четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:11

Крепко монетарно чедо

Аутор: Мирослав Стојановићуторак, 30.12.2008. у 22:00

Евро је, бар у једном, ујединио непомирљиве оптимисте и песимисте: изненадио је и једне и друге. У случају првих, превазишао је и њихова најоптимистичкија очекивања. Ови други признају и сами да су у својим предсказањима потпуно оманули. Неки од њих су га у часу тегобног рађања – прошле су године док идеја о јединственој валути и великом подухвату, који је, уистину, био скопчан са доста ризика, није реализована – већ означили као „мртворођенче”, а многи су му прорицали кратак век.

Међу њима и Милтон Фридман, кога су дуго сматрали за видовитог и неприкосновеног економског гуруа. Он је евру прорицао крах за (највише) пет година, или, у најбољем случају, приликом првог суочавања са иоле озбиљнијом привредном кризом. У том суморном предсказању следио би потом неизбежни повратак националним валутама, уз активирање националних ковница новца које је евро „запечатио”.

Процењивало се, наиме, да је реч о немогућој амбицији да се под јединственим монетарним кровом нађу привреде толико различите моћи и стабилности: слабашније грчка и португалска, или хировита италијанска, према (пре)моћној и стабилној немачкој привреди.

Иако далеко од пунолетства, европско монетарно чедо на десету годишњицу (1. јануар 1999 – 1. јануар 2009) делује, бар тренутно, крепкије и снажније него икад. Док је у првој години, када је био само обрачунска и књиговодствена чињеница (кеш је ушао у употребу 1. јануара 2002) евро изгубио тридесет одсто вредности у односу на долар (на старту је однос био један према један), недавно је прескочио магичну границу од долар и по и, готово се, први пут, изједначио са (некад) моћном енглеском фунтом (0,94).

Предстоји му, међутим, година вероватно досад највећих искушења: експерти проричу да ће пад привредног раста и бруто националног производа у зони „евроленда” у години која тек почиње бити (веома) осетан. Између 2,5 и три одсто.

Нико, међутим, у минулим недељама, и у суочавању са „кризом века”, од националних лидера, не бар јавно, није помислио да би кроз ову драму безболније прошао изван монетарне уније и са (бившом) националном валутом уместо евра.

Напротив. Једна од кардиналних (надамо се не и варљивих) поука које економски експерти извлаче из актуелне финансијске и привредне агоније, непредвидивих размера и последица, јесте она о предностима које је земљама у његовој зони донео евро. Допринео је, како констатује Михаел Гремлинг из Института за немачку привреду, стабилности, поверењу и смирености.

Као контрапункт спомињу се, поред осталих, две земље, истина, неједнаких привредних потенцијала и кондиција, али обе изван „евроленда”, које се грозничаво, и готово дављенички, упињу да спасу своје националне валуте: Данска и Мађарска. Прва посве друкчијим смером од садашњег тренда: док најјаче економије света, САД и Јапан, своде референтне камате практично на нулу, Данци их, зарад своје круне, подижу на 3,75. Друга уз астрономске позајмице.

Мале земље изван еврозоне трпе страховит, додатни притисак због чињенице да инвеститори све претварају у евро, који је постао „сигурна лука” и, уз (ћудљиви) долар, резервна валута у глобалним размерама.

Мало „евро историје”: идеја о јединственој европској валути, у оквиру привредне и монетарне уније, први пут је конкретизована 1970. у извештају једног од одбора Европске економске заједнице под руководством тадашњег луксембуршког премијера и министра финансија Пјера Вернера. „Вернеров извештај”, како је потом именован тај документ, предвиђао је да се европска монетарна унија реализује до 1980. у три етапе. Прва: успостављање монетарне сарадње у оквиру европске фамилије. Друга: координација мера (политике) које се тичу конјунктуре. Трећа: слободан проток капитала и регулисање финансијског поравнања. Док се у реализацију прве фазе ушло већ наредне године, колебање курса у седамдесетим спречило је остваривање амбициозног подухвата: прибегло се националним стратегијама у превладавању кризних ситуација.

„Револуционаран” продор учињен је на чувеном самиту у Мастрихту и (потом) Мастрихтским уговором који је потписан 7. фебруара 1992. Једна од најрадикалнијих реформи чувених (оснивачких) Римских уговора, са стварањем Европске уније и – главна новина – оснивањем економске и монетарне уније.

Аутор ових редака се нашао на том „историјском” самиту као специјални извештач „Политике” и био је сведок еуфорије која је владала међу лидерима ЕУ. Тадашњи француски председник Франсоа Митеран је чак прорицао, на завршној конференцији за штампу, да ће та формација до краја (сада већ минулог) века постати, економски и политички, прва сила света: Совјетски Савез се управо распао, а САД су биле, у том часу, притиснуте грдним привредним невољама. Ништа од тога.

У Мастрихту је, међутим, као „велики Европљанин” слављен (тадашњи) немачки канцелар Хелмут Кол, због његове решености да на олтар монетарне уније принесе велику жртву: да се, у име јединствене валуте, одрекне (јаке) марке, која је за Немце била далеко више од монете, њихов симбол моћи и благостања.

У страху да би уместо јаке марке могао да дође малокрвни евро, Немци су били иницијатори уградње „осигурача”. Важење строгих мастрихтских услова за улазак у зону евра продужено је и на време потом: не сме бити (економског) опуштања, свака (финансијска) недисциплина се кажњава.

Један од тих ригорозних услова прописује да државе приликом покривања буџетског дефицита не могу улазити у задуживања (углавном код националних банака или Централне европске банке) изнад три одсто бруто националног производа.

У овом тренутку се, међутим, већ зна да ће, због великих државних интервенција у (посусталу) привреду и (банкротирани) финансијски систем доћи у 2009. до „експлозије дугова”. И до великих искушења за евро.


Коментари2
19d43
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

terramare
Evro je zvanicno uveden 1.I.2002.godine, prema tome ne moze biti star 10 godina.
Milos
Posto imate internet dostupan lako je potvrditi da Verner nije prvi koji je pricao o Evru ili zajednickoj valuti nekoliko drzava zapadne evrope. Postoje Mundell ,kenan koji s to teoretski obradili pocetkom sesdesetih ,a naravno vec sa evropskom zajednicom za ugalj 1957 je bila obnovljena i ideja o zajednickoj evropskoj valuti. takodje kurs evro;dolar je bio 1.17:1 na pocetku 2002

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља