четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 26.12.2008. у 22:00 Јуриј Бајец

Дијалог уместо конфликта

Светска финансијска и економска криза коначно је и у Србији озбиљно схваћена. Додуше, ни у најразвијенијим земљама није се очекивало да ће се слом на америчком финансијском тржишту таквом брзином пренети на све делове света. Садашња криза није обична рецесија кратког даха. Напротив, суочени смо са кризом која је дубока, а време њеног трајања неизвесно. Зато је стање ванредно. Тако треба и деловати. Држава мора да интервенише. Мере треба донети хитно, али не и брзоплето. Економски циљеви не могу да се замене социјалним и обрнуто. Није време ни за индивидуалне потезе појединих министарстава, НБС и других институција. Битно је целовито и заједничко деловање.

Добро је што је влада, током припрема програма мера за ублажавање кризе, водила озбиљне разговоре и добила многобројне предлоге од привредника, банкара и представника странака. Независни економисти су указали на критичне тачке наше економије и дали своје предлоге. Кад је реч о подстицајним мерама њихов циљ је, најкраће речено, да се оним деловима привреде који имају сигуран пласман, поготово на инострана тржишта, обезбеде повољнији кредити уз гаранцију државе што, уз неке додатне пореске и друге олакшице, доприноси повећаној ликвидности, наставку производње и очувању запослености. У истој функцији су и буџетска средства намењена реализацији приоритетних инфраструктурних пројеката, за програм ,,Фијата”, повољни кредити за мала и средња предузећа, врло повољна средства за младе који започињу бизнис. На линији активног супротстављања кризи су већ уговорени кредити, са дужим роком отплате и нижом каматом, Светске банке, Европске инвестиционе банке и других међународних финансијских институција. Дакле, економски мотив ових мера јасан је: подстичу се сви који могу то што производе да продају и извезу. Али, и то је суштина, наставак економске активности на реалним основама једино може да сачува запосленост и обезбеди плате радницима.

Нажалост, у припреми свих ових активности нису били довољно информисани ни укључени запослени, односно синдикати. Зато од њих чујемо да код нас криза и не постоји, а да све што је речено, предложено и одлучено у вези са ублажавањем кризе и није у њиховом интересу. Осећају се превареним што им је држава обећала да ће и идућој години уз плату добити повећи месечни додатак за топли оброк и регрес за годишњи одмор. Изгледа да сада много не помажу уверавања да су та обећања дата уз ограду да ће то зависити од финансијских могућности скученог буџета и поновне оцене о последицама светске кризе.

Истина је да у буџету једноставно нема пара за озбиљнија повећања плата у јавном сектору, а да ће приватни послодавци, суочени са додатним великим трошковима рада, бити приморани да отпуштају раднике. Очигледно да није довољно разјашњено да је подршка привреди истовремено најбоља подршка очувању запослености и редовних плата. Уосталом, шта је алтернатива? Наравно, увек се буџет може „напумпати” новцем без покрића, а као последица да се за све мање вредан динар купују све мање количине намирница и других животних потреба, да се курс евра попне у висине где би отплата потрошачких кредита за грађане постала неподношљива. То би довело до даљег пада економске активности, повећања незапослености и све мање реалног новца за пензије и социјална давања. Привреда би се нашла у стању тзв стампфлације – истовременог пада производње и пораста инфлације.

Уверен сам да је то јасно већини запослених. Више верујем да се овде ради о осећају да ће запослени привременим неисплаћивањем топлог оброка и регреса бити изиграни и да се тиме терет кризе неће равномерно расподелити. Зато је дијалог неопходан. Наравно, неће бити довољно доказивање да се подстицајним мерама у привреди чува запосленост као најважнија економска и социјална категорија, а да се рестриктивнијом јавном потрошњом доприноси ценовној и укупној макроекономској стабилности. Потребне су веома брзе и одлучне мере владе којима се најконкретније демонстрира штедња на сваком месту у држави, да се докаже да су недопустиво високе плате и надокнаде у неким јавним предузећима и институцијама под државном контролом већ драстично смањене, да се каиш заиста стеже тамо где је то не само могуће већ и праведно, да ће се енергично наставити с борбом против корупције, смањити сива економија. Морамо поштовати достојанство два милиона запослених и обезбедити да се очува и интензивира дијалог основних социјалних партнера – запослених, послодаваца и државе.

Коментари13
41285
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dijago Amigo
Ma finansijsku krizu u srbiji je lako resiti: Koji imaju velika primanja umanjiti za 5 %. ko imama mala, otpustiti ga sa posla. I vuci siti i ovce na broju. Za cobanina niko i nepita.
Срђан Ђорђевић
Какви "економисти" таква привреда! Да нешто зна, одбацио би ту коруптивну тезу о помоћи преузећима (ДС и Г17 ће то расподелити својим друговима) већ би се кренуло искључиво ка социјалном програму (пуко преживљавање).
Зоран Митровић
Попуштање од стране радника, за потребе капиталиста, да би од тога сви имали користи. Лепо, али само са становишта економисте и то оног који је увек на страни капитала. Капитал је направио кризу, капитал нека је и решава, радници имају своју кућну економију, која је много напрегнутија економски и у већој је кризи него што ће ова криза капитала икад бити. За економисте који раде за капиталисте то звући смешно, али ја моју кућну економију не желим да сведем на помоћ газди дао он преброди кризу. Баш супротно, због опште кризе сви средствима ћу да притискам свог газду (ако треба и физичким), да моја мала за свет небитна кућна еконимија не пукне. Боље да онда пукну сви капиталисти, поготово код нас, ионаку су сво своје богатство зарадили нетржишно (да не будем груб па да кажем противзаконито), нека сада плате тржишну цену. А ако масовно почу да пуцају онда треба да се мења цео систем. Не може вечито сиромашна маса да финасира богате. У последнје време се ћето чује израз хумани капитализам. Кад су нас све исцедили сада кад су они у кризи, сетили се да буду хумани. Не, сада баш треба да буде све тржишно, па нека пропадну. Нека их поново неко купи за 3 евра. А држава нека уведе пропорционалне порезе и спречи брзо и енормно богаћење, јер је до ове кризе то и довело. Просто не могу да верујем да би мој топли оброк (мој доручак) могао да допринети решењу светске кризе. Можда је регрес (мој одмор) стварно проблем, али топли оброк, па невероватно.
Gordan Lucic
Procitao sam sve komentare i Politika je ucinila jedan veliki propust u ovoj temi. Ovde sem g. Dragana Tomica nema nijednog znacajnog predstavnika privrede. Ovu su ili misljenja politicara ili misljenja kabinetskih ekonomista, a njihova pamet dovela je nasu zemlju u ovaj ropac u kome se nalazi. Porucujem novinarima Politike, kao dugogodisnji privrednik: PITAJTE PRIVREDNIKE. Nije da svi ovi ljudi nisu izneli i neke dobre predloge (mada je vise onih koji ne poznaju elementarno stanje u srpskoj privredi i njenu opterecenost od strane drzave, sem g. Arandarenka), medjutim, gresi se u tome sto se ne pitaju ljudi koji su i sebe i svoje kompanije napravili uspesnim uprkos, sankcijama, hiperinflaciji, bombardovanju i svim drugim nedacama koje smo preziveli. Pored mnogo propalih uglavnom drzavnih firmi u svakom vecem gradu Srbije vi imate nekoliko uspesnih srednjih ili bar jednu vecu kompaniju. Na celu tih kompanija su uspesni menadzeri koji imaju ogromno iskustvo. Ako su ti privrednici svoje kompanije ucinili uspesnim uprkos svim iskusenjima devedesetih godina i posle 2000. godine onda oni mogu da i drzavu ucine uspesnom. Medjutim, njih niko ne pita, a politicari se plase da im pridaju mnogo paznje, jer za razliku od nasih politicara ovi ljudi su uspesni. Politika vec mnogo gubi na kredibilnosti zato sto favorizuje uvek iste ljude koji ne poznaju kako stvari funkcionisu u praksi. Generacija mog sina koji ima 24 godine i studira uopste ne cita Politiku, jer smatra da u njoj prevazidjeni ljudi i politicari izrazavaju svoje ideje. Nedopustivo je da obradjujete jednu ovakvu temu a da ne pozovete bar vodece ljude tri velike kompanije u Srbiji. Pogledajte samo Financial Times i druge. Nemacka je svetski privredni lider sa najvecim procentom BDP po glavi stanovnika samo zato sto je tamo privrednik najpostovaniji i sto postoji svest da je jedno drustvo bogato onoliko koliko mu je privreda razvijena. Molim vas da obratite vise paznju na misljenje privrede.
Travis Bickle
Profesore, ne može se govoriti o pomaganju preduzeća koje imaju "siguran plasman" kada je najveći broj izvoznika imao plasman u uslovima u kojoj kriza nije uzela maha. Dakle kada su postojale porudžbine. Sartid je očigledan primer, najvećeg srpskog izvoznika koji gubi tlo pod nogama. U svakom slučaju se ne može govoriti u kao o jedinoj mogućoj meri. Teško je verovati da takva pomoć neće ići u investicije već u preživljavanje, jer pomoć za investicije ima smisla ukoliko postoji tržište za koji se podsticaj daje. Šta ćemo sa kompanijama koje su imale "siguran plasman" i investirale pre nego što su za isporuku isplaćene. Kako njih zaštiti od udara? Pre bi bilo logično da država počne da investira u infrastrukturu i bude naručilac poslova od domaćih kompanija. Npr. domaće investicije gde će biti potreban domaći čelik kada je u pitanju domaća industrija čelika. Takođe, tu su građevinske kompanije i sl. NBS bi morala da vodi drugačiju politiku u narednom periodu ako mislimo da naša realna ekonomija preživi i mi sa njom. Jer krediti iz međunarodnih finansijskih institucija su tal za multinacionalke a ne za domaću ekonomiju. Nažalost protekle godine nismo iskoristili da izmenimo strukturu domaće ekonomije, i sada je vreme za ljude sa novim idejama. Da li ih imamo?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља