петак, 12.02.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:42

Вокс попули као порота

петак, 05.12.2008. у 22:00
Споменик Јаши Томићу у Новом Саду, рад Александра Зарина (Фото Бета, Драган Гојић)

Име Јаша Томић најширој јавности гласније је зазвучало пре три године, када је истоимено банатско село погодила катастрофална поплава. Поново је, али другачије, зазвонило пре две године, када је у центру Новог Сада постављен споменик Јаши Томићу. Од тада непрестано звецка због полемика које се воде поводом тога да ли личност Јаше Томића завређује подизање споменика, нарочито на овом месту. Посебно узнемирење изазвала је пре око месец дана вест да Ефраим Зуроф, председник Центра „Симон Визентал” у Израелу, неће прихватаити понуђену титуле почасног грађанина Новог Сада, са образложењем да је споменик у центру града подигнут личности познатој и по својим антисемитским ставовима. Прошле седмице донета је у Новом Саду одлука о јавној расправи и изјашњавању грађана о месту овог споменика.

Кључни моменти у биографији Јаше Томића (Вршац, 1856 – Нови Сад, 1922) тичу се чињеница да је Јаша Томић био новинар, политичар и књижевник. Студирао је медицину и књижевност у Бечу и Прагу, али му је приоритетан био политички ангажман. Познато је да је био зет Светозара Милетића и његов наследник у Српској народној слободоумној странци, која 1891. добија назив Радикална странка. Био је агилан борац у организовању српске заједнице у Хрватској, Славонији, Аустроугарској, и председник Велике народне скупштине која је 1918. изгласала да се Војводина прикључи Краљевини Србији.

О Јаши Томићу данас се говори као о контроверзној личности, не само у домену политичког ангажмана, већ и у приватном животу.

Јаша Томић одслужио је затворску казну због убиства новинара Мише Димитријевића (1889), уредника либералног листа „Браник”. Разлог је било изношење у јавност девојачких писама Томићеве супруге Милице упућиваних њеном бившем веренику.

Најснажнија контроверза у Томићевом политичком ангажману везује се за спис „Јеврејско питање” (1884) као најчешће спомињан извор Томићевих антисемитских ставова.

Социјално-политички контекст у коме је настало дело „Јеврејско питање” једнима служи као оправдање за Томићеве ставове, у смислу да антисемитизам у 19. веку није могао имати исто значење као у потоњем столећу, а други сматрају да је то управо изговор како би се избегло суочавање са пропагираним антисемитским идејама.

„Ја сам Јеврејско питање изнајпре штудирао поглавито на аустријским приликама. У оно доба беше борба око бечке штампе већ решена. Од 13 дневних листова, који тада излажаху у Бечу, беху једанаест, и то најглавнији искључиво у рукама Јевреја. Ја сам пратио ту штампу, и згрозио се од њене покварености. Посматрао сам берзу, на којој царују Јевреји; посматрао сам штетан уплив тих људи по занатлијство, а знао сам већ од куће, шта бива од оних села у којима се настани само један једини Јеврејин. Видео сам и то, да је утицај Јевреја на трговачки сталеж – грозан...”, писао је Јаша Томић на страницама „Јеврејског питања”.

„Јеврејско питање” садржи и друге увредљиве, уопштене оцене карактера јеврејског народа, које се односе на морал, поштење, какве данас називамо „говором мржње.“ Историчарка др Сузана Рајић коментарише да историја није позвана да брани или суди, а чињеницу да се историјска наука није до сада бавила овим делом (све до објављивања сабраних дела Јаше Томића, Прометеј, 2007) објашњава његовом маргиналном позицијом у односу на целокупни политички ангажман Јаше Томића.

– Наука би морала да расветли шта је у том спису оригинално, шта је компилација, од кога су поједине идеје преузимане, са којим мотивима. Као новинар, Томић је морао бити подстакнут бечком и пештанском штампом, европским јавним мњењем о сличним питањима. Питање је – треба ли правдати антисемитизам економским разлозима, и да ли је то, како се обично наводи, само стереотип? Јаша Томић се никада поново није враћао на ово питање, па би требало испитати да ли је касније дошло до ревидирања тих ставова. Ондашња јавност није реаговала на ту брошуру, али није нам познато да је Томић предузимао и конкретне акције у том правцу – каже Сузана Рајић.

На сајту радио-емисије Пешчаник, социјални психолог Јован Бајфорд, тумачећи антисемитске ставове Јаше Томића, пише да је неспорни утицај на њега имао „озлоглашени аустријски антисемита Аугуст Ролинг”. За Бајфорда је кључно обележје контекста у коме настају Томићеве (Бајфорд додаје и Пелагићеве) идеје „опсесија Талмудом као извориштем јеврејског (не)морала”.

– Није споменик Јаши Томићу увредио само припаднике јеврејске заједнице, него и многобројне Србе – каже историчар из Новог Сада др Ранко Кончар и додаје да ставови изречени у „Јеврејском питању” морају да буду подвргнути критици. „Краљевина СХС му је дала читаво село (име Модош мења у Јаша Томић 1924), а СФРЈ није доводила у питање име тог села, што значи да је део његове политичке активности био признат. Ипак, сматрам да споменику, по многим питањима контроверзној личности, није место у центру нашег града”, каже Кончар.

Простор за манипулације и спекулације у „случају Јаша Томић” је огроман. Спис „Јеврејско питање” могуће је наћи на свим сајтовима који пропагирају неонацистичке идеје. Ако је ово дело и било на маргини, недавни догађаји га померају у центар, а тежина садржаја овог списа отвара сасвим јасна питања о томе требају ли нам споменици који вређају било коју друштвену или етничку групу?

Многи су се већ наљутили, у стилу „шта је сад то ископано од пре два века”, али у мултинационалној Војводини нема места таквом размишљању. Зато су ваљда сада и политичари (а политика је и кумовала случају - радикали подигавши споменик, а нове ДС власти у Новом Саду преиспитивањем његове оправданости) случај пренели у надлежност велике пороте „вокс популија“ и дали им, као и свакој „власти“, примерен рок од сто дана.

---------------------------------------------

Орање и преоравање

У земљама где се историја мање разматра као колективни терет, материјал за перманентну преправку или повод за трајну комеморативну екстазу људима не смета да иду улицама које се зову Кестенова, Брезова, Прва, Пета, а да уз то нормално живе и обављају своје свакодневне послове. Зато је можда и симпатичан стрип или цртаћ о Паји Патку, где сестрићи му Гаја, Раја и Влаја стално трчкају по тако неким лежерно названим и безбедним улицама, макар у томе било и доста медијске илузије. А код нас су и сами називи улица чест повод за сучељавање мишљења и моћи, баш као и споменици за полемичку драму или рушилачко насиље, као да је град некакав политичко-симболички систем а не оно на шта смо се свикли као на цивилизацијски продужетак сопственог организма и његових потреба. Мислим да би она опуштенија школа мишљења, ближа обичном, практичном разуму, била далеко примеренија од ових наших систематских свађа и сукоба око повода какав је и споменик Јаши Томићу у Новом Саду и да је добро што је град позвао своје грађане да о томе мало шире размисле и изјасне се у тромесечном року. Тај рок ће нам можда помоћи да схватимо да нити смо Марко Краљевић који би да оре и преорава већ изграђене друмове нити они Маркови опоненти што друмове/споменике постављају без неке веће јавне потребе и повода, па ма какви они били.

Знам ко је био Јаша Томић и свакако нисам једини који сматра да има озбиљних разлога што се Новосађани радије окупљају око споменика ЗмајЈови.


Коментари3
d6ba4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Нико Б.
Овај чланак ме је подсетио да скренем пажњу уваженом аутору текста, као и делу новосадске јавности, да у српској култури, па и шире, постоје случајеви видног или прикривеног антисемитизма. Рецимо, у приповеткама Милована Глишића, а то је релативно познато у историји књижевности, постоји антисемитизам уграђен у књижевни лик, са мисаоном поентом: јеврејско штеточинско деловање на српском селу. То је промакло делу наше јавности и ја осећам потребу да укажем да је М. Глишић веома присутан у нашем животу - преко скулптура у парковима (на Калемегдану) до спомен-плоча од Београда до унутрашњости. У Чеховљевој Степи приказана је готово непријатељски једна јеврејска породица у распону од јадне сервилности до безумног нихилизма. Али, то је руски проблем. А што се тиче оних Новосађана који више воле да се окупљају око споменика Ј.Ј.Змају, скренуо бих им пажњу да је дотични песник имао неколико песама о механичком усађивању модних, језичких и менталних матрица у свест благородног војвођанског човека.
Никола Драганић Љубов
Тужан сам због свега и страх ме хвата. Не треба да будемо ни антиевропејци, ни антисемити, ни антисрби... Али, читава ова хајка има за циљ сасвим нешто друго. Треба да се каже да је Јаша Томић никоговић, а онда је све никоговићевско. Па, чак, и одбрана части своје ћерке и жене! Следећи је Светозар Милетић (и његов споменик), а после Космета, следи Војводина, Санџак... Да није било 1918. све би било друкчије. Срба би било у Војводини исто колико и у данашњој Мађарској. Знам Американцима Војводина не треба у Србији! Али, ако то неће и "неки" Срби зашто би то хтео неко други. А господи докторима?! Препоручујем др Сузани Рајић да прочита студију (докторска дисертација) др Лазе Ракића. Хоће ли ставови Моше Пијадеа (и споменик) бити "подвргнути критици", па и др Ранка Кончара из "оног времена"? "СФРЈ није доводила у питање име тог села (Јаша Томић)што значи да је део његове политичке активности био признат" од политике у којој је др Ранко Кончар био председник ПОКРАЈИНСКОГ КОМИТЕТА САВЕЗА КОМУНИСТА ВОЈВОДИНЕ.
Божидар Митровиц
Сигурно је да се сваки Србин мора борити против сваке форме антисемитизма. Али исто тако очекујемо да се сваки поштени Јеврејин бори против Мадлен Кербел Олбрајт и њене политике демонизације Срба и измишљотина на основу које су нас бомбардовали и где су гинули и деца и људи. Да ли је неки Јеврејин страдао или могао да страда због ставова Јаше Томића треба отворено размотрити. Ставове националиста, скинхеда па и нациста на улицама често импровизују разне полиције како је снимила руска НТВ (пример национал-комуниста Лимонова) да би застрашивали (руске) патриоте и њихову (раније) оправдану критике власти која не води довољно пажње о националним интересима. Када су у питању споменици поднео сам 2000. год. захтев Министарству правде још за владавине Милошевића тражећи да се уклони споменик Моши Пијаде, као преводиоцу марксистичког Капитала и пропагатора диктатуре пролетаријата као јединог облика управљања (како се испоставило у словенским земљама). Од Мошине пропаганде и конкретног деловања стрељано је хиљаде поштених грађана Србије и ти злочини још нису ни разотркивени. Зашто нова демократска власт није уклонила споменик ... пропагатора диктатуре као форме управљања. ... Руска власт упорно неће да говори о злочинима Лењина и његове банде иностраних најамника и геноциду који су починили над руским народом. Зато се појављују тезе о ГолодоМору и захтеви Естонаца и Латиша о руској окупацији иако су Латишки одреди спроводили геноцид руског народа. Добро је да се критикује и Јаша Томић. Али злочини Моше Пијаде и његових ученика су морали давно да присиле демократску власт Србије да уклоне његов споменик испред Политике. Божидар Митровић, доктор правних наук

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Претплата Оглашавање О нама Импресум Контакт Архива Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља