уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:29

Критичари су одабрали: Књиге по којима ћемо упамтити 2008

Аутор: Гојко Божовићпетак, 19.12.2008. у 22:00

Од традиционалније лирике до модернистичке немости

Никола Вујчић: Нови прилози за аутобиографију (Књижевно друштво „Свети Сава”, Београд)

Драган Јовановић Данилов: Мемоари песка (Завод за уџбенике, Београд)

Милан Ђорђевић: Радост (Повеља, Краљево)

Ото Хорват: Путовати у Олмо (Повеља, Краљево)

Дејан Илић: Из викенда (Повеља, Краљево)

Владимир Копицл: Промашаји (Повеља, Краљево)

Душко Новаковић: Клупе ненаграђених (Трећи трг, Београд)

Рајко Петров Ного: Не тикај у ме(Завод за уџбенике, Београд)

Ђорђо Сладоје: Манастирски баштован (Српска књижевна задруга, Београд)

Новица Тадић: Ђаволов друг (Српска књижевна задруга, Београд)

Кратак преглед српске поезије у 2008. години мора да почне од неколико чињеница које, ма колико биле везане за годину на измаку, уопште нису нове. Као што се види и у овом кратком избору, у коме су књиге дате по азбучном реду презимена аутора, свега неколико издавача и даље објављује поезију. Нема никакве сумње да се ту ништа неће мењати ни у наредним годинама, осим уколико се и тај постојећи број не смањи.

На другој страни, поезија – или оно што је дато у облику стихова – пише се са несмањеном страшћу и интересовањем, тако да се годишње на српском језику објави између двеста и триста песничких књига, обично у приватним издањима и самиздатима, свакако далеко од шире јавности, па чак и од књижевне публике.

И то је парадокс који се не исцрпљује: све је више песничких књига, све је мање читалаца поезије. Све је мање, право говорећи, и оних који о поезији мисле и пишу. Прави изазов отуда остаје непромењен: у обиљу стихова открити реткости поезије.

Избор који је пред читаоцима не показује само најбоље песничке књиге објављене у 2008. години, већ и готово све замисливе поетичке и тематске распоне српске поезије. У поетичком смислу тај распон се креће од традиционалније лирике до модернистичке немости, од веристичких страсти до постмодернистичких укрштања гласова и временских слојева. У тематском смислу распон је можда још већи: од дубоке историје до најактуелније, непосредно дате свакодневице, од колективних до дубоко личних драма, од градских призора у којима се налази спокој до градских призора у којима се указује демонски лик света.

У овом избору у обзир су, како је и обичај у Политикиним годишњимизборима, узете само нове песничке књиге. Али преглед српске поезије у 2008. години свакако не би био потпун када не бисмо поменули и да су у протеклим месецима књиге изабраних песама објавили Љубомир Симовић (Гост из облака), Слободан Зубановић (Кад будем имао 64 године), Владимир Копицл (Совин избор) и Никола Вујчић (Звук тишине).

Интимистичке приче

Вилијам Волман, Централна Европа, Архипелаг

Мартин Ејмис, Лондонска поља, Лагуна

Итало Калвино, Космикомике, Паидеија

Питер Кери, Крађа, Лагуна

Ђерђ Конрад, Одлазак од куће и повратак кући, Архипелаг

Агустин Фернандес Маљо, Носиља Дреам, Самиздат Б92

Харуки Мураками, Кад падне ноћ, Геопоетика

Магда Сабо, Врата, Глобосино

Силвен Тридел, Море тишине, Геопоетика

Марлен Хаусхофер, Мансарда, Футура публикације

Владислава Гордић-Петковић

Преводна проза у 2008. разноврснија је него икад: као што смо се надали и предвиђали, манична хиперпродукција претворила се у лепоту обиља у којој англофона књижевност више не доминира. Белетристичке бестселере пишу турски, јапански и мађарски писци, а дугорочни преводилачки подухвати враћају нам модерне класике какав је сјајни италијански приповедач Итало Калвино.

Офанзиву мађарске књижевности настављају већ дуго присутни Конрад и досад невидљива Магда Сабо. Конрадов аутобиографски роман је мешавина повести о мучеништву и елегичног сећања, интимно сведочанство о масовном страдању ослобођено баласта моралисања и натурализма. Магда Сабо је, опет, сачинила малу психолошку студију о односу господарице и служавке у коме се брзо и неочекивано прелазе границе љубави и мржње, лојалности и самовоље.

Преводну 2008. обележиле су непретенциозне интимистичке повести: роман Носиља Дреам је мозаична проза о романтичним аутсајдерима и особењацима, њиховим мисијама и опсесијама; Муракамијев роман описује седам сати једне „ноћи на земљи” у којој се срећу усамљеници и насилници, принцезе и проститутке, а аустријска књижевница Марлен Хаусхофер – узбудљиво откриће у женском канону – суво, егзактно и обестрашћено предочава суспрегнути бол и бес жене жељне да умакне из строго контролисане идиле грађанског живота. Горка и натуралистичка збирка прича канадског франкофоног писца Силвена Тридела варира теме нежности и окрутности, говори о трауматичном одрастању, спознаји неправди, предрасуда и насилно наметаних граница.

Англофону књижевност представљају романи са три континента: док Аустралијанац Питер Кери исписује психо-кримић о опсесији и амбицији у свету уметности, која је истовремено горки еп о „страху од фалсификата” уписаном у аустралијски идентитет, обимни роман Американца Вилијама Волмана је омаж Данилу Кишу, захват у европску историју двадесетог века кроз коју дефилују анонимни, имагинарни и реални јунаци: Хитлер и Ахматова, Стаљин и Шостакович. Контроверзни сатирични трилер британског романсијера Мартина Ејмиса је повест о Лондону у којој се укрштају путеви писца гладног приче са преварантима и силеџијама, романтицима и деструктивцима.

Охрабрујуће обиље, у сваком смислу.

Сенке прошлости

Радослав Петковић, Савршено сећање на смрт, роман, Стубови културе

Владислав Бајац, Хамам Балканија, роман, Архипелаг

Владимир Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, роман, Агора

Јелена Ленголд, Вашарски мађионичар, збирка приповедака, Архипелаг

Владимир Тасић, Стаклени зид, роман, Адреса

Михајло Спасојевић, Ноге Јармиле Кратофилове, збирка приповедака, Профил

Љубица Арсић, Манго, роман, Лагуна

Мирко Демић, Молски акорди, збирка приповедака, Агора

Дана Тодоровић, Трагична судбина Морица Тота, роман, Стубови културе

Мића Вујичић

Може бити да се баш Јован Христић једном приликом пожалио својим студентима како нам се често неправедно замера што смо субјективни: „Али ми смо субјекти, а не објекти, зар не!?“ Дакле, ово је сасвим субјективан избор, као нека врста рекапитулације прозне године једног обичног читаоца-субјекта који моли за разумевање што не може пре Нове године стићи да прочита све домаће прозне књиге. Али читаоца-субјекта кога је током 2008. године највише обрадовао историјски роман Радослава Петковића „Савршено сећање на смрт“, а потом још једна историјска прича, овога пута „Хамам Балканија“ Владислава Бајца. Од пада Константинополиса до Бајице Соколовића, а потом у још ближу прошлост, у Теслин, литерарно врло занимљив и оригинално изведен животопис из пера Владимира Пиштала, па до сенки језиве прошлости у којој смо учествовали – до романа „Стаклени зид“ Владимира Тасића. Протеклу годину обележиће и прозни „камбек“ Михајла Спасојевића који је објавио нову збирку приповедака, баш као и Мирко Демић који се у појединим причама врло оштро и занатски вешто ухватио у коштац са већ поменутим деведесетим, плус заиста одлична збирка приповедака „Вашарски мађионичар“ Јелене Ленголд. Љубица Арсић је са „Мангом“ унела мало тематске свежине у прозну продукцију, баш као и дебитанткиња у домаћем прозном свету – Дана Тодоровић чији роман тек најављује један могући занимљиви прозни свет.

Облаци у панталонама

Норман Макејг, Извештај племену, „Архипелаг”

Новицa Тадић, Ђавољи друг, СКЗ

Душко Новаковић, Клупе ненаграђених, „Трећи трг”

Владимир Кецмановић, Топ је био врео, „Via print”

Марко Крстић

Наш познати преводилац Душан Пувачић је направио избор најбољих песама Нормана Макејга (Извештај племену, „Архипелаг”), класика шкотске књижевности и једног од најзначајнијих модерних британских песника уопште, у којем се Макејг представља као врсни песник кратких форми. Пувачић у свом поговору каже да се „Макејгова публика, како каже историчар шкотске књижевности Алан Болд, састоји од једне једине особе – обично неког кога воли”, мада, то не би требало схватити дословно. Макејг је песник модернистичког духа који доста дугује својим узорима Елиоту и Паунду, и којем је парадокс и иронија основно песничко средство за песму која је, као по неком правилу, базирана на крајње субјективном и личном.

Нова збирка поезије Новице Тадића Ђавољи друг, у јубиларном стотом „плавом колу” Српске књижевне задруге (књига 666!) још једном доказује да је реч о песнику чија је поетика, поред Вукадиновићеве, вероватно најзагонетнија и најподстицајнија у савременом српском песништву. Збирка Ђавољи друг носи са собом препознатљив дијаболично-катастрофични хиперсензибилни песнички глас који у форми постмодерног апостола констатује или предвиђа апокалипсу. Тадићева слика града врло јасно реферира модерну пустару Бодлеровог Париза и Елиотовог Лондона, предочавајући једну кошмарну визију свеопштег хаоса.

Душко Новаковић је у својој најновијој књизи Клупе ненаграђених („Трећи трг”) још више заоштрио тон према свакодневици представљајући је као озбиљну и урнебесну шараду у којој је смешно само оно што је трагично, и обратно. За разлику од претходне књиге Тупан и његов педагог, Новаковић је експлицитнији у својој демистификацији баналности, да не кажем, транзиције. Његове песме имају боју разумљивих и шароликих вести које нам указују шта се то, у ствари, дешава иза кулиса, да не кажем закулисних радњи. Ситнопоседнички менталитет наших државника, изгубљене илузије неколико генерација, апсурдност европског раја, пуне кабинете награђених. Клупе ненаграђених су наставак вишедеценијског Новаковићевог песничког подухвата „песник као vox populi, чији је циљ да све оне ненаграђене (а таквих је и превише!) потапше по рамену уливајући им, ако не наду а оно барем разумевање и емпатију.

Нови роман Владимира Кецмановића Топ је био врео („Via print”) дефинитивно показује да је реч о сјајном представнику новије српске књижевности која се, уз Маловића и још неколицину писаца, лагано конституише. Топ је био врео је нови српски ратни роман који на другачији начин говори о ратним дешавањима на овим просторима. Специфичност приповедачевог угла у форми сећања и псеудоисповести (јер јунак је дечак који није учесник у рату) јесте Кецмановићев изум који је роману помогао да избегне премисе и предрасуде о другим странама у рату. Писац је успео у својој намери да буде неутралан, иако се неко може запитати да ли је таква позиција уопште могућа имајући у виду жртве и злочине? Рекао бих да јесте, јер то је једини начин да се покаже сва апсурдност подела, ратова и, назовимо их тако, победа.

Слојеви идентитета

Владислав Бајaц, Хамам Балканија, роман, Архипелаг

Радослав Петковић, Савршено сећање на смрт, роман, Стубови културе

Владимир Кецмановић, Топ је био врео, роман, Арт принт

Светислав Басарa, Дневник Марте Коен, роман,Дерета

Александар Гаталица, Невидљиви, роман,

Давид Албахари, Сваке ноћи у другом граду, приче,

Посластичарске приче, антологија прича, приредили Давид Албахари и Владан Мијатовић Живојнов, Архипелаг

Зоран Ћирић, Солидно срце, приче,

Владимир Арсенијевић, Предатор, приче, Самиздат Б92

Предраг Петровић

Тема која је на различите начине присутна у већини српских романa, или бар оних најбољих, објављених у протеклој години свакако је питање идентитета, проблематизованог како на приповедачком и жанровском плану, тако и у националном, верском, идеолошком, културолошком и језичком контексту. Опседнутост историјом, поготову оном с краја прошлог века чије последице обликују и актуелну стварност, али и покушаји успостављања симболичних паралела са нешто даљом, поготову средњовековном прошлошћу, те, коначно, модификовање и превладавање постмодерних поетичких стратегија, каква је управо историографска метафикција, и даље обележавају модерни српски роман.

Сви поменути моменти изразито су присутни у роману. Брижљиво осмишљени приповедни токови и прецизно остварена композиција овог дела заоштравају питање да ли је могуће живети са два идентитета истовремено, без осећања да се нешто изневерава или издаје. Романескно промишљање историје и слојевитости културног идентитета на балканским просторима доминира и у новом роману Радослава Петковића Савршено сећање на смрт. Грандиозна прича о последњим данима Византије указује се као метафора цивилизацијских потреса и недоумица дубоко присутних и у нашем добу.

Историјска драма с краја прошлог века која се претвара у породичну трагедију и интимну драму одрастања, присутна је новом роману Владимира Тасића Стаклени зид. Раслојеност приповедачког поступка у коме се лирски тон сустиче са језом натуралистичке документарности, још једном потврђује сву изузетност Тасићеве романсијерске уметности. Прича о дечаку који одраста суочен са злочинима окосница је и романа Топ је био врео Владимира Кецмановића. Остајући веран минималистичком и филмичном наративном језику, Кецмановић овога пута пише етички провокативан роман о судбинама људи у окупираном Сарајеву.

Верност постмодернистичким стратегијама најуочљивија је у Дневнику Марте Коен Светислава Басаре. Његова карневализована историја двадесетога века добија нови наставак у пикарској авантури кроз окултну позадину југословенског комунистичког покрета. Као пикарски роман, али у епистоларној форми, жанровски је одређена и књига Александра Гаталице Невидљиви која прошли век сагледава из перспективе једног од кључних проблема са којим се суочава (пост)модернистичка уметност – односа слободе стварања и идеолошке контроле.

Нема сумње да је најбоља збирка приповедака протекле године Сваке ноћи у другом граду Давида Албахарија. Кратке приче овој књизи постају онај тренутак у језику када стварност јунака неочекивано бива суштински промењена, суптилно откривајући сав трагизам модерног човека. Стварни и фантастични простори свакодневице сусрећу се и у Посластичарским причама, јединственој антологији савремене приповетке коју су приредили Албахари и Владан Мијатовић Живојнов. Још двојица бивших НИН-ових лауреата објавила су у протеклој години запажене збирке приповедака. Зоран Ћирић у књизи љубавних прича Солидно срце открива један нови наративни сензибилитет, док Владимир Арсенијевић у Предатору, на жанровској граници романа и збирке прича, суочава читаоца са гротеском глобализованог света.


Коментари3
51588
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jovan nikolic
Ako je dezurnom kriticaru promakla knjiga pesama Dragoslava Dedovica "Dinarski Buda" u izdanju Prosvete, onda on odista ima ozbiljne probleme ili sa kriterijumom ili sa sujetom neostvarenog pjesnika...
kriticari
Ohrabrujuce je sto znamo da medju citaocima Politike ima nacitanih, pravdoljubivih, eticki besprekornih i svestrano obrazovanih, pri tome i vidovitih. Komplimenti gospodinu Miskovu i ljubazna molba za njegovu listu najboljih. Srdacno, vasi kriticari
bosko miskov
Po ovim pregledima moze se videti da kriticari nisu procitali vise od polovine knjiga koje pominju, tek poneku su procitali,a ostatak ovlasno pregledali. Da ne govorimo o onim knjigama koje ne pominju. U pitanju je slab moral u, istina, slabo placenom poslu. Ali sve ovo je smesno. Kombinacija predrasuda, nasrtljivosti pisaca i neznanja tzv. knjizevnih elita.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља