уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:12

Човек са лажним брковима

Аутор: Славко Трошељсубота, 03.01.2009. у 22:00
За мене је сваки дан нови почетак: Филип Цептер (Фото Латиф Адровић)

ВИШЕ ОД СПОРТА
На овај интервју сам позвао милијардера Филипа Цептера, који је пре педесет осам година рођен у Великом Градишту као Милан Јанковић. Али, у току овог разговора он је био само Милан, опуштен, ведар човек који је без задршке причао о низу догађаја из свог живота, па и о онима који су баш личне природе.

Договорено је да се нађемо у холу „Политике”. Био је швајцарски прецизан при доласку, али не и при одласку. Причали смо, уз воду и капућино, много дуже од предвиђеног времена.

Да ће све бити баш тако, срдачно и пријатељски, у сваком погледу, разумео сам одмах, при упознавању, упркос „неприметном” присуству двојице његових пратилаца. Он је, својим ставом, дао до знања да је, бар у сусрету ове врсте, остао, као и за све старе пријатеље, само Милан Јанковић.

Да ли сте још вођа Олимпијског комитета Србије?

Од јула 2005. практично нисам, али, по мом схватању свих односа у овој организацији, и по одлуци Другог општинског суда у Београду – јесам. Јер, пре три и по године сам нелегално и насилно смењен са тог положаја. Тада сам поднео тужбу која је, пре неколико дана, упркос великој опструкцији суда, решена у – моју корист.

Чему све ово води?

Верујем да ће се губитници у овом судском спору жалити на одлуку овог суда. Кад до тога дође наставићу овај спор до коначног решења, а оно не може да буде другачији од већ – објављене одлуке.

И шта ће се после тога догодити?

Наравно, ни сад ни после онога што следи, нећу користити право да било шта радим у Олимпијском комитету Србије. Уосталом, сад предстоје нови избори у ОКС у којима сам свим срцем за Владу Дивца, а наравно не за Ивана Ћурковића. Жеља ми је само да докажем да је, упркос свему, право јаче од силе, без обзира одакле она долази. 

Колико сад себе дајете спорту?

Спонзор сам великих међународних приредби. Од аутомобилских трка „формуле 1”, преко светских и европских шампионата у кошарци, рукомету, хокеју на леду... Свуда где имам и комерцијалне активности. У Србији сам основао Спортски фонд „Цептер” у коме је, за три и по године, потрошено преко милион евра. Фонд наставља са радом.

Колико се лично бавите спортом?

Подржавам мудар став: у здравом телу здрав дух. Недељно бар четири пута вежбам по пола сата на низу справа, а и пливам, играм тенис... Увек сам имао здрав, лични однос према свом телу.

Шта Вам је још значајно у спорту?

Чекам примену Закона о продаји спортских клубова. Веома сам заинтересован за куповину Фудбалског клуба Црвена звезда. За мене би та куповина била бизнис, задовољство и слава. Звезда би тада морала добро да послује – а то увек зависи од људи који је воде, јер то је основна претпоставка и да дуго траје...

Чега се сећате из детињства?

Скромног живота. Моји су из Босанске Дубице, а у Велико Градиште су се доселили пошто је мој отац, Милисав, постављен за директора у једној фирми. Али, он је умро пре моје девете године! Тада смо нас троје: мајка Нада, домаћица, која је, хвала богу, жива, мој млађи брат Гојко и ја остали на животној ветрометини...

Шта Вам сад каже мајка?

Она је са Гојком и његовом породицом, у Дубици, на обали Саве. И увек, за мене, има само једну поруку: „Чувај се, мој Милане”.

Да ли сте верник?

Јесам, али не активан. Верујући сам човек. Поштујем све овоземаљске хришћанске законе. Али, немам довољно снаге да верујем и у загробни живот, односно у страшни суд, рај, пакао...

А колико верујете у свој народ?

Мислим да познајем свој народ. Срби су, док имају неког спољњег непријатеља, заједно до краја. А кад тог непријатеља нема, онда су међусобно једни другима непријатељи до краја. Овај начин размишљања мора да се промени. Додуше, закони постоје, али нису без мане, па долази до њиховог различитог тумачења, а то је лавиринт из којег се тешко излази.

И Ви сте били у том лавиринту. Зашто?

Војислав Шешељ и Вук Драшковић су ме чак оптуживали да сам организовао убиство човека за кога сам тада први пут чуо. Тужио сам и њих и новине које су о томе писале. И добио сам све те процесе. Њихов циљ тада је био да оклеветају свакога ко је био близак Зорану Ђинђићу. А још водим спор против Међународне кризне групе, коју су оформили светски милијардери. Ова група је на основу ових, тотално неоснованих оптужби наших људи, креирала исту причу, уз додатак да сам трговао и оружјем на недозвољен начин.

Где се води тај спор?

На две стране света, у Њујорку и Бриселу. Они су покушали тај спор да пребаце у Србију, јер су овде казне до пет хиљада евра, али то сам спречио. Јер, тражио сам обештећење од сто милиона долара. Тај спор би, после четири године, требало, по свему што знам, да се оконча ускоро, за месец, два. Вођа ове кризне групе у Србији је Американац Лајон.

Кад сте показали таленат за бизнис?

Као студент, који се сам школовао на Економском факултету у Београду, радио сам свашта. Најчешће сам организовао чишћење прозора на новоградњама. Погодио бих посао и оформио екипу. Од тог посла имао сам двоструку корист: као организатор и као радник.   

Како сте упознали Мадлену?

Ми смо се упознали на једном лепом месту, у Универзитетској библиотеци. Морам да признам; била је једна од најлепших девојака. Нико није смео да јој приђе, а ја сам то учинио за опкладу. Не, наравно, у наду да ћу да је заведем, већ у нади да ћу отићи са њом на кафу. И све сам јој то рекао да ме не би одбила. Али, и то је био део моје стратегије. Било је важно да пристане... После четири године, 1975, били смо у браку.

Како се развијао Ваш посао?

Два дана после женидбе отишао сам у војску. Потом сам радио у шпедицији. После три године Мадлена је, као професор, послата у Аустрију због школовања наших радника. А ја сам добио одмор од шест месеци због учења језика. Међутим, после пола године нисам желео да се вратим. Нашао сам посао у фирми која је продавала посуђе. Три године касније, постао сам директор продаје, а 1985. сам основао своју фирму са истом делатношћу.

У чему сте се разликовали?

У почетку само по начину продаје који ми је брзо донео велики капитал. Затим сам, 1989. године, купио малу фабрику у Италији. И ту сам патентирао дно посуде „Цептер”, које је неуништиво. Већ 1990. године имао сам промет од милијарду марака, две фабрике и највеће одликовање за допринос италијанској економији. Сад имам осам фабрика у шест држава, 150.000 активних сарадника, продају у око 40 земаља...

А шта Вас посебно радује?

Сваки сусрет и свака мисао на једно мало биће, на Ему. Она је рођена седмог дана децембра 2000. године у Србији, а у Мадленин и мој живот је ушла неповратно. Ема је, по понашању, сто одсто Мадлена. Она нас је обогатила као људе. То и сад чини. Сваки дан. Не могу да нађем речи којима бих вам описао тај наш драгоцен осећај.

Како себе доживљавате?

Остао сам, и после свега, сасвим нормалан и приземан. У свакој ситуацији знам одакле сам, без перспективе, кренуо у живот. Доживљавам себе као успешног човека. Највеће задовољство ми је кад могу да помогнем другима. Њихова радост је и моја највећа радост.

Чији пасош имате?

Само српски, на име Филип Цептер. Име и презиме сам променио 2000. године, после бомбардовања Србије, када ми се, за тренутак, све смучило, али никада да бих прикрио своје порекло. Напротив, да бих га истакао. Само злонамерни то не могу да разумеју.

Колико спавате?

Пет сати. То ми је довољно. У односу на већину дневно активно живим три сата дуже. Израчунајте моју предност. Не лежем без диктафона. Снимим све о чему размишљам.

Да ли излазите сами на улицу?

У Монте Карлу врло често. Цео Монако је „прекривен” камерама, па полиција све види и реагује у минуту. А кад сам у Београду излазим и сам на улицу. Маскирам се: ставим капу и лажне бркове, па шетам, улазим у радње, разговарам.

Чиме се поносите?

Пре свега што сам једини Србин који је, искључиво на западу, направио тако велики посао, па сад наилазим на спонтано дивљење и поштовање у целом свету, а коначно и код куће, у Србији

Шта Вам је најважније?

Увек нам је најважније оно што немамо или изгубимо. Тек кад изгубимо здравље, схватимо колико је оно важно. Кад немамо љубав видимо колико је она важна... Ипак, волео бих да ме послужи здравље, а за остало ћу се побринути

Шта поштујете у дружењу?

Од мушкараца очекујем поштен и коректан однос. Жене ценим. Оне су, на послу, мање успешне, али праве и мање грешака. Са женама се, углавном, не дружим.

А шта волите у женској природи?

Волим код жена оно што може да обрадује мушкарца. Ништа појединачно. Она мора да остави комплетан утисак који покреће мушкарца. А у искрено дружење жене и мушкарца верујем само уколико су некоме од њих, или обома, ускраћене неке природне потребе.

Чију мисао следите?

Черчилов животни став: „Никад се не предај!”. Сваки дан је нови почетак.

Да ли имате неку неостварену жељу?

Имам. И покушаћу да је остварим. То су моје притајене мисли. Жеља за новим изазовима и доказивањем. А опет са намером да помогнем људима на путу у бољи живот. То је, у одређеном смислу, политичка активност. Знате на шта мислим...


Коментари18
5a75f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lejla
Ja sam njegova sugradjanka iz Dubice, i generalno volim citati o uspjesnim ljudima odnosno pozitivne stvari. Trazila sam malo opsirnije informacije o njemu ali nigdje nisam pronasla ovako korisne informacije kao u ovom intervjuu. Kod gospodina Zeptera mi se svidja sto je jedan od rijetkih uspjesnih ljudi koji je pored ogromnog uspjeha ostao covjek, pristupacan, uljudan, prizeman - sto bi se reklo u sarajevskom zargonu - raja... te ne stedi u tome da pomogne ljudima gdje god moze, tako se prica i po Dubici... hvala vam na ovoj pozitivi
vladimir loncar
Kada bi u ovom surovom svetu postojalo vise ljudi kao sto je gospodin Zepter, svima bi nam bilo bolje.Covek koji je svojim znanjem,zalaganjem,trudom i umecem postigao mnogo, pokazao svetu do kojih granica jedan Srbin moze da se vine.Kada je krenuo prasnjovom zivotnom stazom , resivsi da se naruga siromastvu i da se vine u visine...Svi bi trebali da slede njegov primer, imao je jasan cilj,volju,zelju... i uspeo je.Sada kada je ugledan biznismen, svi hoce da se zargonski receno ogrebu ili ocesu za neki euro, a kada im to ne podje za rukom, e onda blate njegov lik i delo. Ipak je ovo samo Srbija...
Mile Madžgalja
Šta reći, Zepter najopasniji si!!! Svaka čast.
profesionalac
Uvazeni g.Cepter, Vi ste jedina realna sila koja moze da postavi srpski sport na zdrave noge i zato je veoma vazno da nastavite borbu.I ne samo to nego i da budete sto vise prisutni sa svojim idejama.Problemi srpskog sporta su: kadrovi(protiv kojih se Vi borite},nikakva koncepcija u sportskom smislu,diletantska organizacija i najveci-kukavicki odnos svih dosadasnjih vlada od raspada SFRJ do danas prema ovoj oblasti u smislu definisanja cilja i pozicije sporta.Neverovatno je koliko politicari zaobilaze ovu temu plaseci se ljudi u savezima,sportskim drustvima i jakim klubovima koji tamo sede decenijama birajuci sami sebe i zaklinjuci se da im je svega dosta, ali ako oni odu toboze propasce nam sport.Donosenjem pozitivnog zakona o sportu mnogi od tih ljudi bi nestali sa nase sportske scene.Zelim Vam svaku srecu. Nezaboravite Cercila!
Србин из дијаспоре
Захваљујем се Политици на одличном интервјуу са човеком који свакако завређује нашу пажњу и, у најмању руку, поштовање за оно што је постигао. Сви ми који смо ''преко'' знамо како овде тешко (и све теже!) успети у животу ако си странац и да мораш да будеш мнооого бољи од староседелаца да би успео. Желим Вам свима, а посебно г. Цептеру срећан Божић и пуно успеха у Новој години. п.с. дај Боже да г. Цептер купи Ц.Звезду, то би била велика ствар не само за мој клуб, него и за ривалски Партизан, српски фудбал и наш спорт уопште, јер не сумњам да би Звезда са њим поново постала велики клуб.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља