среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:48

Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошког терора

Аутор: Мирољуб Мијушковићнедеља, 04.01.2009. у 22:00
Богдан Лончар и Божица

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.

Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.

Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:

„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“

Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:

„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.

Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.


Коментари74
9ba1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мионичанин
Извињавам се читаоцима ових коментара,а пре свега сенима војводе Мишића и његовог сина јунака,што сам приликом куцања направио две грешке при писању њихових презимена (писао сам то доста узбуђен),написавши Мижић,а затим Мишоћ. такође желим да додам да су Мишић и Фрегл заробљени у Струганику 6.децембра 1941. године. Значи дџесетак дана после Титобог бежања из Ужица ,а ускоро и из Србије. Ако је комунистичка пропаганда о четницима као сарадницима окупатора,зашто су Немци настојалчи да заробе Дражу и стрељали његфове елитне официре.
Мионичанин
Прошло је неколико година од како је,свакако не без разлога и најозбиљнијих аргумената, признала права антифашистичког борца припадницима ЈВО,или како су најчешће називани и даље називају четницима. Међутим, вишедеценијска сатанизација овог ослободилачког и антифашистичког покрета од стране победничких (захваљујући великим освајањима Црвене армије у Европи) комуниста. Последице те сатанизације,ма колико она била штетна по Србе и Србију,још су веома присутне. То се види и из више горњих коментара.Например један аутор ,са именом великог европског пророка Нострадамуса, кад набраја ,како их одређује, багру прво наводи четнике и усташе и то баш тим редом.Мање ме чуди што један други аутор коментара,због његовог имена и презимена, четнике сврстава и сараднике окупатора и квислинге. Још у време владавине Милошевића,без обзира што је његова СПС директни наследник КПЈ ,односно СКЈ ,дошло је до извесног истинитијег изучавања равногорског покрета,петокрака је "нестала" као обележје војске и полиције,као и са многих других места. Затим је,под новом демократском влашћу,донет поменути закон,којим су, ма колико углавно формално, четницима признат статус ослободилачких бораца. Постоји веч и доста литературе о борби четника против окупатора и усташа. Као Мионичанин , указао бих на једно писмо (у рубрици Међу нама) у јучерашњем броју Политике,о јуначком држању приликом стрељања од стране Немаца у Ваљеву , два четничка мајора: Александра Мишића и Ив ана Фрегла.Напомињем да су заробљени у немачкој офанзиви на на четнике у Струганику,где је био Дражин штаб,родном селу војводе Мижића,Александровог оца. У ваљеву ,лкао ни у Мионици или у Београду, ни једно сокаче не носи име ових јунака,док је партизанском борцу,Хрвату из Далмације Стевану Филиповићу подигнут у Ваљеву највеличанственији споменик једном борцу на територији целе Југославије. Својом храброшћу о је заслужио да се не заборави (можда без толиког обележја),али питам зашто се и даље заборављају Мишоћ и Фрегл.
Komunista
@.Đorđe Gajović. Pišete da je Ž.Jovanović "možda bio zanesen ideologijom komunizma" zbog čega bi takav "ubio i rođenog brata,ako je na suprotnoj strani". Skoro ceo vek zloupotrebqava se i kompromituje ideja komunizma, nazivajući tako brojne ekstremne levičarske,totalitarne,najčešće zločinačke,pokrete i društvena uređeđenja,od boljševizma,staljinizma do monstruoznog Pol Pota u Kambodži,čoje su nevine žrtve bile ko zna koliko desetina miliona nevinih ljudi. Jer za ostvarivanje tih nečovečnih ciljeva vođama tih pokreta nisu bile važne ma kolike žrtve,čak ni svojih saboraca,a dge li druge strane. Tako je isuviše dugo i surovo zloupotrebljavana,kompromitovana plemenita KOMUNISTIČKA IDEJA ČIJE SU OSNOVNE POSTAVKE: KOLEKTIVNA SVOJINA SREDSTAVA ZA PROIZVODNJU I SOCIJALNA PRAVDA. Daleko najveći broj partizanskih boraca u Srbiji 1941. godine stupili su u te redove najviše zbog slob odarskih osećanja(borba protiv okupatora za slobodu zemlje),a manji deo njih i zbog socijalne pravde. Staljinističko rukovodstvo KPJ )bila je to najboljeviziranija KP u Evropi,što je dokazala i time što je jedina organizovala bratoubilački rat u svojoj zemlji. Zbog svega toga, neophodno je odvojiti žito od kukolja,kako to kaže naš narod,tj. odbraniti izvornu komunističku ideologiji,pre svega zalaganje za socijalnu pravdu, od stravičnih pokreta i poredaka koji su se prodavali za komunizam.
Djordje Gajovic
Cudna su to tada vremena bila, a i sada nema velike razlike. Zikica Jovanovic je mozda bio zanesen ideologijom komunizma, pa mu nije bilo vazno ko su ti ljudi u uniformi, jer bi on ubio i rodjenog brata, ako je na suprotnoj strani. Pricao mi je pok. ujak da je za vreme rata imao priliku da slusa kad su dva rodjena brata bili na suprotnim stranama, pa brat koji je bio u partizanima doziva rodjenog brata u cetnicima (a delila ih je reka Drina) i psuje mu pola majke i preti mu da ce ga ubiti cim mu se ukaze prilika. Ovde nije nikakvo cudo sto je Zikica Jovanovic ubio dva Srbina a da se nije upitao koja sirotinja ostaje iza njih, nego je cudo da su ovao razbojnistvo (sada to nazivaju terorizmom) proglasili narodnim ustankom u Srbiji i Zikicu proglasili narodnim herojem. Vidim da dobar broj komentatora opravdava ovaj zlocin i okrivljuje zandare da su sluzili neprijatelju, sto je pogresno, jer su oni ipak sluzili svom narodu, bar u onoj meri da na njihovo mesto ne postave srpske ubice. Sto se tice istoricara oni ce tek odsad moci da istraze i utvrde pravu istinu, ali se moze i tu postaviti pitanje ko su i dali ce biti usmereni istini ili ce biti naklonjeni necijoj ideologiji. Mnogi ljudi nece ili nemogu da shvate koliko su Srbi bili zavedeni za vreme rata pa se desavalo da sinovi osude rodjenog oca na smrt streljanjem sto se dogodilo u Crnoj Gori, pa kad im je majka postavila pitanje sta se desilo sa njenim muzom i posle dva dana sinovi joj kazu "mama mi smo streljali tatu". Zar ovo nisu stravicni primeri sta se mutilo u tim njihovim glavama i njihovom ideologijom. Niko ne kaze da nije bilo istinitih heroja medju partizanima i cetnicima, ali su cetnici bili uporedjeni sa ustasama. Niko se nije nasao od srpskih komunista pa da trazi od Tita i drugova da budu kaznjeni hrvatski zlocini nad Srbima. Masu ustasa su preveli u partizane na kraju rata pa su mogli kasnije legalno da nastave zapoceti posao. Heroj je bio oficir u Trebinju kad je pred strojem ubio Nemackog oficira.
Jovan_ -
@Anto shuster Pobogu,otkud Vi sa ovakvim tekstom. Na ovakve stvari nemam snage ni kritiku da pisem. Nemogu da verujem da se na ovako ozbiljnu temu javljaju laici.Vi gospodine stvarno niste razumeli temu,a istorija Vam je nesto najtanje sto imate od znanja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља