уторак, 17.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:47

Словеначки одјек одлуке БИА

субота, 27.12.2008. у 22:00
Телефонски разговори сумњивих особа под будим оком тајних служби (Фотодокументација „Политике”)

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Српска Безбедносно-информативна агенција (БИА), за разлику од Војне безбедносне агенције (ВБА) сматра да је број прислушкиваних особа на годишњем нивоу осетљив податак који може да угрози рад тајне службе. ВБА је објавила да је прошле године прислушкивала 35 особа, док је БИА формално испоштовала захтев повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића одговоривши му да не постоји посебан документ са таквим статистичким податком а да они, по закону, нису дужни да на захтев повереника стварају нови документ већ да достављају само постојеће.

Неко од српских безбедњака, бранећи став БИА, у незваничним контактима са новинарима позвао се на Наташу Пирц-Мусар, словеначку повереницу за доступ информацијама од јавног значаја, која је у Словенији 2005. године одбацила сличан захтев словеначког грађанина Матеја Ковачича за разоткривање статистичких података о праћењима лица која је спровела СОВА (Словеначка обавештајно-безбедносна агенција). Његов захтев је Пирц-Мусарова одбацила чак два пута, први пут 20. јануара 2005. а онда и 3. јуна исте године, са образложењем да би разоткривање речених података које је тадашње законодавство означило као тајне, било у супротности са законом јер би открило „стратегију” рада тајних служби, а могло би да изазове и „прекид већ склопљених послова” .

Оваква одлука словеначког органа би, међутим, данас сасвим извесно била другачија, стога аргументација која се позива на словеначки „преседан” као пример европске праксе – стоји на лошим ногама. Информациони повереник Републике Словеније Наташа Пирц-Мусар је за „Политику” потврдила да није искључено да би данас, ако би неко други поставио иста питања – донела другачију одлукујер је закон о словеначкој тајној служби промењен јуна 2005, дакле пет месеци после њене прве негативне одлуке на Ковачичев упитник, односно свега 27 дана после њене друге одлуке о одбацивању Ковачичевог захтева. Нови закон је усклађен са најновијим европским правним нормама и за разлику од старог, познаје „тест пропорционалности”, што значи да омогућава неком органу процену користи или штете која би настала разоткривањем тајних података за које постоји велики интерес јавности.

„У примеру Ковачич су тражени подаци били означени ознаком ’строго тајно‘. У складу с 1. тачком 6. члана Закона о доступу информацијама од јавног значаја, поверљиви подаци представљају изузетак од слободно доступних информација јавног значаја. Када је пре три године била издана одлука (у случају Ковачич), наш закон још није имао одредбу о ’тесту јавног интереса‘. То је уведено тек 30. јуна 2005. године, због чега ни судови, ни повереник, нису имали надлежност да процене штетне последице ако одобримо разоткривање захтеваних података који су били означени као поверљиви подаци. Тест пропорционалности унет је у закон са наведеном изменом Закона о доступу јавним информацијама, чиме је омогућено да информациони повереник одстрани степен поверљивости. У време када је господин Ковачич поднео свој захтев нашој канцеларији важио је строжи, затворенији режим у односу на данашњу транспарентност и доступ информацијама од јавног значаја које су означене ознаком поверљивости. Данас би поступак сасвим сигурно текао другачије, иако још увек не могу да кажем да би коначна одлука била другачија, мада данас свакако постоји више могућности да јавности отворимо и поверљиве податке”, објашњава информациони повереник Пирц-Мусар.

Она каже да је, према њеној оцени, пракса у већини држава на свету у вези са одавањем статистике тајних података слична њеној одлуци у „примеру Ковачич”.

„У већини држава су статистички подаци (о раду тајних служби) означени као тајни, а нарочито су опрезне приликом разоткривања тих података мале државе, јер се из обима посла може сазнати моћ неке тајне службе. Изузев САД, не знам ни за једну државу у којој би статистички подаци о деловању тајних служби били јавни сами по себи”, наводи Наташа Пирц-Мусар.

Она није желела да процењује је ли словеначка контрола тајних служби заиста на нивоу савремене европске праксе, али подсећа да 2005. године (када су Ковачичу ускраћени подаци о раду овдашње тајне службе) словеначко законодавство на подручју доступа јавним информацијама „није било у нескладу са праксом ЕУ”, док је актуелни, „поправљени” закон – „један од најбољих на свету”.

Што се тиче доступности статистичким подацима о раду тајних служби у Европи, у разговору са предавачима из области безбедности са Љубљанског универзитета, сазнајемо да у ЕУ има и бољих примера него што је словеначки. Годишњи извештаји о употреби тајних метода рада, пракса су нарочито у земљама енглеског говорног подручја, али и у неким другим државама. Статистичке податке о употреби тајних средстава и метода рада јавно саопштавају у Аустралији, Канади, Француској, Новом Зеланду, Шведској, Великој Британији и САД. Једна од најлибералнијих земаља у вези са доступом јавним информацијама на реченом подручју је Грчка, док су неке друге земље, попут Немачке или Холандије, прилично затворене у погледу задовољавања интересовања јавности да дође бар до основних података везаних за рад тајне службе. Холандија је на пример 2003. одбацила могућност прикупљања података о прислушкивању, што према проценама критичара у познатим организацијама за заштиту приватности „није необично, јер Холандија има једно од највиших стопа прислушкивања у Европској унији”.

Како сазнајемо, упркос истицању важности заштите приватности појединца у оквиру УН, у последње време на путу раксринкавања рада сопствене тајне службе „посустаје” и Канада која у супротности са законским одредбама није разоткрила своје податке о прислушкивањима од 1999. године. С друге стране, јавност статистичких података о раду тајних служби постоји у САД, али само за део рада тајних служби. Тако је америчко Министарство правде за 2007. саопштило да је њен „суд за контролу страних обавештајних служби” који и сам ради у потпуној тајности, прошле године одобрио 2.370 примера праћења. Ти подаци показују да је прислушкивања све више, јер је 2000. године исти суд одобрио 1012 праћења, док је још колико 1989. таквих примера било свега 546. Истовремено је важност тих података поништена масовним прислушкивањем грађана без икакве контроле неког надзорног органа – у најразличитијим облицима. То је разлог да су на америчким судовима отворени бројни процеси и примери у којима тужиоци оспоравају америчке законе који су у време садашње администрације председника Буша омогућили да национална безбедносна агенција (НСА) на темељу „Патриотског закона” и без било каквих дозвола, прислушкује и тајно прати на милионе људи, не само странаца, него и америчких грађана на територији САД.

У Европи су чести заплети по питању шта у вези са делатности неке тајне службе сме у јавност а шта не, превасходно због колизије захтева савеза НАТО са досадашњим прописима о тајности који постоје у ЕУ. Када је Хавијер Солана затражио усклађивање европских прописа о поверљивости са строжим прописима НАТО-а, огласио се европски омбудсман за заштиту људских права који је оштро критиковао изједначавање војних и цивилних података у новим правилницима.

Светлана Васовић-Мекина

-----------------------------------------------------------------

У Румунији једва објавили податке

Групе за заштиту људских права су почетком децембра ове године протестовале и против одлуке Парламентарне скупштине Савета Европе да без озбиљне расправе прихвати Конвенцију о доступу званичним документима, која је лошија од закона појединих европских држава. Иако се чини да ЕУ иде ка затварању канала преко којих јавност може да контролише рад тајних служби, можемо наћи примере све боље праксе и у нашој непосредној околини. Рецимо, у Румунији. Организација за заштиту људских права АПАДОР-ЦХ (Хелсиншки комитет Румуније) тражила је 2003. од државног тужиоца статистичке податке о броју тајно прислушкиваних и праћених лица у периоду од 1990. до 2002, као и време колико је трајало најдуже праћење неке особе и слично. Када је тужилац одбацио речени захтев са образложењем да су сви подаци везани на тајно праћење тајна, уследила је тужба против тужилаштва, у којој је Хелсиншки комитет објаснио да захтевани подаци не могу да угрозе државну безбедност. АПАДОР-ЦХ је тврдио да би уред тужиоца морао да докаже да би објављивање тражених података угрозило националну безбедност земље. АПАДОР-ЦХ се уз то позвао и на препоруку Савета министара Савета Европе из 2002. која одређује да је ограничавање доступа информацијама од јавног значаја у демократском друштву могуће, али само под условом пропорционалности. Забрана доступа није оправдана ако постоји велики јавни интерес за познавање одређене информације.Румунском тужилаштву је на основу одлуке суда и под претњом новчане казне наложено да у року од 30 дана саопшти тражене податке. Подаци су саопштени, али после много натезања, јер је поступак трајао много дуже од предвиђеног, преко 200 дана.


Коментари2
d092e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Mihailovic
@Srecko, slazem se sa Vama. NVO traze podatak sebe radi, znate i onu narodnu ko i sbog cega laje. Podaci iz SAD su falicni, treba dodati po najmanje jednu nulu. Iako smo manji, kod nas su ti podaci, bar brojcano, neuporedivo veci. Zabrinuti su samo oni koji imaju sta da kriju, kao i oni koji zaziru od eventualnih izmontiranih i zloupotrebljenih podataka. Na operisanje od "privatnosti", "Velika Braca", "Trijumfi" i slicni nas vec duze vreme pripremaju.
srecko
Nisam bas siguran datreba davati podatke o radu drzavnih tajnih sluzbi, posebno kada ih traze NVO. Tokom cele godine vrsi se strasan pritisak na njih da objave naizgled beznacajnih podataka, narocito o prisluskivanju. Ja bih trazio podatke od istih sluzbi, ko NAS sve prisluskuje. Ako prosetate Beogradom i pogledate krovove zgrada videcete masu neobicnih antena po centru a posebno na Novom Beogradu za koje se ne zna ko ih je i zasto postavio. Da biste prisliskivali nekoliko desetina hiljada brojeva potreban vam je aparat velicine manjekofera. Pravo pitanje je, pored ovoliko stranih organizacija i agencija ko koga prisluskuje. Nase sluzbe moraju da odgovore ko nas sve prisluskuje, to im je prevashodni zadatak a ne da oni daju podatke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља