петак, 20.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Стив Тешић: Америка као рак срца

Аутор: Борислав Станојевићпетак, 09.01.2009. у 22:00
Сцена из филма „Четири мангупа“

ЖИВОТ И ТРИ ДРАМЕ

Волим те као ходочасник свету земљу
Као луталица лутање своје
Као досељеник – што јесам – Америку
И као слепац сећање на боје.
Стојан Стив Тешић

Књига Зорана Јеремића Стојан Стив Тешић – Живот и три драме (Аcademica – Академска група, Београд, 2008, преводиоци Љиљана Богоева Седлар, Јелена Баста, Ана Петровић и Ана Сивачки) грађена је као албум исечака и споменар по структури: кратка информативна биографија, мали зборник исказа пријатеља, рођака и сарадника о уметнику, сажет приказ позних Тешићевих драма. Ту су и три преведене, најбоље његове драме – Брзина таме, Повратак на почетак и Уметност и доколица,  што је, иако је тешко поверовати у тако нешто, издавачка премијера Тешићевих дела на српском! 

И овај готово документарни „филм/роман” о Тешићу, најзад успева да констатује само две ствари – прва је да „ни Америка ни било ко други нема таленте таквог калибра за бацање”, а друга је да ми Срби то себи (једини) можемо да дозволимо, првенствено зато што не знамо и не желимо да се бавимо упознавањем таквих калибара. А Стојан, касније Стив Тешић (1942, Ужице – 1996, Нова Шкотска, Канада) један је од оних нашијенаца, који су се, заведени Америком, у њу заљубили и тамо отишли. Сјајно – један мање! – резон је српске економије талената. Америчка економија талената, бар у Тешићево време, обрнуто, уз минимална улагања, преферирала је профит.

Четири пријатеља су најшармантније, опипљиво, осећајно љубавно писмо Америци, које је сребрни екран икада видео – сјајно примећује Морин Фарел. „Мој пријатељ Данило је манијакално везан за Америчку химну” – каже један од ликова Пријатеља. „Он иде на рагби утакмице како би могао да устане са масом и запева ’Oh say can you see’. Откако га знам, никада га нисам чуо да каже Сједињене Америчке Државе. Увек каже Америка, као да види нешто док то говори... Америку.”

Свако од нас имао је таквог, макар познаника, у комшилуку, у Ужицу или Београду, свеједно. Рођеног печалбара, гастарбајтера, који је једва чекао да се дочепа Америке. Билдовао би по методи чувеног америчког снагатора Чарлса Атласа, за време биоскопских пројекција вестерна бројао испаљене метке из „морнаричког” колта и „винчестерке”, гутао стрипове о noir детективима, млатио главом уз грамофонску шкрипу Шедуоза и Елвиса, и звиждао за Мерилинком. Сви су отишли, неки су се вратили, а многи остали.

Метеорски успон у Холивуду

Али Тешић у свом пртљагу у Америку није однео само набилдоване бицепсе и делтоиде, иако су Стојану помогли у добијању студентске рвачке стипендије и у бициклизму – лајтмотиву филмова Четири мангупа и. Понео је и душу и прикладну руску литературу чије је познавање оверио и дипломом на универзитету Индијане. И постао „најгора” врста америчког писца: емотивни моралиста. Додуше, у почетку, Стојан се као Стив добро показао.

(/slika2)Дакле, Тешић почиње као звезда. Размере његове популарности у САД мере се аршином Холивуда. Он своју каријеру филмског сценаристе почиње метеорским успоном. Тешићев први филмски сценарио, Четири мангупа (1979), суптилну и нежну студију младалаштва у малом, индустријском граду, режира чувени Питер Јејтс, а глуми и млади Денис Квејд. За Четири мангупа Тешић добија Оскара за сценарио, награде Лондонских филмских критичара, Националног друштва филмских критичара САД, и Гилде писаца Америке, и бива номинован за Златни глобус (САД), а Јејтс – за Оскара (за режију и продуцента).

Играјући на победнички тим, Холивуд Тешићев следећи филм, сасвим нехоливудски хаотичан али допадљив, Сведок (1981), такође поверава Јејтсу.

Четири пријатеља (1981), Тешићеву критику шездесетих и оштрих, готово немогућих противречности „најчудније деценије свих времена”, режира Артур Пен (Бони и Клајд, Мали велики човек).У Свету по Гарпу (1982), који потписује Џорџ Рој Хил (Буч Касиди и Кид, Жаока),  свет писца Гарпа трпи све чудније и ужасније торзије, са све већим променама у систему вредности – амерички гледалац, баш као некада оптимиста Тешић, остаје у чуду у свету у коме се обрео, који је тако сличан, а тако различит од оног у коме би желео да живи.

Иако је American Flyers, са младим Кевином Костнером у главној улози,режирао Џон Бедем (Грозница суботње вечери, Дракула), тај Тешићев сценарио о тродневној бициклистичкој трци нема значајнијих вредности (иако су ту и даље „и губљење невиности и проналажење пута”); али у сценарију Елени (1985), поново у сарадњи са Јејтсом (глуми Џон Малкович), Тешић се враћа распињућим боловима комшијских, балканских мука – новинаревој истрази о смрти мајке у јеку комунистичких прогона четрдесетих година прошлог века, у грчком „грађанском рату”.

(/slika3)Тешићеве драме, с друге стране, јасно су подељене у две групе:

Првој припадају теме жудње за асимилацијом. Првих шест од ових, у распону између Тенеси Вилијемса и Милера, јесу друштвене драме о атомизацији породице – Дрвосече (1971), Однегуј звер (1974, награда „за писца који највише обећава”), Улица Дивижн (1981))...

Друге исказују разочарање Америком (до очаја и огорчења у Брзини таме, 1989), Вијетнамским синдромом и системом све новијих и сложенијих лавирината лажи, као вирусом изједања личности и породице. Повратак на почетак (1990)говори о распаду брака. На крају долазе постапокалиптичке драме – На отвореном друму (1992) ипосмртно изведена Уметност и доколица (1997).

Удворички и незахвални емигранти

У САД, његових првих шест драма на сцену је поставио чувени њујоршки „Америкен плејс тиетер”, који је лансирао Сема Шепарда, Феј Данавеј, Мајкла Дагласа, Дастина Хофмана... И све остале су готово одмах игране on и off Бродвеј, и све су одмах објављене. Критичари попут Роберта Еберта (иако, иначе, Тешићеве комаде критика никада није „мазила”) аплаудирају његовој критичкој „јасноћи и искрености”: уосталом, Америка не воли удворичке похвале својих имиграната. Тешићу је тада још увек стало да се успешно огледа у „америчком сну”. Али, његова базична оријентација моралисте са срцем, натерала га је да сагледа истину о Америци. А она је била много малигнија од ичега што је „Данило” икада могао у њој видети.

„Кад сам сазнала да ми је брат умро, моје прве речи упућене његовој жени биле су: Њега је убила Америка”, каже његова сестра Нађа Тешић.

На празној сцени Стив и Стојан „пате немо”. Ниједан Тешићев текст о „грађанском рату” у Југославији, Америка није објавила. Тешић је „патио због тога што је мислио да је важан писац чији глас треба да се чује... Због тога што су ЦИА, пензионисани генерали и Бјанка Џегер на ТВ причали о Србима. Патио је што су људи око њега, чак и стари пријатељи, изгледали као да им је мозак испран, да се угасио. Патио је... јер је он некад волео Америку”.

Драма Уметност и доколица постављена је 2006, у Народном позоришту у Ужицу, а Брзина таме у Звездара театру у Београду. Тешић се окушао и као романописац – његова два романа, Summer Crossing (1982) и Karoo (1996) нису преведени на српски.

„Огромне области на планети су дедраматизоване из чисто практичних разлога, зарад генерација које ће доћи... И ако је свет једноставно такав, какве шансе има мој отац... да ико икада више доживи његову агонију као драматичну?” – каже један од протагониста Тешићевог комада Уметност и доколица.

А Америка? Она не ни воли незахвалне имигранте. Стојан је отишао у Америку. Са срцем. Постао је Стив. Сломљеног срца. Парадоксално, то је појачало Стојана, као електричну гитару, на н-ту потенцију. Наравно, Стојан је умро. Дакле, Стојан се вратио. Стив је о(п)стао.

И то је тема за још једну сасвим тешићевски добру драму. Али, не мора све да уради само он.


Коментари3
67ac1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Budjenje
Srdacan pozdrav gospodji Nadji Tesich! Pre koju deceniju Vas brat bio je visoko cenjen u ondasnjoj Jugoslaviji - gledali smo njegove filmove, i postovali ga zbog onoga sto je pokazano u tim filmovima, ne naprosto zato sto je "uspeo" u Americi. Uostalom, njegovo budjenje iz "americkog sna" trebalo bi da pokrene mnoge ovdasnje pisce i citaoce! Eh, da, pre ce njihov "duh" pokrenuti hamburger, negoli takav jedan fini i suptilni duh, kakav je bio Tesicev!
Nadja Tesich
Tekst Borislava Stanojevica je divno i istinito napisan.Trebala bi knjiga da se sve kaze. Film,'Cetiri prijatelja' nije samo himna Americi--tu je tezak rad oca,zestina Amerike,pucanje, i pesma"Tamo daleko' koju sam ja stavila. Drugo--Meteorski Uspon u Holivudu--ne. Trebale su godine da se nadju finacije i rezira film koji ce dobiti Oskara.A trebalo je ziveti. Od cega? Ja i brat Stojan smo bili bliski.Na karaju je on video istinu o Americi i svojim ocima i mojim. Ja nikad nisam bila zaljubljena u tu zemlju. Nikad nisam bila razocarana.Mozda sam zato jos uvek ziva. Nadja Tesich
Milan Zoric
Roger Ebart (Rodzer Ibart)a ne nikakav Robert Ebart prijatelju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља