уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 15.12.2008. у 22:00

Турски интелектуалци извињавају се Јерменима

Сведочанство о турском геноциду над Јерменима; Коначно помирење: пред почетак фудбалске утакмице између Турске и Јерменије

Специјално за „Политику”
Истанбул,15. децембра – Турски интелектуалци су повукли несвакидашњи потез: покренули су акцију за потписивање петиције у којој се извињавају Јерменима због страдања и патњи у време распада Отоманске империје у другој деценији прошлог века.Тако нешто до јуче је било незамисливо.

„Ми хоћемо да се извинимо јерменској браћи и сестрама што смо морали да ћутимо о овом питању готово сто година”, кажу иницијатори ове петиције и истичу да не прозивају никога, да је ово само лични став сваког појединца који стави потпис испод ње.

Страдање Јермена је, већ девет деценија, у Турској била табу-тема. Најновији потез 200 интелектуалаца одмах је изазвао оштра реаговања међу домаћим националистима. Они су их, чим се за то чуло, оптужили за националну издају. Тако нешто се могло и очекивати, пошто је то досад била табу-тема која је деценијама гурана под тепих. Пре две године на удару параграфа се чак нашао и једини турски нобеловац Орхан Памук само зато што је једном листу изјавио да је у Турској „побијено милион Јермена и 30.000 Курда”. Под притиском светске јавности, процес је прекинут из „техничких разлога” како би се сачувао образ. Многи новинари и публицисти, међутим, не презивају се Памук па нису били његове среће: завршили су иза решетака.

Петиција ће се у току дана појавити на Интернету, како би могли да је потпишу сви они који се слажу са овом иницијативом. Иза ње стоје у Турској познати писци, новинари, академици, глумци, историчари, интелектуалци.

„Моја савест не прихвата безосећајност и оповргавање велике катастрофе којој су били изложени отомански Јермени 1915. године. Одбацујем ту неправду и у моје име саучествујем у болу јерменске браће. Ја се њима извињавам”, представио је део петиције један од њених иницијатора професор на истанбулском универзитету Бахчешехир др Џенгиз Актар.

Ово извињење је пало у тренутку када су на Арарату почели да дувају неки мирнији ветрови, када су званичници коначно отворили процес за нормализацију односа. У септембру је председник Абдулах Гул посетио Јереван где је са домаћином Сержом Саргасјаном гледао утакмицу две репрезентације у квалификацијама са светско првенство.Сада се најављује друго полувреме те „фудбалске дипломатије“: јерменски председник ће у Анкари посматрати реванш меч. У Истанбулу су прошлог месеца шефови дипломатија две земље изразили спремност да коначно успоставе односе. Али, то неће ићи ни брзо нити глатко.

Главни камен спотицања ће бити дешифровање тестамента који им је у наслеђе оставио распад Отоманске империје и стварање турске републике. Јермени кажу да је над њиховим народом у Малој Азији извршен геноцид: 1915. и касније смишљено је ликвидирано милион и по душа. Турци о томе деценијама нису желели да разговарају, само су великосилски одмахивали руком. То питање унутар земље нико није смео да помене. Јермени су успели да тај проблем истуре на међународну арену, и досад су парламенти петнаест земља, међу којима Русије, Канаде и Француске,потврдили да је то био геноцид. У Анкари су тек тада схватили да више не могу да затварају очи, да то питање коначно мора да се рашчисти.

У Турској упорно тврде да то није био геноцид. У последње време, додуше, признају да је можда страдало„неколико стотина хиљада Јермена”.Тада су, у друштвеном кошмару,објашњавају, гинули сви: и Турци, и Грци и Јевреји.Премијер Тајип Ердоган је недавно понудио компромис: „То питање треба препустити историчарима”.Он је предложио да се формира заједничка комисија како би историчари две земље, на основу докумената, донели веродостојан суд. За Турке ово је корак напред, као и покретање данашње петиције. Али, у Јеревану ћуте: не кажу да, али не кажу ни –не.Они су досад сматрали да ту нема шта да се доказује: то је био – геноцид.

Војислав Лалић

---------------------------------------------------

Признање и одмазда

Турска је била међу првим земљама које су, после распада совјетске империје, признале Јерменију. Али, стицајем околности, Анкара и Јереван никад нису успоставили дипломатске односе. У знак подршке „браћи” у Азербејџану, у спору око НагорноКарабаха, Анкара, не само да није упутила свог амбасадора у суседну земљу, него јој је, у знак одмазде, херметички затворила западну границу. Уклештена између Азербејџана и Турске, Јерменија се нашла као у кавезу, због чега економски једва преживљава.

Коментари14
99657
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kreni od sebe prvo...
bas da vidimo koliko ce vremena trebati Srbiji i njenim intelektualcima da smognu snage pa da ucine slicno
Мата Лабор
Ова страшна слика масакрираних мученика који се нису хтели одрећи Христовог имена већ одвише говори. На жалост, то је само мали делић оног што се стварно дешавало. Предлажем да "Политика" објави детаљан фељтон о овом геноциду и да на тај начин нашем народу стави до знања праве размере овог злочина над недужном браћом нашом, Јерменима.
Pele
Pitam se da li i Srbi treba nekom da se izvine ? Srebrenica, Kosovo... Nije još došlo vreme, šta li ?
timoti mekvej
Mozda se izvine i Srbima za nedela koja su pocinili za vreme otomanske vlasti. Na zalost, cak se i na zapadu poricu zlocini turske, cak se i govori da je hriscanima bilo bolje pod njihovom vlascu nego kad su bili slobodni.Dobro je da se turska pocela suocavati sa prosloscu.
boris
Nešto na temu usporedbe Turske i Hrvatske. Svakako se slažem da su Ustaše vršile genocid nad Srbima (da Židove i Rome uopće i ne spominjem). Drugo je sad pitanje, jesu li Ustaše bile predstavnici političke vlasti u Hrvatskoj tada, a netko će možda reći - i danas? Ja smatram da nisu; u Hrvatskoj je bio na djelu vrlo jak antifašistički pokret (ne mislim onaj sa Dražom Mihajlovićem na čelu) jer da nije tako bilo i da su Hrvati većinski željeli politiku koju su provodile Ustaše, onda od Srba ne bi ostao ni jedan jedini, bez obzira koliko se trudili da prežive. Činjenica je da je jedan mali dio Hrvata aktivno sudjelovao u Ustaškom pokretu (koji su došli transportom u režiji Musolinija), isto je tako činjenica da je veći dio Hrvata bio izrazito nesklon srpskoj politici koja se provodila u Prvoj Jugoslaviji pa se to hoćeš-nećeš odrazilo i u odnosu prema običnom srpskom čovjeku, koji je uglavnom niti luk jeo niti ga mirisao. Ali vrlo je brzo većinski dio hrvatskog naroda "progledao" nakon velikih zločina od strane Ustaša, dio se aktivno uključio u borbu (Hrvatska je imala vrlo razvijen radnički pokret u staroj Jugoslaviji i Hrvati su činili većinski dio komunista-antifašista u Hrvatskoj, jer je taj pokret najviše simpatizera sticao u industrijski razvijenim sredinama, a to su bila područja većinski nastanjena Hrvatima), a dio je pomagao na razne načine tu borbu, među ostalim i pomažući solidarno svoje susjede Srbe. Zato ne znam tko bi se trebao ispričati u ime Ustaša za počinjen genocid, osim njihovih iskrenih simpatizera. Ja sigurno ne, jer je u ovoj sobi na mjestu s kojeg pišem svih četiri godine rata uspješno skrivana Židovka od Ustaša i nacista. Mnogi ljudi van Hrvatske ne znaju da su Ustaše vrlo rijetko napuštale kasarne, i to ne samo u nacionalno mješovitim krajevima nego i u područjima sa stopostotnim hrvatskim stanovništvom, kao što je Hrv. Zagorje. Razlog je ležao u nihovoj nesigurnosati; nisu imali podršku većine Hrvata, održavali su se samo uz pomoć Nijemaca.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља