уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:22

Химну Звезде никад нећу заборавити

Аутор: Славко Трошељсубота, 13.12.2008. у 22:00
Враћам се музичким коренима: Александар Сања Илић (Фото Жељко Јовановић)

Александар Сања Илић је по образовању дипломирани архитекта, а по опредељењу композитор. Завршетку студија архитектуре се посветио после једне трагедије на сцени, у току концерта (!), а у музику су га увели породични гени.

И деда др Драгољуб и бака др Зора Илић, па отац Миодраг Бели и мајка Зорица су, уз дипломе лекара, правника, музиколога и филолога имали један заједнички став, вредан рад, и заједничку љубав: музику.

Такав је био и Сањин прадеда, Солунац Алекса Жујовић, народни посланик у парламенту Србије од 1903. до 1927. године. А шта тек рећи за човека из фамилије, академика Јована Жујовића, који је био председник Српске краљевске академије која је прерасла у САНУ.

А музичку породичну традицију брани и његов брат Драган, први „тон” групе „Генерација пет” и уредник Забавног програма РТС.

После дугогодишњег рада са најбољим певачима оне Југославије, Сања се, од 1998. године, са новим саставом, са „Балкаником”, окренуо музичким коренима Византије, старе Србије, Балкана...

Кад сте почели са обликовањем звука?

Имао сам тада само дванаест година. Нашао сам на клавиру текст песника Душка Радовића који је био намењен мом оцу који је компоновао музику за децу: „На слово, на слово”... Сео сам тада за клавир и „озвучио” Душкову песму. Певач Драган Лаковић ми је, после јавног извођења ове композиције на Телевизији Београд, за награду купио велику бомбоњеру.

Са ким сте, касније, сарађивали?

Досад сам компоновао око хиљаду песама којима су живот дали најбољи певачи Југославије: Здравко Чолић, Дадо Топић, Слађана Милошевић, Тереза Кесовија, Радојка Шверко, Габи Новак, Маја Оџаклијевска, Бисера Велетанлић, Златко Пејаковић, Даворин Поповић, Јасна Злоковић, Зорица Конџа, Дорис Драговић, Неда Украден... Прва извођења, па и награде, била су на фестивалима у Загребу, Опатији, Сплиту, Београду, па и у такмичењу за одлазак на Евровизију...

Да ли сте се били спортиста, такмичир?

Јесам. На више начина. Највише на фудбалском терену, али два надметања била су за мене потпуно посебна. Прво је било физичко, а друго музичко. У првом случају један каратиста је нас шесторицу потпуно оспособио за све борбе за само годину дана.

А шта је било са музичким такмичењем?

Кад је расписан конкурс за химну Црвене звезде. Пријавио сам се и – победио! Текст ове химне написао је песник Љубивоје Ршумовић:

                           „Све што смо желели,

                             Све што смо хтели,

                             То су нам дали,

                             Црвено-бели”...

Кад је химна први пут изведена?

Мислим да је то било крајем седамдесетих. Био је то велики спектакл пре утакмице Звезда – Динамо. Химну је певао Велики хор „Бранко Крсмановић”, а ја сам дириговао. Ову химну и тај хук и аплауз око осамдесет хиљада људи никад нећу заборавити.

Шта још посебно памтите?

Сви клинци у гимназији су правили неке музичке групе, па и ми. Прва наша група звала се „Враголани”. Свирали смо на школским приредбама, али и по позиву. У нашем комшилуку, на Славији, у једној кући, са пространим двориштем, становала је лепа девојчица Валида. И она је, сваке суботе, правила мини-концерте на којима су се такмичиле позване музичке групе. Једни су били за „Шедоузе”, други за „Битлсе”, трећи за „Ролингстонсе”...

Колико је важна ова подела?

Генерације које су одрасле на музици ових група заиста су повукле неке емоције које их прате у свим фазама стасавања. Веома је битно уз коју литературу и уз коју музику сте одрасли, јер вас то прати кроз цео живот. А данас се емоције извлаче на сасвим други начин... Због брзог живота неко трага и за пречицама, па лако заврши свој животни ход на странпутици.  

Кад Вам је било најлепше?

На путовањима. Још као млад стигао сам да видим Канаду, Америку, Хонгконг, Макао... Ипак, најлепши провод је био са групом „Сан”. Свирали смо седам лета на Јадрану, од Пореча до Дубровника. Тада смо добили понуду да одемо у Италију. Требало је да напустим студије. Већ сам замишљао себе у неком лудом „ферарију”, са супергардеробом и свим оним што иде уз то. И пошли смо возом у Загреб где нас је чекао менаџер из Италије. А мени нешто, на пола пута, рече: „Не. Остани овде”... И остао сам. Други пут сам добио понуду крајем седамдесетих да радим као архитекта у Њујорку. Ипак, вратио сам се у Београд...То ми се неколико пута у животу догађало и при другој врсти одлука. Али, то сам већ заборавио.

А шта никад не можете да заборавите?

Никад не могу да заборавим Предрага Јовичића Трту, певача наше групе „Сан”, мог најбољег друга, који је погинуо од струјног удара, у току концерта, у дворани Чаир, у Нишу. Покушао сам, неколико пута, и у медијима, на ТВ, да тај случај не буде заборављен, али у томе, у потпуности, нисам успео, а има још рокера који се сећају Трте... Снимили смо само један албум за сећање на њега. Имао сам матрице за албум групе „Сан”.Али, променио сам план. Позвао сам пријатеље: Здравка Чолића, Златка Пејаковића, Даду Топића, Зденку Ковачичек и Бисеру Велетанлић да на свакој од тих матрица отпевају по једну песму за Трту. Тако је настао албум „Успомене”...   

По чему памтите учешће на Евровизији?

Било је то 1982. године у Херогејту, једној енглеској бањи. Пре тог такмичења, на које сам отишао са песмом „Хало, хало”, са групом „Аске”, желео сам да ову песмо пева Слађана Милошевић. Она је тада била једна од најбољих певачица Европе. И певала би уз пратњу „Аски”. Али, Слађана је своје учешће условила мојом гаранцијом да ће победити ! Нисам знао како то да средим, па су на наше локално такмичење отишле само „Аске” и победиле. Потом је било логично да „Аске” оду у Енглеску где су прошле незапажено.

А кад је Слађана могла да победи?

Требало је то, по квалитету песме коју сам припремио, да се догоди две године касније, 1984., кад је такмичење за Песму Евровизије организовано у Немачкој. Тада су, на наше надметање, у Скопље, отишли Слађана Милошевић и Дадо Топић са мојом песмом „Принцеза”, која је била, а и сад је – посебан хит. Међутим, тада су све наше љубоморе дошле до таквог изражаја да је „Принцеза” у Скопљу остала у бубњу.

Ко је тада отишао у Европу?

На Евровизију су отишли Владо Калембер и Изолда Баруџија са песмом „Ћао, аморе” И, наравно, ништа нису могли да учине. А пријатељ из Немачке ми је јавио да је њихов телевизијски спикер овако најавио нашу песму: „Драги гледаоци, немојте мислити да вам се телевизор покварио, овај певач заиста тако пева”. Наравно, и ја волим Владу Калембера, али он стварно има глас као да је промукао...

Чиме сте сад окупирани?

Ево, већ десетак година сам са „Балкаником”. Враћам се музичким коренима балканског поднебља. Читао сам историјске књиге о Византијикоје су ме уводиле у нове песме и нове ноте, али и упознавале са старим, већ заборављеним инструментима. Све то је много далеко од поп-рока којим сам се бавио откако знам за себе, па до краја прошлог века. И сад сам, уз духовну музику, ушао и у световну. И тако је настао покрет „Балканика”. Први концерт имали смо 26. јуна 2000. године у Марибору, у Словенији, а после тога смо са оркестром обишли цео свет, осим Аустралије у коју ћемо, сигурно, стићи у некој од следећих турнеја. Али, морамо да дођемо и у све градове Србије!

У којим условима радите?

Имамо своје удружење „Балканика”,свој студио „Идентити”у центру Београда. Снимамо све концерте и монтирамо преко двадесет емисија под насловом „Балканика у ...” (разним земљама). Све то ради мој син Андреј (24), апсолвент режије на Факултету драмских уметности. И Андреј се, уз студије, веома активно бави музиком. Пева, компонује, пише текстове...

Коју Ви туђу музику волите?

Почео сам од „Шедоуза”, и, нормално, „Битлса”, а мало мање сам слушао „Стонсе”. Затим сам страшно волео Стива Вондера, а одрастао сам на музици Хербија Хенкока, Џоа Завинула, Квинсија Џонса... Волим и Стинга, Фила Колинса... А радо слушам и амбијенталну музику која ме не оптерећује.

Шта ради Злата Петковић, Ваша супруга, лепотица „Базара”?

Она је и сад лепотица. Снимила је једну серију за „Пинк” телевизију и сад се одмара у Милану, код куме.

Кажите, искрено, шта је на жени најзаводљивији?

То су, генерално, очи. Препоручујем гледаоцима телевизије да погледају у очи моје Злате. Њене очи су тамне ипрелепе. Дубина или плиткост очију сваке жене много говоре. Наравно, вредне су и очи пуне обећања...

А шта жена никад не сме?

Не сме, пре свега, да буде инфериорна и сервилна. И не сме, никад, да буде на тацни. Жена мора да буде умотана у хиљаду „омота”. А сваки мушкарац би требало да има жељу да са ње скида слој по слој...


Коментари0
08eaa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља