошто сам ја после Кишове смрти његов литерарни егзекутор, прешла сам код „Фајара” и он је прихватио да штампа сабрана дела, што је велика ствар у време када је и литература подлегла комерцијализацији.


Коментари4
87cdd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

stanimir jovanovic
Dobrodosli. Soyez bienvenue! Gdja P. Delpes, i pored te epizode sa njenim radom i boravkom na Kosovu, je izuzetna licnost i dobar prevodilac. Siguran sam da ce njen rad u FKC u Beogradu biti uspesan. U tome joj mi, gradjani Beograda, moramo pomoci. Vrlo rado.
Sead Chossabich
Vakodnevno imamo prilika da zinemo od ccuda gledajuchi nas kakvi smo a u to se ubrajaju oni koji ne znaju da je gospodja Delpess, pre dolaska u Beograd, bila ssefica francuskog kulturnog centra u Prisstini, kod njoj dragih Ssiptara gde je gradola i izgradila itekako jake kultuirne veze, da tako kazzem. A koliko Beogradjana ili mojih sunarodnika mozze i da pomisli da joj je misija u Beogradu da zatre uspomenu na osobu koja je napisala sve ssto je Kiss napisao? Nimalo ne sumnjam da che, kad ovo proccitaju, svi moji sunarodnici da se prezrivo nasmesse, jer kao uvek u zemlji gde nikada nikoga niste cculi da kazze "ja to ne znam", svi mopraju da znaju sve, i da neche u njima proraditi onaj mislechi duh koji je stvorio zapadnu Evropu u koju bismo se mi, koji se joss za nju nismo izuccili, hteli da se ukljuccimo. Sedak Chossabich.
Vesna Cakeljic
Uživala sam u odličnom intervjuu g.đe Popović, koji je uspeo da prenese ne samo reči kreativne i energične Paskal Delpeš, nego i njenu posebnu senzibilnost, vedrinu i duhovitost. Na novoj direktorki, kojoj se iskreno radujem, zaista je teško breme, imajući u vidu to da sa narodima ovog regiona, sklonim naglim reakcijama i nesklonim racionalnom promišljanju, nije lako voditi politiku, te da poruka drage nam zemlje koju g.đa Delpeš predstavlja najbolje prolazi kroz razne vidove kulturnih i umetničkih delatnosti. Najviše mi je se dopada to što Francuski kulturni centar namerava da privuče što više mladih.
Љубиша В. Јовановић
Добро дошли, госпођо!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља