петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 03.12.2008. у 22:00 Слободан Антонић

СТРАНАЧКЕ ГОТОВИНЕ

ЛДП је у последње време забележио губитке. Странку су напустили Биљана Србљановић и Никола Самарџић. Владан Батић је изашао из посланичког клуба ЛДП-а. А Горан Петровић је у јавности изнео неке не баш светле појединости из унутарстраначког живота.

Горан Петровић је био први начелник државне безбедности у влади Зорана Ђинђића. Ђинђић је, чим је постао премијер, сменио Радета Марковића, а за начелника СДБ поставио Петровића. Петровић је убрзо дошао у сукоб с Легијом. Зато је један од захтева побуне „Црвених беретки” и био да се Петровић уклони. Ђинђић је тактички попустио и склонио Петровића. СДБ је реформисан у БИА, а Петровић је остао на функцији саветника у МУП-у до 2004. Тада је, у емисији „Инсајдер”, испричао шта се све у СДБ догађало после 5. октобра. Суспендован је и премештен на место „аналитичара за противпожарну заштиту”.

Петровић је тада постао јунак Б 92 и целе „друге Србије”. Читава једна емисија „Инсајдер” била је посвећена само њему. О њему се говорило као поузданом сведоку и као о још једној жртви Коштуничиног пактирања са „старим снагама”. Чедомир Јовановић, тада вођ либерално-демократске фракције у ДС, позвао га је да му се придружи. Штавише, наговорио га је да напусти полицију и донесе радну књижицу у ЛДП. Петровић је то и урадио. Али, прву плату је примио тек после три месеца, а другу још после два. За то време, сећа се Петровић, шеф странке „вози се џиповима, обилази београдске ресторане, редовно иде на одморе, скијање... Знао је да потроши између 5.000 и 10.000 евра за вече” (?!). Петровић увиђа да сам мора да обезбеди донацију за странку да би дошао до плате. Ево шта даље каже:

„Тада се у ЛДП-у појављује неки мој пријатељ, хоће човек да спонзорише странку. Испричам Чеди за тог пријатеља и нас двојица одлазимо да се видимо с њим. Седимо сва тројица, а мој пријатељ узима визиткарту и на њој запише 20.000–30.000 евра. И то показује и мени и Чеди. А онда у кесу у којој је било пиће ставља и коверат с парама. Узимам кесу, Чеда и ја одлазимо, а пријатељ оде на другу страну. Враћамо се у Чедину канцеларију, али тада стижу неки новинари. Ја излазим и, када сам се вратио после пола сата, улазим код Чеде и видим да нема кесе. Питам га да ли је он склонио новац, а он каже да јесте. И тако седимо и гледамо се! Ја чекам паре, а видим да је њему непријатно, али се и даље прави луд! Питам га да ли му је пало на памет да ми од тих пара исплати плате које ми дугује, а он каже да није! (...)Уместо да врати дуг, он је узео паре и побегао”.

Петровићеву причу ЛДП одмах је оспорио као лаж, а сам Петровић је означен као „урокљива нарикача и удбаш који је у ЛДП покушао да се инфилтрира због неостварених амбиција, али је на време раскринкан”. Наравно, пошто у оваквим случајевима нема писаних доказа, цела ствар почива на речи једнога против речи другога. Коме веровати? У Петровићевој причи постоје две истинолике појединости које привлаче пажњу.

Прва је она да се кључни део договора, из страха од прислушкивања, обавља цедуљицом. Тај детаљ је свакако аутентичан за читав наш политичко-безбедносно-бизнисменски миље. Колико у таквом поступању има параноје, а колико стварног негативног искуства тешко је рећи. Али свако ко је имао и најповршније додире са тим миљеом може да посведочи да у њему влада управо таква атмосфера тајновитости и „безбедносне културе”. Мобилни телефони се искључују и остављају далеко од себе, најповерљивији део комуникације се обавља мимиком или цедуљицама итд.

Други детаљ тиче се новца. Наше странке су законски обавезне да донације примају само преко рачуна. Али, јавна је тајна да један, можда и већи део прилога најуспешнијим странкама долази у готовини. Није реч о добровољним прилозима скупљеним на улици. Реч је о великим сумама које дају „велики играчи”. Такви прилози имају функцију мита. Данас ја теби дам новац за странку, сутра ти мени помогнеш кад уђеш у парламент или владу. А помоћи ћеш ми тако што ћеш ми обезбедити неки тендер или „лаку” приватизацију – или макар тако што ме нећеш ометати у мојим пословима.

Посредни доказ да постоји разлика између званичног књиговодства и реалних прихода странака дао је и сам Јовановић. Он је изјавио да реални трошкови странке по освојеном гласу не могу бити мањи од седам евра. „Изјава Јовановића је тачна и слаже се са нашим досадашњим проценама”, потврдио је и Марко Благојевић из Цесида. Новинари су, међутим, одмах израчунали да је ЛДП за освојених 216.902 гласа на последњим изборима морао да потроши 1.518.000, а не 825.000 евра, колико је пријавио у извештају. Очигледно, и у ЛДП-у мора да постоји „црни фонд” из кога се покрива ова разлика. Такав фонд се највероватније попуњава управо на начин који је описао Петровић.

Наравно, ове сумње се не односе само на ЛДП, већ и на остале парламентарне партије. Јавност много очекује од новог закона о финансирању странака. Ипак, будимо реални, никакви закони неће помоћи докле год су тужилаштва и судови под политичком контролом. Јер, да нису, зар не би бар део ових сумњивих околности већ био испитан?

политички аналитичар

Коментари58
50d55
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Урош
Свака част, господине Антонићу. Сјајна поента - ако се допусти илегално финансирање политичара, ко онда може да гарантује да ће они када дођу на власт спроводити вољу грађана који су их бирали, а не грађана који су их финансирали? Можда политичари и не желе да реше овај проблем, можда они и не желе да изгубе такве "донације"? Оваква корупција потпуно обесмишљава демократију и доводи до стварања политичког монопола.
Kokan Kanada
Stho neko reche koja bi tishina bila da svi prochaju samo ono stho znaju. Kostunica absolutno nikakve veze sa ostavkom Radeta Markovica nije imao. Evo direktno is usta Dr. Zorana Djindjica, Novebar 2000: "Jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije Zoran Djindjic u sredu je izjavio da je sef Resora drzavne bezbednosti Srbije Rade Markovic jos pre 10 dana predao ostavku jugoslovenskom predsedniku Vojislavu Kostunici sto je bila "cista manipulacija". "Sef Sluzbe drzavne bezbednosti po zakonima i Ustavu nema nikakve veze sa funkcijom predsednika SRJ. On je odgovoran republickoj vladi, a ne saveznom predsedniku. Sama cinjenica da on ne zna, ili se pravi da ne zna, kojoj hijerarhiji pripada - dovoljan je razlog za njegovu smenu", rekao je Djindjic agenciji Beta. On je napomenuo da Rade Markovic "ne moze da bira hijerarhiju kojoj ce pripadati", vec da je to "propisano zakonom", kao i da se "tacno zna kome on treba da polozi ostavku". "
Бежање
Овде г. Антонић говори о једној „рутини“ наше стварности и могла су то бити и Н.Н. лица. И наравно из те „рутине“ се бежи (померањем целе приче у коментарима) јер је реално мало „неумешаних“ и „чистих“ у овој нашој суровој свакодневници. Ова „рутина“ не асоцира само на политичаре она је изгледа присутна и до последњег у вертикали друштва? Ранг није битан. Зато се бежи у персоналне навијачке реваншизме и у лажну самоутеху да су и „они други“ исти такви (или нису ништа бољи). Незрело и тужно јер већина бежи од огледала и сакрива поглед који би требало да буде поглед који треба да започне неопходно оздрављење. Антонић идентификује принцип( проблем) али џаба, изгледа. Живо блато је јаче, вуче на доле.
Marko Markovic
Sta se desilo sa Markovicevim svjedocenjem koje je trebalo biti protiv S.M...pa on svjedocio u njegovu korist.....ako se nevaram pominjao je neku vrstunagodbu.........postoji snimak na youtube, mislim da je dojch radila emisiju...........
Srdjan Petrovic
@Жељко Пауновић, i slicni. Prvo se informisite os stvarima o kojima zelite da pisete. O smeni Markovica se pricalo nakon 5.oktobra dok je u Srbiji na vlasti bila tzv. prelazna vlada a u SRJ DOS. Dakle nije Djindjic bio nadlezan da smeni Markovica (kao sto vi pisete) jer Djindjic postaje premijer tek nakon republickih izbora (25.1.2001.) i prvi potez koji je Djindjiceva vlada uradila je smena Radeta Markovica. Dakle, Markovica je u tom periodu mogla da smeni samo prelazna vlada koja to nije zelela (socijalisti kochili) a zahtevala se njegova ostavka. Iako je Markovic javno rekao da ce dati ostavku ako to od njega bude trazio Kostunica i cak ponudio ostavku Kostunici, Kostunica je tu ostavku odbio uz odgovor da "nije vlastan da je primi". Naravno, nije uputio Markovica da ostavku podnese tamo gde treba niti je ikada rekao da bi Markovic trebalo da sidje sa te funkcije. U svakom slucaju, taj "drzavnik" je svojim ponasanjem omogucio Markovicu (naknadno osudjenim za vise teskih krivicnih dela i osumnjicenom za spaljivanje dokumentacije DBa) da ostane jos nekoliko meseci na celu DBa. Doduse, nikad necemo znati da li bi Markovic zaista podneo ostavku republickoj vladi i da je Kostunica to od njega trazio... ali je sasvim jasno da ga je Kostunica tu zadrzao.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља