субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 10.12.2008. у 22:00 Феђа Димовић

Шта се десило са Београдом

Мало је ствари у овом граду које ме заиста подсећају на Београд. Када би ме неко ко није одавде питао шта је оно прво на шта помислим кад кажем Београд, тешко да бих имао спреман задовољавајући одговор. Нисам од оних уображених „старих” Београђана који за нестанак београдског духа криве тамо неке „дивље” који су дошли и покорили неке овде „питоме”, па их постепено протерали са њихових станишта. Сви смо ми однекуд дошли, само је питање где ћемо стићи и шта ћемо оставити иза себе. И ко још данас има тапију да себе назива правим Београђанином?! Да ли то значи да си рођен негде на Старом граду или Врачару, да су ти плафони у кући високи преко три метра и да ти је прабаба пила чај са женом француског конзула. Нема везе што је праунук сада главни фан „Гранда”, шмрче коку сваког викенда, у уској мајици, с „фудбалерком” (мали лажни чироки) на глави – стереотип данашње праве београдске омладине. У позоришту и биоскопу није се било десет година, јер то је тешко смарање. Пре неки дан у троли сам чуо наизглед фину девојчицу из „праве београдске породице” како преко мобилног прича о некој наставници у школи која се „прво кур, ал су је одма’ напушили, па је онда искулирала, и онда је све било у фулу”.

Култна места као што су Скадарлија, „Српска кафана”, СКЦ, КСТ итд. сада су само бледе сенке некадашњег београдског начина зезања. „Више нема Ђуре Јакшића, салвета и поема”, речи су једне наше песме, која је требало да буде сатира, али је убрзо постала химна деструкције. Некад ми је потребна дужа шетња по Калишу, да дођем до Победника, да бих се уверио да сам стварно у Београду. При том не могу ни да направим људски круг, пошто је „градским већницима” (види Алан Форд), потребно две године да поправе мост код Римског бунара. За то време би сазидали и Скадар на Бојани, акамоли укуцали пар дасака. Поглед са Калемегданске тврђаве ме увек подсети на ужасан потенцијал који овај град заиста има, али га не користи. Само се у предизборним кампањама труби о томе како ће се Београд спустити на реке и постати нека врста балканског Њујорка. У стварности, осим неколико механа на бурићима и покојег новог вишеспратног споменика тајкунизацији, на том видику и нема богзнашта. Прошла градска власт волела је да маше виртуелним плановима о изградњи Београда. „Од марине ’Дорћол’ до Аде Хује” била је њихова чувена крилатица, иза које су се криле бројне малверзације и талови од 10 одсто, а које се по дифолту примењују у овом граду и овој земљи од када знам за себе.

Још једна ствар ми невиђено боде очи ових дана. То је кампања свима нама драгог Паркинг-сервиса, под називом „Деблокада града”. Ову акцију прати и симпатична реклама на ТВ-у, којојје циљ да мало поправи имиџ једном од, у народу, најомраженијих јавних предузећа у Београду. Из садржаја рекламе неко би рекао да се ствари заиста мењају набоље, барем што се тиче паркирања у граду. Чињенице, ипак, говоре другачије. Истина је да у саобраћају у Београду влада потпуни хаос и анархија. Бахатост је кључна врлина коју мора да поседује сваки добар возач. У левици мобилни, десница на труби, испод седишта пајсер или дизалица – за сваки случај. Кључне саобраћајнице као што је Булевар револуције одавно имају само једну траку, јер друга служи за паркирање. Скоро је на Теразијама отворен још један елитни кафић намењен поштоваоцима правог београдског начина живота. Ови прави Београђани користе две од три постојеће саобраћајне траке да испред локала паркирају своје затамњене кочије, од којих неке немају ни регистарске таблице. Све ово дешава се усред саобраћајног шпица, наочиглед полиције, башпреко пута београдског одбора Демократске странке. У међувремену, на другом крају града, оперативци Паркинг-сервиса односе неког „југа” или „стојадина”, како би деблокирали пролаз за неког правог Београђанина. Предлажем да се једна од наредних кампања назове по чувеном Супер Хиковом слогану:„Крадем од сиромашних да бих дао богатима”. То би барем обезбедило већу транспарентност у раду.

И за крај, моји прави стари Београђани и Београђанке, шта бих вам рек’о? За овакву слику велеграда нису нам криви ни власт, ни градоначелник, ни многобројне неокречене фасаде, ни „суперорганизовани” градски превоз у којем сваког дана газимо једни преко других, ни то што имамо само два моста, а обећали су нам 20, ни оних 30 радикала што сваки дан изазивају колапс у саобраћају, ни прљаве улице, ни посланици ленчуге, ни препуни контејнери, ни све остало ђубре. Криви смо ми шатро прави Београђани који смо допустили да наш град буде систематски уништен од стране идиота, по свему судећи нас самих. Знам да многима смета што се у Страхињића-бана више чује јекавица него екавица, и што нам град мирише на ћевапе и кобасице, али то што си негде рођен не значи да заиста негде припадаш, и обратно. Знам много људи из унутрашњости који се лепше понашају од неких набеђених шмекера из „круга двојке”. Знам и оне који су дошли и од престонице направили паланку. Једно је сигурно – кад си у Риму буди Римљанин, а ако си Римљанин не буди варварин. Београдски дух није умро само је дуже време заробљен у некој прљавој боци и чека да буде ослобођен.

члан групе Београдски синдикат

Коментари87
0be0b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikica Kovijanic
Pa desilo se to sto se iz teksta koji procitah jasno vidi, prva barikada koja je a nije smela pasti, jezik i pisanje, licni odnos prema nacinu na koji ce mo nesto nekom saopstiti.Dogod je nesto na a ne u, i dok se spaja ne spojivo a razdvaja nerazdvojivo nece biti promene na bolje. Cak se ni priredjivac sajta nije potrudio da "izlektorise" (odvratni i netacni izraz u upotrebi) ono sto objavljuje. Da li stvarno nekoga treba da zanima neka cevapcinica ili parkic kada je izgubio ili je nesvestan svog identiteta. Ima onih oji bi hteli ali iz upravo navedenih razloga se sve izjalovi. Pad je poceo davno, prihvatanjem nacionalnog ludila (koje je samo po sebi uvek ludilo cim ima prefiks nacionalno) i nece se skoro zavrsiti jer smo tek u fazi razrade, a naravno mora doci i zaplet a o raspletu ce verujem tek potonje generacije i moci da razmisljaju kao izglednoj buducnosti. Uz izvinjenje za moguce greske pozdrav.
Ziggy Lukić
Београд, не би био Београд, да није Београд. У томе и јесте његова отсутност из земље у којој би требао да буде главни град те исте земље. Оног момента, кад 'Аге' преселе свој 'чадор' у Крушевац, Београд ће постати Хонг Конг или Њујорк. Где је све дозвољено и ништа није дозвољено. Београд и Београђани су већ одавно постали 'смећиште' на ветрометини Балкана. До душе, томе су највише допринели 'азиланти' из ПРОВИНЦИЈЕ. Људи што желе преко ноћи да ускоче из опанака у ципеле. Сво време испуштајући из вида,: БОЉЕ ЈЕ БИТИ У ПРОВИНЦИЈИ ПРВИ, НЕГО У ПРЕСТОНИЦИ ДРУГИ. Чачак јесте предиван град, али они што нису посетили остале градове Србије, пре напуштања родног огњишта, те особе незнају шта су ИЗГУБИЛЕ у животу, кад су купиле једносмерну карту у свом месту, за Београд. Без љутње, немој да ме кудите, живим у Дијаспори од 70-те године прошлог века. Знам шта значи живот великог града, коме Београд као град, може само да буде сателитско насеље. У великом граду нема живота,само разочарње.
ivana
Nazalost istina je. Ima i takvih "kočijaša" koji se parkiraju na stanici Robne kuće Beograd i zablokiraju prilaz trolama, autobusima i svi mi koji smo u njima čekamo da ih oni nakon petominutne kompozicije sirena isparkiraju. Što se tiče Parking servisa, imala sam istu primedbu, da uklanja samo po koji jugić ali još proletos sam se uverila kako je sa trga Nikole Pašiča pomerio bahato uparkiran džip, a posle toga i emisija na B92 sa gradonačelnikom kako su sa Savskog šetališta uklanjalai sve nepropisno parkikrane automobile ispred splavova.
Dorćolka
Duša me boli, dragi Feđa, iako valjda baka mogu da ti budem. Lepo se vidi ko je skapirao. A ko je promašio temu neka se vrati u Agu na dodatnu nastavu. Zadaj im za domaći da pročitaju Pogled s Kalemegdana i Efemeris da te ne optužuju za ono što ti nije ni u primisli - pridošlice. Dođe mi tako školska drugarica, udata tamo negde, i da prošetamo svojim rodnim krajem, Štraftom i Kališem. Izrogači na mene zelene očurde - Šta je, bre, ovo?! Više nikad ovuda neću proći! I sve nam kafane, bre, oteše! Kad onomad idosmo na 40 godina u Prvu, a u Strahinića, čoveče, nema više mirisa lipa koji me vodio u školu. Nemoj da ti pričam šta ima. Neka, neka se menja svet. Neće valjda da stoji u mestu. Ali, da znaš, džaba ti priča o beogradskom duhu na podstanarskoj adresi u prljavoj boci. Ne da se objasniti, samo se može živeti. Pre deceniju pitam ja generaciju - Gde smo mi ovakvi? A gde si ti? Kod kuće. Pa i oni su kod kuće. Sami smo krivi. Svi imaju svoja zavičajna udruženja, a mi? Mi smo kosmopoliti pa smo bez zavičaja, je li? Lenji smo, sve podrazumevamo. Drugi se bore. Kako bi bilo da i mi, u rođenom gradu, osnujemo neko udruženje građana za borbu očuvanja beogradskog duha, a? Nemoj misliti da nismo i sami krivi. Daj da ne damo taj svoj duh. On je naš. Borimo se za njega. I Rimljani su ogorčeni. Naplaćuju kazne gologuzima što bacaju papire od pica po Španskom trgu i Fontani di Trevi. Pitaj malo Venecijance, Mletke, kako je njima. Zgadilo im se, bre. Šangajac je u pravu. Da nisam očima videla, ne bih verovala. Menhetn (viđen) ni do pasa mu nije. Mi jesmo i treba da ostanemo i Istok i Zapad. Odrasteš pored Bajrakli džamije, ideš na posao pored Katoličke crkve, učlaniš se u jevreski hor, dođe ti rodbina iz belog sveta sa spremnom adresom crkve Pentakost u Siminoj, u pravu je Šangajac i za budizam. Pravoslavlje se podrazumeva, naše je. Sv. Petaka, Saborna, Nevski... Patrijaršija. I onda nam kažu da smo uobraženi što mislimo da smo centar sveta! Sa terase kod Pobednika sve je jasno.
Borko
И за крај, моји прави стари Београђани и Београђанке, шта бих вам рек’о? Smesna mi je sva ova patetika, vecito naricanje i kukumancenje sa prakticnim ucinkom = O (ZERO) osim onog u smislu suptilne diskriminacije spram nebeogradjana i novog doprinsa ka stvaranju podela jer mi nije poznat slucaj da se negde ljudi toliko dele i isticu svoje "metrpolsko" poreklo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља