среда, 26.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:58

Између две прославе Божића

Аутор: Златко Паковићпетак, 02.01.2009. у 22:00
Љубица Николић, Анђео бди, дрворез, 2008.

Између смо две прославе рођења Исуса из Назарета, једне по новом, грегоријанском календару, по којем иначе рачунамо проток времена у свету, и друге, по старом, јулијанском календару. Обе прославе обележавају исти, парадоксалан догађај, рођење Бога у човеку, рођење оца у сину; речено језиком филозофије, посреди је појава ноумена, тј. иманенција трансцендентног, односно конкретизација апсолута. У том смислу, реч је о метафизичком заснивању времена, чији је смисао у ономе што долази после времена, а претходило је времену. Зачеће девице Марије божанским зраком, рођење, учење, смрт и ускрснуће њеног сина – чудесна је фабула коју једни тумаче као алегорију, други у њу верују упркос њеном апсурдном бићу, а трећи је сматрају разорном за историју.

Једно од кључних питања која постављају не само атеисти и агностици, него и поједини теолози, јесте у којој мери хришћанство током своје двомиленијумске историје изражава смисао Христовог учења, односно у којој мери га изневерава. О томе су изврсно писали Кјеркегор, Унамуно и Берђајев.

Неколико деценија пре него што ће се романтични нихилиста Ниче гневити на Христа, религиозни Кјеркегор, у „Страху и дрхтању“, пише како после Христа на Земљи није живео ни један једини хришћанин. Филозоф то објашњава овако. Све цркве и сви хришћани Христову мисао не схватају дословно, него условно. Кад Христос каже да ономе ко те је ударио по једном образу окренеш и други, или, да ономе ко ти је узео капут даш и кошуљу, онда то не значи ништа друго до управо то – тврди Кјеркегор и поставља реторичко питање да ли, можда, на такав начин поступа и да ли такво што проповеда иједна црква, и да ли иједан свештеник својим животом даје такав христолик пример.

Мигел де Унамуно, у књизи „Агонија хришћанства“, објашњава да је црква „нужно овоземаљска ствар“, упркос томе што је Исус проповедао како царство његово није од овог света. Постоји, дакле, разлика између Христа, с једне стране, и црквене доктрине и световне њене праксе, с друге.

Берђајев – који је више пута истицао генијалност Фојербаховог атеистичког списа „Суштина хришћанства“ – од једних проглашаван мрачњаком, од других јеретиком, у обимном свом опусу завештао је неколико доиста оригиналних и недогматских теолошких мисли. У делу „О човековом позвању“ он пише да, уколико би постојао пакао, у њему би, онда, прво морала да гори идеја пакла. Та религиозна мисао супротна је црквеном учењу. Онај праведник који очекује да ће грешници горети у вечним мукама пакла није моралан јер ужива у мукама другог – објашњава руски филозоф. Попут Кјеркегора, и Берђајев се овде ослања на изворну Христову тешко разумљиву и још теже прихватљиву мисао да треба љубити непријатеље своје, јер никаквог подвига нема у љубави према пријатељима.

Размишљања руског филозофа о паклу, као и његово тумачење Светог тројства као „симболике духовног искуства“, нашла су свој одраз и у појединим проповедима папе Војтиле о рају, паклу и чистилишту као духовним категоријама. У јавним обраћањима, у три среде у лето године 1999, папа Јован Павле II је, између осталог, рекао: „Рај није ни апстракција ни физичко место на небу, него живи лични однос са Светим тројством“ (21. јул); „Пакао је последња последица самог греха... стање оних који су се слободном својом вољом и потпуно одвојили од Бога, извора живота и радости“ (28. јул); „Појам чистилишта не указује на место, него на стање егзистенције“ (4. август). Иза ових папиних размишљања, јасно је да се и високи представници земаљске моћи цркве покаткад питају о суштинским проблемима хришћанске теологије и да сами повремено мисле недогматично.

А да су и свеци морени сумњама, сведочи књига писама Мајке Терезе „Дођи, буди ми светло“, објављена 2002, у години када је и одлучено да њена ауторка, добитница Нобелове награде за мир, буде проглашена светицом. Између осталог, Тереза Калкутска пише и ово: „Мој осмех је велика маска која скрива бројне патње (...) Осећам да ме Бог не жели, да Бог није Бог и да он уистину не постоји (...) Нема вере, нема љубави, нема ентузијазма. Спасавање људских душа не представља ми ништа, као ни рај“. Ове снажне речи извештавају о потресној духовној егзистенцији једне милосрдне и пожртвоване жене. Кад су већали о њеној светости, ватикански достојанственици су пред собом имали дневник и приватна писма Мајке Терезе, али су закључили, водећи се можда и сопственим духовним искуством, да без сумње нема вере.

Без слободног мишљења, не може се назрети ни епохални значај Христове појаве, ни величина његовог губитка у догматици.


Коментари4
0e903
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Коле
Не можеш ти о догматима Цркве причати, као што ја не могу о астрофизици, на пример.
Predrag Samardzic
МАЛО ИНТЕЛЕКТУАЛИЗМА И МНОГО ТРАНЗИЦИЈЕ. Аутор је себи наметнуо (задао) једну тематику која је незахвална до контардикције. Тема је незахвална и неприкладна још више због средине, миљеа у коме и коме се представља.Овакав транзициони интелектуализам би био примеран некој либералној газети са подручја Холандије или Данске.На просторима Средоземља, Балкана, Византијског културног наслеђа, ово самонаметнуто мучење се не може нигде уденути. Нема подлоге, па ни перспективе.(За оне који у овом чланку виде неку науку која је универзална, морам рећи да ја ту неке науке не видим). Зато и не изненађује што аутор покушава да целу своју конструкцију подупире ауторитетима типа Мигуела де Унамуно, Форсирано селективним и за косу натегнутим цитирањем Берђајева,као и мајке Терезе, коју очито не разуме.У исто време пренагљено се диви пред основним теолошким постулатима (типа осредњег Римоктоличког катихизиса)папе Јована Другог.Уствари, добије се утисак да аутор даје онолику тежину папиним изјавама колико њему треба да би извео онако драматичан закључак, без реалне, аутентичне подлоге. Закључак који, колико год литературно успео, теолошки је још више промашен.Овако "теологизирање" је у сазвучју са тзв. Социолозима религије са наших простора па предпосатвљам да је и дотични Аутор нешто као Социолог религије. Најзад, све једно ко је, чиме се бави Аутор горњег чланка, јасно је да је он дефинитивно у транзицији између два Божића. Аутор обећава да ће у тој транзицији остати још дуго, можда за увек. Ја му то не желим. Насупрот, желим му да мало пожури па да догодине стигне макар до Једног Божића.
Misionarstvo
Istorija "misionarstva" jeste jedan neprekidan niz genocida i "kulturocida" nad narodima Afrike, Azije i obeju "Amerika" - da, tim narodima su oduzeta cak i imena njihovih zemalja, stavise, i sama narodna imena! Belim Amerikancima ninmalo ne smeta da prvobitne zitelje tog otetog kontinenta i dalje nazivaju pogresnim imenom (Indijanci)! Katolicanstvo i protestantizam sirili su se "ognjem i macem" - zato nemam ni najmanje simpatija za misionarski rad Majke Tereze, koja je "samopozrtvovano" prevodila Indijce u katolicku veru! I dobila za to Nobelovu nagradu!?
Milan Jovancevic
Ima li ijednog crkvenog pisca kod koga je hriscanska dogmatika tako "dogmaticna" kakvom je autor predstavlja!?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља