субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:43

Све је доведено до апсурда

Аутор: Будо Нововићчетвртак, 15.01.2009. у 22:00
Душан Спасојевић (Фото: Б. Нововић)

Ваљево – Срећници су у животу ишли средњим путем, вели једна латинска пословица. За младог драмског писца Душана Спасојевића (1980) из Ваљева тако нешто не може се рећи. Његова звезда га води пречицом, јер сличан уметнички узлет није виђен у граду на Колубари, али и много шире, још од појављивања на културној сцени младог Матије Бећковића и његове поеме „Вера Павладољска”. Спасојевићева драма „Одумирање” која је пре две године у режији Егона Савина постављена на сцени Атељеа 212, уз добар пријем публике и бројна признања аутору и глумцима, отворено је скренула пажњу да се нешто јако битно и ново догађа на српској позоришној сцени.

Уследио је потом „Зверињак”, на даскама Српског народног позоришта док је потпуно „реконструисана” драма „Метак за све”, којом је бранио дипломски рад на БК академији у класи професора Синише Ковачевића, недавно прошла кроз „решето” Управног одбора Атељеа 212 и уврштена је у програм представа за најновију сезону.

Поред тога што је у прошлој години проглашен за личност године у Ваљеву и добитник највишег градског признања за културу, Спасојевић је своју стваралачку радионицу ушушкао у родном граду чиме је одбацио уврежено мишљење већине уметника које, у слободној интерпретацији, гласи: Шта ће ти живот, ако га не живиш у Београду.

Ваш је пут од непознатог до признатог драмског писца ишао метеорском брзином. Како се са тим носите?

Мој брзи улазак у озбиљно вредновање онога што радим, без лажне скромности, није ме превише збунио јер сам на време препознао да је то моја природна позиција. Надасве, за добитну комбинацију о којој говоримо посебно сам захвалан мом професору Синиши Ковачевићу, саветима које сам добио од покојне професорке Огњенке Милићевић и, наравно, много тога сам научио током сарадње и рада са врсним редитељем Егоном Савином. Међутим, оно што ме све време држи на опрезу и доводи пред велику одговорност јесте да морам да одржавам високи ниво, без обзира на чињеницу да је врло тешко константно писати добре драме.

Драма „Одумирање” отворила Вам је пут у високо позоришно друштво. У чему је њена кључна вредност?

У универзалности. Прецизније у осећању света које, на приближно исти начин, доживљава публика у Визбадену, Источном Берлину, Београду, Подгорици или Ваљеву. Додуше, „Одумирање” се може посматрати и као локална драма у чијем средишту су мали, односно обични људи али, као што рекох, и много шире, јер је то прича о одумирању – љубави, емоција, породице, кључних цивилизацијских вредности. О нестанку једног света. Када то објашњавам, увек имам на уму речи једног грчког теолога који је казао „да крај цивилизације нико неће препознати и приметити, јер ће имати изглед највећег успеха”. Због тога се ја бавим непатвореним животом, без страха од било чијих реакција. Уосталом, једна од дужности драмског писца јесте да подсећа и зауставља теме и појаве које тако брзо и непримећене пролазе поред нас.

Инсистирате да се по драми „Одумирање” сними филм?

Када једну драму на сцену постављају национална позоришта и то ван Србије, то значи да су њене поруке и упозорења високопрепознатљива. Међу свеколиким одумирањима, а пре свих породице која је арматура сваке друштвене заједнице, у времену транзиције, свеколиких идеологија, политичких лакрдијашења и целодневним „фејсбуком” као колатералном штетом, неопходно је нешто попут клина убацити у такав процеп. За тако нешто филм као медиј је најзгоднији, па макар он био и чист „црни талас”.

Од назива Ваших драма – „Одумирање”, „Зверињак”, „Метак за све” у први мах многе хвата језа и осећање великог песимизма. Имате ли Ви такав осећај?

Припадам генерацији која живи у јако великим проблемима и времену без икаквих илузија. Сви наслови мојих драма су, заправо, ставови из којих се може запазити да је свет о којем ја пишем од крви и меса а не виртуелни као што покушавају да га представе поједини политичари и медији. Ја гледам у живот без страха од било чијих реакција, што не значи да земљу у којој живим не волим. Напротив. Али, истовремено сам против сваког уметничарења и плаћеног импровизовања. Уметност је хумана ствар и чиста религија и то је основни вредносни мотив који мене води.

Шта каже Ваша генерација, и Ви лично: шта нам се ово дешава и где смо „презупчили”?

За многе ствари смо сами криви индивидуално и колективно. А, са друге стране, нису нам биле наклоњене ни историјске околности. Међутим, главно што нам недостаје јесу мудрост и доза рационалности, јер смо на свим нивоима сувише лични уместо професионални. Због тога је све овде доведено у апсурдну ситуацију из које нас „ваде” политичари и њима слични „мудраци” који на најтежа питања око наше будућности декламују решења у виду књишких дефиниција. Ја се дивим таквим људима уз нескривени страх да уз такву „подршку” пропадамо све дубље.

Драма „Метак за све” је већ „репетирана” у програму Атељеа 212. Каква су Ваша очекивања?

Приче како нам је доста представа и филмова о рату и околностима које су га пратиле, неодговорне су и неозбиљне. Ми нисмо снимили ни три цела филма на ту тему и сви ти проблеми ће нас једног дана сачекати. Од најновије драме очекујем много, јер ће она бити прст у око многима који ће се у њој препознати. Очекујем бурне па и непријатне реакције, што ће потврдити да нисам посезао за ћорцима и конфетама за увесељавање плебса.

-----------------------------------------------------------

Немамо времена за грешке и глупости

Један мудар човек је казао да нема времена онај ко стално чека време. Имамо ли ми времена?

Ово је најодговорнији тренутак у историји земље и нације. Ми више немамо времена за грешке и глупости и сваки минут нам је драгоцен и значајан. Због тога нећу да верујем да било ко у овој земљи рачуна на то да њихово, или његово, понашање сутра неће интересовати никога. Ко на тако нешто рачуна има монструозне намере и амбиције. То неће проћи, обећавам као драмски писац и потомак треће генерације својевремено једне од најимућнијих породица у ваљевском крају, коју су комунисти драматично опљачкали и понизили.


Коментари1
7e813
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bilitis Va
Čini se da mladi Dušan vrlo žustro i pouzdano promoviše svoj talenat i svoj Ego. Racionalno, ima uvida u događanja, zna brdo na kojem stoji i ne da se zbuniti. U intervjuu je zastupao svoje delo kao majstor svoju majstoriju, ozbiljno i odraslo za svoje godine, "proturio" je i svoje impozantno poreklo i uopšte, iskazao se jasno, eksplicitno, sažeto. S obzirom da je stvaralac, svaka mu čast. Meteorski uspon - malo začuđuje, to se u ovoj zemlji relativno retko događa. Talenat, rad, aktuelne teme u radu i neustrašivost i žustrina u pokazivanju pred javnošću, eto formule koja "pali" i u ovim našim "mrljivim" okolnostima. Mladi stvaraoci, imate model pred sobom - mlađani Dušan Spasojević. Da budem iskrena, verujem i da mu je neko u svemu pomagao. Zašto da ne, jer, radi se o momku - dramskom piscu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља