понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:49

Рат још траје, јер нисмо прошли катарзу

Аутор: Приредила М. Ђорђевићпетак, 16.01.2009. у 22:00
Борис Дежуловић

ДИЈАЛОЗИ
Ове недеље у нашој редакцији уприличен је разговор на тему „Књижевност и рат“. Учествовали су Владимир Кецмановић, Владимир Арсенијевић, Ненад Прокић, Борис Дежуловић и Весна Рогановић, уредница Културног додатка. (Светислав Басара и Зоран Ћирић, иако су прихватили позив, били су спречени да допутују, Момо Капор и Јован Радуловић нису се одазвали нашем позиву.) У два наставка, на страницама Културног додатка пренећемо најзанимљивије делове ове расправе.

ПОЛИТИКА: После дистанце од готово 15 година, ратови деведесетих поново постају књижевна тема. Ове године појавио се роман „Топ је био врео” Владимира Кецмановића, роман „Вар” Саше Стојановића, први роман о „Олуји” у српској књижевности из пера Јована Радуловића. Некада је постојала теорија дистанце у литератури, али се она губи у овом времену, информације брже протичу. Но, постоји, изгледа теорија дистанце у рецепцији: да ми са неким догађајима који су нам блиски нисмо спремни да се суочимо.

НЕНАД ПРОКИЋ: Чекати неку дистанцу да бисмо рекли нешто о неком злочину, или о неком изгубљеном рату, невођеном рату, потпуно је сумануто. А како се овде све користи као алиби, тако се и та теорија дистанце користи: писци нису спремни. Последњи рат је био друштвени пораз, пре свега у интелектуалној елити која након пропасти комунизма није знала да сабере нацију. Нација сама по себи нема никакву вредност. Искључива вредност припада њеној култури. Према томе, код нас се увек решавало то национално питање и ми и даље у односу на то национално питање чекамо неку дистанцу да видимо, ако не шта је то нација и шта смо у име ње чинили, а оно барем какве су биле последице те политике.

БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Ако је заиста била потребна једна повијесна, или хисторијска дистанца да се поштено проговори о томе, онда је можда сада истекла повијесна дистанца за Други светски рат. Нисам видео да је неко написао поштену књигу са те историјско-повијесне дистанце о Другом светском рату. Ко зна шта ћемо ми писати када истекне повијесна дистанца.

Н. ПРОКИЋ: У ствари, дистанца је подлост једне мисли која би да заборави рат који је сама изазвала, да побегне у амнезију. Нико неће да отвори тај дискурс: људи који су преживели не желе да се сећају, не подносе да је рата било, али су подносили да га буде. Због тога смо ми најнесрећније друштво у региону.

ПОЛИТИКА: У „Борби” коју је водио Славко Ћурувија 1994. године објавили смо фељтон „Књижевност и рат”. То су били изводи из текстова сарајевских писаца из тог времена под опсадом. Кад писац хоће нешто да каже не треба му теорија дистанце.

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Мислим да је то избегавање у књижевности генерално, у српској књижевности оно је саставни део укупног односа према рату, интелектуалног односа према рату. Моја теорија је, а о томе сам већ писао у „Политици”, да се у односу према рату људи напросто деле на две групе: на острашћене који имају памфлетски приступ и једну велику масу под наводницима збуњених, резигнираних, који напросто хоће ствар да ставе под тепих. Из става резигнираности и збуњености не настаје ни ратна проза. Али мислим да ова два екстремна приступа, памфлетска, онемогућавају озбиљан прозни подухват. То може да буде памфлет, али не може да буде озбиљна књига. Мени је драго што је Влада Арсенијевић овде, јер мислим да је „У потпалубљу” била потпуно епохална књига у том моменту.

Б. ДЕЖУЛОВИЋ: Хајде да мало полемишемо. Говориш, исправи ме ако грешим, о људима који пишу само о кривици свог етничког ентитета и о онима који говоре само о кривици над нама. То би била два пола те памфлетске књижевности. Па сам се мало препознао у једном од тих острашћених полова као нетко ко је, што бисмо ми Хрвати рекли, потпуно посвећен и опсједнут злочинима.

В. КЕЦМАНОВИЋ: Твоје „Пјесме из Лоре” сам читао и мислим да је то епохална, сјајна књига. Ти се заиста бавиш злочинима које су Хрвати чинили другима, међутим, оно што ми се јако свиђа то је изразит удар на политичку коректност која постоји у твојим књигама. То је оно што је јако добро и што је чини јако снажном.

ВЛАДИМИР АРСЕНИЈЕВИЋ: Кецамановић се заиста дотакао теме која је осетљива. Помислио сам када сам читао његову књигу „Топ...“ како би било заиста чак лудо да се она појавила, рецимо, десет година раније, 1997. или тамо неке те 1995, 1996, када би изазвала вероватно милион пута веће полемике. Ход по жици своди се на то да смо ми увек жртве рата перципирали као жртве једне од зараћених страна. Србин би морао да буде жртва муслимана, а муслиман жртва Србина, или Хрвата. Приповедач је жртва рата и његово учешће у рату га заправо формулише као жртву тог рата. Њега је до тог топа на крају довео читав низ трагичних околности према којима он није могао да успостави никакав другачији однос. Као дете то је било његово решење проблема. Тако да је то храбра књига, која припада 2008. години и заправо се много лакше гута.

Н. ПРОКИЋ: Идеји писца као сведока враћали су се и дадаисти после Првог светског рата. То је нешто што тера писца у једну ситуацију у којој мора да заврши посао који неко други није завршио. Острашћен или неострашћен, свеједно. И пошто се наше друштво показало толико неуспешно, мислим на колапс бивше државе – то су све мање-више била друштва неспособна да се суоче са променама – једна војска није могла да се модернизује и онда је пуцала на градове које је требало да брани. Тако је почео тај рат, на шта су се надовезала нерешена питања из другог рата.

Ја сам отишао из театра у политику јер сам схватио да ако хоћеш да мењаш друштво – онда се бавиш политиком.

У нашим књижевним полемикама увек ми је сметало то што су страшно личне. Тај општи недостатак интереса за опште јесте оно што изазива ратове, изазива лоше књижевне полемике, изазива катастрофу и несрећу у друштву. Тај нерв за општи интерес сам видео неколико пута у ових 20 година код неких људи који су имали прилику да га покажу, и то је све. И у том случају се вратиш идеји писца као сведока, напишеш нешто, укоричиш, оставиш са стране, ко хоће да чита, чита, ко неће, не чита. Полемике се увек, мање-више заврше тако што неки Васко Попа каже човеку кога воли, најелитнијем Србину Кашанину, да је четник. Морао је, партија је тако наредила, а зна да овај то није.

ПОЛИТИКА: Да ли постоје стереотипи, када је реч о ратној књижевности, у смислу очекивања јавности, да жртва буде ове, а злочинац оне нације?

Н. ПРОКИЋ: Зашто тај етницитет? Ми смо једна мала планета једне небитне звезде. Сутра да нестанемо, не би нико приметио у свемиру. Шта сад ту значи етницитет. Да ли он поставља разлику између добра које смо одавно заборавили да правимо и не знамо како се прави. У оваквом друштву које је дезоријентисано, ми не знамо ту разлику између црног и белог, нама је Цеца промовисана као идеал, Аркан је промовисан као идол. Дакле, ми нисмо оспособљени, немамо те перформансе да разликујемо добро од зла у друштвеном смислу. Свако понаособ је остављен самоме себи да реши тај свој лични метафизички проблем, сам мора да га реши, како је то лепо рекао Кардељ.

В. АРСЕНИЈЕВИЋ: Мислим да је овде реч не о етницитетима, него о том чудном дуализму, дакле, жртва – злочинац и на који начин се те две ствари понекад преплићу и како жртва може под одређеним околностима такође да постане злочинац. То је тема Кецмановићеве књиге, али можда може да се тврди да је то књига о искуству Срба у Сарајеву. Код мене у „Предатору” такође има читав низ догађаја који једног најобичнијег дечака доводе до канибализма, опет мотивисаног политичком неправдом итд. Али мислим да стално постоји код читаоца очекивање да коначно изађемо из тог ратног домена. На једном састанку у Паризу, 2007, Слободан Шнајдер је рекао интересантну ствар: рат у Хрватској се завршио 1992, значи 15 година је прошло, а ми и даље живимо у његовом домену, и то интензивно. А када надодаш на 1945. годину 15 година, ено те у 1960. „Битлси” се појављују, косе се пуштају. Толико је другачији контекст да је то просто невероватно. Тако да смо ми у једној бизарној, помало шизофреној позицији где би са једне стране требало да већ помало напустимо бављење тиме, а да такође осећамо интензивну недореченост.

(/slika2)Б. ДЕЖУЛОВИЋ: Да, зато што се 1945. рат завршио па је било могуће да се 15 година касније појаве „Битлси”. Ми још нисмо дошли до нулте године, људи осећају, живе у неком вакууму у којем је рат и формално завршен 1995. или већ које године, али заправо још траје. Са сваке новинске странице те очекује рат. Рат још траје и ми нисмо још прошли ту катарзу, не само дневнополитичку, у смислу Срби и Хрвати и шта ја знам, него нисмо прошли наше мале приватне катарзе што се тог рата тиче. И зато је ратна књижевност, увијетно речено, не само потребна, него практички још није ни отпочела.

ПОЛИТИКА: Шнајдер је давно изрекао једну ствар које се он држи, а и други: да писац најпре треба да да говори о злу „својих“, да би могао онда да говори и о другом. Отприлике, прво чојство, па јунаштво.

В. АРСЕНИЈЕВИЋ: То је опет поистовећивање са етницитетом. Да ли је он неопходан? Ја сада не знам да ли постајем двоструко више Србин или ти, Борисе, двоструко више Хрват, рецимо у активности која је усмерена на то да напишеш „Пјесме из Лоре”, јер ти се на неки начин бавиш чишћењем хрватског осећаја одговорности. Не знам да ли то радиш као део етничке групе, како да кажем.

Б. ДЕЖУЛОВИЋ: Да ствари оголимо, да се не лажемо, ја то радим, да, као припадник етничке групе. Ја сам при томе етнички Хрват, и отац и матер су ми Хрвати. Од тога побећи не могу. Ја се против тога могу само овако борити. Ако сам Хрват, ако ми сви кажете да сам Хрват онда одбијам вама право да у моје име чините то што сте чинили. Дакле, мој порив је из етницитета. Било би супер да га немамо, у неком утопијском друштву то неће бити важно. Али, било је важно, пошто је 1992. било важно да сам ја Хрват. Али у моје име су малтретирани ти људи и овај мали из Крагујевца, чијим убицама сада почиње суђење, тамо је малтретиран у моје име. И сада се ради о том пориву који је негде дубоко кршћански иако сам ја Хрват атеист. Како је рекао Исус, извадиш трун из свога ока, па онда тражи другоме брвно. Поричем некоме право да ради нешто у моје име. Наравно, ја не могу отићи у Лору као Бата Живојиновић и ослободити те затворенике, али могу крикнути против тога и на било који начин и одрећи њима право да то раде.

Н. ПРОКИЋ: Али твоја победа је уколико не дозволиш да из тог нерва пишеш драму или роман. С друге стране, поменули сте Шнајдера. Њему је „Хрватски Фауст” изведен у Београду, никада није изведен у Загребу. Сада се појављује један сличан случај, има неки господин у Дубровнику који је написао драму „На олтару домовине”, о обитељи Зец која је убијена у Загребу у току последњег рата. Дакле, то му нико неће сигурно у ХНК, а ни на оф-сцени извести. И онда је била идеја да је изведу у Београду. Неће чак нико ни у Београду. Прошла су та времена, неће они да се замерају Хрватима. Неће сада директори Атељеа 212 или Југословенског драмског позоришта да то изведу због тога што је то посао који би требало неко други да уради. И то је тачно.

-----------------------------------------------------------

Шут у Ану из „Базара“

Б. ДЕЖУЛОВИЋ: И ја и Момо Капор пишемо из етничког принципа, а не пишемо исте ствари. Ја бих то овако објаснио најкраће, пошто је и тема овог  разговора ратна књижевност. Колоквијално све то зовемо ратна, иако би било добро говорити о ратној и антиратној. Да опет не будем баналан, али разлика би била баш у томе, антиратна књижевност се негде бави бесмислом рата, тражи бесмисао рата, а ратна тражи смисао рата. Е, то су Момо Капор и писци који су заправо започели рат. Они су започели, а на нама је ваљда да га завршимо.

Н. ПРОКИЋ: Када је шутнуо у доњи део леђа Ану из „Базара” један урбани лик који је он створио, и окренуо се ка четничкој бради, тог тренутка је он направио пораз, а све своје обожаватеље гурнуо на ледину на којој нису могли да се снађу. Према томе, то бих му ја рекао да је овде, али, ето, након тог страшног пораза у којем је он учествовао и који је он и смислио, између осталих, он сада не може да разговара ни у једном кругу који није круг истомишљеника. Када седну, ја их замишљам стално, и овог Младића замишљам са неком флашом ракије како у тренуцима има неку страшну еуфорију око тога да ће поново да освоји Загреб или да крене на њега, а у другом тренутку је сломљен и нема га нигде. Е, то је њихов свет који су нама натурили овде и сада нам не дају чак ни да се подсетимо шта је све било. Барем да кажемо да је злочин злочин, а да је херојство херојство. И то хоће да нам одузму. Није важно што ће он написати књигу. Његов однос према етницитету је превише јасан. Али какав ће пласман у јавности она доживети, где ће се све читати, на каквим књижевним вечерима, какве емисије ће бити о њој, како ће, рецимо, национална телевизија да је промовише. То је главно. Он ће је написати, па ће је написати.

(Наставак у Културном додатку идуће суботе)


Коментари10
a8ea8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Prekajski
Interesantno je da niko od ucesnika nije ni spomenuo cetvornotomni roman Save Jankovica iz Drugog svetskog rata, Na prelomu, Prosveta,1994,96, 97, 98. koji pokazuje "onu drugu stranu". Zasto? Jovan Prekajski
predrag milovanovic
Rat je kulminacija muske gluposti. Ne svih muskaraca naravno, ali dok jedna koka nosi jaja ostale kukodacu a petlovi kukuricu... Ne secam se da se u istoriji vodio rat zbog umetnika , vec uglavnom zbog nabujalih neideja koje su imale i imaju tendenciju da postanu ideje. Prezirem rat, gotovo da sam i ja bio u silom nachichkanoj orgiji i da sam i ja participirao u talasu koji eto mora da se desi, ali me nesto ostavi po strani i od mene napravi budalu koja ne razume uzvisenost rata. Ne zelim da podcenim zrtve rata 90ih ali zrtve te uzasne manifestacije raznih neshvatanja i ogranicenosti nisu ljudi izginuli zbog rata, vec zbog neshvacenog i vrlo prizemnog i jeftinog nemira. Nemir je ubijao ljude, rat je perfidno pripreman za vece drzave , a ma koliko srpska javnost tada i sad sebe kroz elitu pokusava da postavi na mesto validnog i na mesto neceg sto postoji u odnosima koji pozivaju konflikt da se definise i nazove ratom, zalosno je ali majke ubijenih i braca ubijenih, sestre ubijenih, deca ubijenih...svi koji su voleli i postovali ubijene , a radi se o ubijenima u bivsoj Jugoslaviji, svi redom trebaju da ponavljaju jednom zauvek istinu, jednu od jacih istina , da njihovi ubijeni nisu poginuli u ratu od strane ratnika, vec u oruzanoj tuchi od strane bezobraznih i neizivljenih rodjaka. Dalje je sve to sto jeste, skupili se neki nedovrseni da govore o nesavrsenom. Rat je odraz muske gluposti , rat je nepotrebno izivljavanje zivotinjskih nacina komunikacije. Uzasno ali istinito.
Maja Majski
Ovakavi "razgovori" ne prilici Politici. Postoje drugi listovi koji su mnogo prikladniji za jednostrana misljenja cija je osnova mrznja. Trebalo je da organizatori preispitaju svoje namere kada su gospoda Kapor i Radulovic odbili da dodju. Ili bar da pozovu i neke druge pisce koji imaju balansirane stavove. Ovako, sudeci po reputaciji ucesnika, stice se utisak da je glavni kriterijum za njihovo pozivanje bila "podobnost" stavova koje iznose, a koji se prilicno jasno mogu svesti na mrznju prema Srbima i Srbiji.
Tijana
Svaka cast Politici na pokretanju vazne teme, a komentari vise govore o tome da je citalacka publika ovih novina na zalost i dalje ona ista iz Slobinog vremena. Sa izuzetkom ovog dodatka, koji je za svaku pohvalu.
Davor Špišić
sjajan i mudar "politikin" potez. odlican izbor sudionika. nadam se da ce tekst procitati i sto vise zadojenih troglodita.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља