субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 07.12.2008. у 22:00 Млађан Динкић

Кад је скупо заправо јефтино

Највећа опасност за демократију је демагогија. Посебно у Србији, у којој је популизам старији од демократије. Демагогија доводи до искривљеног система вредности. У таквим околностима најбоље пролазе они који ништа не раде, јер се од њих ништа и не очекује. Награбусе они који раде и остварују добре резултате, јер се на њих сви навале, а пошто нису свемогући и могу понекад да погреше – по правилу се сав гнев неиспуњених туђих жеља сваљује управо на њих. У искривљеном систему вредности, ненормалне ствари се приказују као нормалне, а нормално понашање се често исмева, па и жигоше. Свакако да није нормално да плата премијера буде пет пута нижа од плате помоћника директора неког монополског јавног предузећа. Али, да ли је нормално да први човек владе, од чијег рада зависи стање и будућност нације, има плату која је тек око три пута већа од просека у Србији?

Демагози свесно подилазе народу тако што говоре оно што већина жели да чује, а не оно што је истина. У условима када су у Србији плате већине грађана релативно ниске, јавност је оправдано поставила питање висине плата и других привилегија у јавним предузећима. Међутим, уместо рационалне расправе о томе да ли су такве плате заслужене и какви су резултати рада појединих предузећа, све се убрзо претворило у лов на вештице и бесомучни медијски линч једног човека - директора Аеродрома. Неки су доливајући уље на медијску ватру покушали чак и да политички профитирају. Како то и доликује демагошким мелодрамама, на крају је принета и жртва. Након свеопште хајке, отишао је један од ретких директора који је храбро и успешно реструктурирао своје предузеће, раскинувши бројне штетне уговоре, смањивши масу плата за 15 одсто у односу на прошлу годину, број запослених за једну трећину, уз повећање добити за државу од чак четири пута. Бојан Кришто је заправо урадио оно што се већ годинама тражило од сваке владе – смањио је јавну потрошњу на примеру предузећа које је водио. Зато је и стекао бројне непријатеље.

Да се разумемо, не мислим да сви директори јавних предузећа треба да задрже високе плате које тренутно имају. Неки вероватно уопште не заслужују да буду директори. Али, нисам спреман да се приклоним ни идејама да плате свих директора буду једнаке, тако што би се смањиле на ниво садашње плате премијера, која је иначе више него потцењена. Свима једнако, независно од положаја на тржишту и резултата рада – то се зове уравниловка. Уравниловка је непријатељ успеха и велика заблуда. Нисмо сви исти, нити су сва јавна предузећа иста.

Далеко већи проблем од плата је што су услуге јавних предузећа релативно скупе за квалитет који грађани добијају. Железница је добар пример – свако домаћинство у Србији даје кроз порезе преко 50 евра годишње за субвенционисање железнице, а возови путују просечном брзином од 30-40 км/х, уз велика кашњења. Или, на пример, ЈАТ, који ће ове године остварити губитак од преко двадесет милиона евра, али и даље има у власништву зграду представништва на Петој авенији у Њујорку, иако за Америку не лети већ више од петнаест година.

Шта онда да се ради?

Прво, најважније је запитати се колико рад неког јавног предузећа заиста кошта грађане Србије и какве они користи имају од тога. Уколико неко предузеће смањује трошкове пословања и побољшава квалитет својих услуга, менаџмент свакако заслужује добре плате. Такав ,,скупи” менаџмент је заправо јефтинији за друштво, јер мање кошта грађане. Ако држава жели да одговорност за вођење важних јавних предузећа повери стручњацима, њихове плате морају колико-толико да буду конкурентне са сличним ангажманом у приватном сектору. Али, уколико ти директори не остваре резултате који се од њих очекују, они треба да буду смењени и да препусте своје место онима који су способнији. С друге стране, шта нам вреди да некога директора мало платимо, уколико он својим незнањем и лошим руковођењем направи држави велику штету. У раду државне управе, укључујући и јавна предузећа, није суштина смањити плате, већ смањити бирократију и укупне трошкове. Гарантујем да би се Србија далеко брже развијала када би државни апарат био мањи и ефикаснији. Тада би и појединачне плате државних намештеника биле далеко веће, али би укупан трошак за друштво био нижи, јер би исти број боље плаћених људи квалитетније обављао више послова него садашњи прегломазни бирократски апарат. Дакле, мора се направити потпуно нови систем вредности и одговорности за рад у јавним предузећима. Нерад, јавашлук, бахатост и расипништво се не смеју толерисати, евентуални лоповлук мора бити најстрожије кажњен, а добар резултат добро награђен.

Друго, приликом одређивања висине плата мора се правити разлика између јавних предузећа која су изложена конкуренцији (попут Телекома) и оних која имају монополску позицију‚ као и између оних која остварују добит и оних које грађани Србије дотирају из буџета. Основне плате менаџмента би свакако требало да буду ниже него садашње, многе привилегије укинуте, али би сви имали могућност додатних стимулација уколико побољшају резултате пословања.

Треће, нужна је далеко строжија контрола рада јавних предузећа кроз две полуге – министарство финансија и јавност. Ако су резултати добри, менаџмент би на основу сагласности министарства финансија заслужио пажљиво одмерене бонусе, а уколико су лоши, плате би им требало смањити, а у драстичним случајевима сменити руководство предузећа. Финансијски извештаји свих јавних предузећа морају бити подвргнути независној ревизији и објављени на интернету.

Шта је онда коначно решење? Приватизација - у свим оним случајевима у којима је могуће постићи циљ да нас рад предузећа мање кошта и да више користи друштву. А у свим другим случајевима – боља контрола рада, уз адекватан систем награђивања, односно кажњавања.

министар економије и регионалног развоја

Коментари47
c03e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

MiT TiM
Ovo je jos jedan dokaz da je socijalizam neuporedivo sigurniji i bezbedniji sistem kako po vozace i putnike tako isto i za policiju. Ovo se nije moglo dogoditi u socijalizmu iz najmanje dva razloga: vozaci i svi ucesnici u saobracaju su imali visi nivo svesti i postovanja saobracajnih propisa i drugi da policija tj milicija nije nikad prilazila repetiranim pistoljem prekrsiocu u saobracaju, osim ako je unapred znala da goni kriminalca! U ovom slucaju zalim i poginulog momka i policajca, jer su obojica zrtve sistema!
Демокрађија
КОнкуренција, глупости! Има ли и једне банке која послује код нас а да није примала раднике преко везе? То сви знају! Не само у Телекому, него и у Теленору се прима преко везе. Је ли Свилановићева жена добила посао директорке у Меркатору на основу своје способности? Нека распишу конкурсе за та места, јавиће се колико хоћете способних људи, чак и наших из иностранства . за те паре и привилегије ће рађе радити овде него тамо. Али, то су партијска и/ли рођачка места. Некад сам сматрао Вучића за архи-демагога, али Динкић му је раван, а и остали су ту негде, разлике су минималне.
Aleksandar Mihailovic
@Psi laju a karavan prolazi",3. Zasto dzabalesku kupovine povezujete sa aerodromom? Njega nikada ne bih privatizovao. On je zlatna koka. Nema opravdanja ni za prakticno poklonjene firme zbog navodnog "vracanja dugova istih". To je samo na papiru. Vecinu dugova drzava im je oprostila, a tamo gde nije, vracani su iz naslova rasprodaje osnovnih sredstava i objekata. Raspitajte se malo. Ima firmi gde su ispred nosa radnika iznosili masine i davali ih kao zamenu za dug, gde su rasprodasvali lagere robe i tim parama vracali dug. Kada vise nije bilo obrtnih sredstava, a prosla je i obaveza od 1-2 godine zadrzavanja radnika, otpustani su kao tehnoloski visak. To su jos i dobra resenja bila, jer, vecinu radnika nove "gazde" su sikanirale, maltretirale non-stop menjanjem radnih mesta, uglavnom na sve niza i niza, tako da su sami odlazili, razocarani i obespravljeni, jer, nisu u takvim uslovima imali pravo na otpremninu. Na desetine hiljada radnika je u "privatizovanim" firmama ostalo bez posla, dok su neki objekti poruseni i na njihova mesta su izgradjivani stambeno-poslovni centri. Od proizvodnje skoro nista. Retke su firme koje ulazu u nju. Dakle, vecina "gazdi" osim tog jednog evra nije ulozila ni dinar u kupljenu firmu. Nekada izuzetno uspesne uljare se gase, pretvaraju u cokoladarnice, a u pitanju je artikal bez koga narod ne moze i koji cemo uvoziti od bivse "brace". Nije resenje ni u potpunosti prepustanje firmi stranom kapitalu, jer, kod prve krize i politicke ili bilo koje nestabilnosti, njihov kapital niko nece moci da zadrzi. Ode on za tili cas. A sta onda? To ne pitam Vas, vec "mudrace" koji sve rasprodase i bez ikakve kontrole i penala "srecnim" kupcima nametnutim dozvolise da raste armija nezaposlenih, umesto prave Armije, koju efikasno rasturise. Da li znate da su sami radnici barikadama neke firme branili od rasturanja od strane novopecenih "gazdi"?
"Psi laju a karavan prolazi"_3
@Aleksandar Mihailovic. Vas komentar samo pokazuje sa kakvim problemima i misljenjima mora vlada da se nosi u ovim teskim vremenima. Ne mogu da zamislim ni jednu avionsku kompaniju koja bi pristala da slece na aerodrom ciji su vlasnici radnici i to oni koji su i upropastili svoju firmu. Za takvu firmu ja ne bih dao ni jedan evro. Ogromna vecina privatizacija je neuspela jer su firme prodavane ljudima za jevtine pare ali novi vlasnici nusu imali para ili nisu zeleli da investiraju, iako su cesto ugovorom bili obavezani da to ucine. Ili su kupili firmu zbog lokacije a ne zbog biznisa i cekaju priliku da se otresu radnika koje moraju da drze ugovorom o prodaji i da zatvore firmu. Besmisleno je prodavati firme takvima ali nema niko drugi koji bi ih kupio. Drzava bi lako mogla da oduzme te firme ali bi onda opet morala da nadje novog vlasnika koji nije nista bolji od prethodnog. Sve je to presipanje iz supljeg u prazno, jer proizvodnje nema, a jedino drzava ima kratkotrajnu korist jer je skinula bedu s vrata bar za neko vreme, dok firma ne propadne. Jedine privatizacije koje imaju smisla su prodaja kupcima iz inostranstva koji su u slicnom biznisu i imaju menadzment koji zna kako da radi i dovoljna para za investiranje da bi se firma dovela na nivo da bi mogla da radi (slucaj smederevske zelezare). Ne postoji firma koja je stvarno prodana za jedan evro, jer kupac u tom slucaju prihvata i dugove firme i nepotrebne radnike koji su konstantan problem jer se ne mogu odmah otpustiti. Taj jedan evro moze da kosta kupca milione evra sve dok najzad i on ne propadne. Sve sto sam ovde rakao pripada maloj tablici sabiranja u biznisu.
Zdravko
Zamolio bih ministra Dinkica da se ubuduce prevashodno bavi najvaznijom temom nase ekonomije, a to je povecanje naseg izvoza i smanjenje (ponistavanje) naseg trgovinskog deficita. Samo to moze dugorocno da spase nasu ekonomiju i da donese prave rezultate. Mislim da je ministar Dinkic u poslednje vreme poceo da se bavi mnogo manje vaznim temama, i to mu veoma mnogo zameram. Kao sto su glasaci na proteklim izborima najvise od svega cenili dovodjenje Fiata u Kragujevac, tako bi znali da prepoznaju i cene i svaki drugi posao takve vrednosti koji bi dosao u privredu Srbije. Krajnje je vreme da politicari i ministri pocnu da resavaju sustinske probleme.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља