петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 02.12.2008. у 22:00

Поезија хлади усијане главе

Душко Новаковић (Фото Д. Ћирков)

Душко Новаковић (1948), један од најистакнутијих српских песника средње генерације, недавно се огласио новом књигом поезије „Клупе ненаграђених”  уиздању  „Трећегтрга” из Београда. Попут неких претходних, и ова збирка има око стотину песама, распоређених у два већа циклуса, „Околности” и „Плева”, и представља својеврсни пресек времена у којем живимо. Упркос наслову збирке који упућује на извесну аутсајдерску позицију, Душко Новаковић је лауреат свих релевантних песничких награда код нас, заступљен у бројним песничким антологијама, а како у рецензији најновије песничке књиге каже Љиљана Шоп, он је песник „сигурног,  реторички експлозивног, колоритно изнијансираног, мисаоно утемељеног, акробатског хода изнад различитих понора и понорних могућности”...

Припадате средњој генерацији српског песништва која се нашла у познатој антологији Шум Вавилона”.  Можете ли да опишете како сте тих седамдесетих година прошлог века видели себе и генерацију којој сте припадали?

Антологији „Шум Вавилона” претходила је једна веома занимљива и жива књижевна активност младих писаца који су означени као „налетна гомила”. Билису окупљени око „Књижевне речи”, листа Књижевне омладине Србије. Једном веома учинковитом културном политиком дошло се до спознаје да се мора наћи већи, бољи и пропулзивнији излаз за целу генерацију писаца која је боравила у Београду и, претежно, студирала. Не смемо сметнути с ума да је тада Београд заиста био књижевни центар. Дакле, може се рећи да је у Србији седамдесетих година прошлог века поезија имала снажан замах, иако као и данас, није имала велики број читалаца, осим ретких изузетака који су имали нешто бројнију читалачку публику, попут Миодрага Павловића, Васка Попе, Бране Петровића, Лалића, Бећковића, Симовића. Дакле, реч је о генерацији која је касније у „Шуму Вавилона” названа песницима седамдесетих и осамдесетих година и, ако се не варам, њих је било око тридесетак.

Управо је то била генерација песника која је објавили крај неких идеологија. Сада смо сведоци да се те идеологије и њихови рецидиви у нашем времену враћају на велика врата…

Појам краја идеолошког раја био је примењен и у осврту на моју поезију, јер сам и ја покушавао да уведем језик који је требало да се супротстави том тзв. идеолошком рају, односно стереотипима певања. Као млади писци, настојали смо да проширимо сфере слобода у начину мишљења и његове презентације. Језик поезије који сам ја тада користио биоје опортун у односу на језик тих идеологија, и моји резултати бављења таквим језиком и темама касније су ме довели до неке врсте веризма у поезији који није био класичног типа, као, на пример, веризам у словеначкој поезији. А крај идеолошког раја у литератури неоспорно је био повезан са великим, масовним покретима у свету. Те, 1968. године покрети младих људи, због рата у Вијетнаму, због сурове експанзије корпоративног капитала и трке у атомском наоружавању, условили су врло значајне промене у сагледавању односа у свету, а тиме и у уметности, па и у поезији свакако. Сетимо се гласова бит генерације. И они су доста утицали на то да српски песници, између осталих и они који су припадали мојој генерацији, постану део света који се гибао, који је хтео да вуче напред и, како је то Сартр једном изјавио, да се лише параметара својих очева и да почну вредности око себе да мере својим очима. Јер, схватили су да су обманути.

Ипак, честе су и тврдње да утицај поезије на ванлитерарну стварност није далекосежан. Будући да у Вашој поезији постоји интензивни дијалог са друштвеним, чак политичким питањима, какав је данас Ваш однос према питању ангажмана у поезији?

Верујем да поезија може да мења, ако не свет, онда, свакако, читаоца поезије. Јер, како каже један немачки песник, „Ниједан мој стих неће оборити ниједну владу”, али може, додајем ја, да охлади неку усијану главу. Имамо примере земаља у свету које имају јаке економије, али и примере земаља са јаким културним модалитетима, као моћним и утицајним оружјем. Чин пријема поезије више доживљавам у неком античком смислу, као сталну сродност душа које се кроз поезију огледају. А шта може поезија да учини? Ако ништа друго, може да прошири план језика а кроз њега и опсег саме спознаје о себи и другима. Поезија је више сфера духовности, него што има неку практичну улогу у друштву, иако смо сведоци времена где је она у неком свом практичном смислу, као степен одговорности и морала, умела да одговори, и то врло критички, на бројне друштвене феномене који нису били у складу са божанском природом човека.

Будући да је ваша поезија у врло тесном дијалогу са стварношћу, промене у вашем окружењу утицале су на то да мењате свој однос према самом језику поезије…

Унутар моје приватне судбине постоји једно веома занимљиво одисејство. Ја сам до своје 23. године три или четири пута мењао језичка подручја. Како је време одмицало, код мене се појавила двострука обазривост према језику. Стално је био присутан опрез да нешто не погрешим у језику. Постао самдневничар, бележник поезије. Диктирала ми је појмове за које сам мислио да се неће отискивати на папиру: ратови, границе, егзил, речи које нису биле иманентне мом вокабулару пре две деценије. Ушао сам у зону катастрофичких песника. И, страх ми је постао брат с којим често седим за столом и разговарам о свему и свачему...

Марија Андријашевић

------------------------------------------

„Затворени” млади песници

Видите ли данас могућност поновне појаве снажног стваралачког таласа? Кога бисте издвојили из млађе генерације песника која има мастило у крви?

Млађе песничке генерације нису ништа слабије од наше, али су мање примећене у књижевној јавности. Можда и због тога што нису успеле да дођу до свог релевантног песничког гласила. Транзиција је и неки облик дисперзије вредности. И то је грешка, јер без простора за књижевну идентификацију тешко је уредити генерацијски след. Ово су само нека имена чију поезију радо читам: Даница Вукићевић, Енес Халиловић, Ненад Милошевић, Ана Ристовић, Драгослав Дедовић, Јасмина Топић... То су песници и песникињекоји умеју да напишу и „ухвате” песму, сурфери поезије. Али, на жалост, делују у ограниченом простору своје авантуре, јер нису имали прилике да ту авантуру поделе са светом, јер је то генерација коју је „непливач С. М.”, затворивши својевремено све наше луке, затворио и њих.

Коментари0
04ae6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља