субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 17.01.2009. у 22:00 Бошко Јакшић

СЕЛИДБА У ЗАБОРАВ

На последњој конференцији за новинаре усудио се да каже да ће историја одредити шта је могао да уради у ситуацијама у којима се налазио током два председничка мандата. Историја је пожурила, јер нема никаквог разлога да чека: Џорџ В. Буш одлази у заборав као ретко виђен дебакл.

Осам година владавине конзервативног републиканца обележавају најтежи терористички напад у америчкој историји, два рата, драматичан губитак поверења у председника, губитак националног престижа, раст антиамериканизма и највећи финансијски и економски слом у последње три генерације.

Смислио је „доктрину превентивне самоодбране”, рат против тероризма прогласио својим обрачуном све у нади да ће из њега изаћи као велики „ратни председник”. Умарширао је у Авганистан. Потом охоло игнорисао УН и своје европске савезнике и кренуо у нов крсташки поход регрутујући отпор исламског света.

Инвазију Ирака и уклањање Садама Хусеина бранио је фабрикованим измишљотинама и опсесивним жаром, као да прича о бејзболу. Да ли да би намирио ненаплаћене очеве рачуне из Првог заливског рата или је себе видео као новог Цезара, тек песак Месопотамије затрпао је његове амбиције, морални престиж „лидера слободног света” и животе више од 4.200 Американаца. Усред рата 2005. провео је пет недеља на ранчу у Тексасу – најдужи председнички одмор у 36 година.

Европљани су престали да му верују. Драматично је погоршао односе са Русима. Помогао је Африци у борби против сиде, али прогласили су га „убицом климе”, па га као „еко-реакционара” директно оптужили за потцењивање глобалних промена.

Где год да је путовао, каубоја су дочекивале демонстрације. Многи и данас верују да он стоји иза терористичког напада 11. септембра. Завршио је тако што су га гађали ципелама.

Обећавао је да ће се бавити малим проблемима. Наследнику је као легат погубног аматеризма оставио огромне дугове: рецесију и незабележену интервенцију државе на слободном тржишту. Разорио је „амерички сан”, увећао дефицит и унутрашњи дуг, створио највећу незапосленост у 16 година. Немар исказан када је ураган „Катрина” 2005. ударио на Њу Орлеанс био је врхунски дебакл. Није чудо да су републиканци у његово време изгубили и Белу кућу и Конгрес.

Ипак, када се Буш последњи пут појавио пред новинарима, схватио сам да се догађа нешто необично. Сем радости да ускоро напушта Белу кућу и да ће га заменити паметнији и способнији председник, осетио сам да ме обузима носталгија за неким ко је толико политички загадио глобалну човекову околину да је свет једва дочекао да му види леђа.

Да ли због сигурности што одлази у прошлост из које ће повремено искочити само у неким документарцима, тек учинило ми се да има нечег дирљивог у његовим тачкастим очима, у оном збуњеном погледу, у сталној борби са енглеским појмовима и покушајима да утврди да ли се правилно каже Словенија или Словачка, у општем утиску компјутерске симулације чији програм може да пукне сваког тренутка.

У телевизијској ери у којој живимо, он није био само станар Беле куће, већ и моје, ваше. Знали смо о њему доста: да је овај не баш посебно обдарен члан клана Бушових био притиснут конфликтним односима са оцем, да је лечени алкохоличар, да је од 40. године, опхрван месијанством новорођеног хришћанина, пронашао смисао живота у амбицији да на путу за Белу кућу претекне брата.

Потом смо полако откривали да се проблеми само делом тичу катастрофалног председника, а делом и опозиције која се уљуљкивала у његовом аматеризму. Апатија и цинизам постали су шик, а политичка дебата свела се на ниво вицева о томе како Буш изгледа или шта прича.

Либералном мишљењу био је преслаба, неинспиришућа мета. Његовом заслугом политички ангажман радикално је поједностављен: било је довољно мрзети све што он ради. Омраз према Бушу учинио је да антиамериканизам уђе у моду. Инфекција се временом проширила и на Америку, па је било тешко наћи интелектуалца који би пропустио прилику да критикује свог председника.

Можете га назвати ратним хушкачем, лажовом, заштитником богатих или неким ко се безосећајно понео према сународницима суоченим са природном катастрофом, али човек за кога су током прве кампање 2000. многи амерички либерали рекли да је „чист идиот”, ипак, успео је да око себе створи необичну ауру.

Починио је као политичар многе кардиналне грешке, али је задржао људски лик. Макар и у глупости. Осам година испунио је разним епизодама. Тешко да је и један амерички председник, творац „новог светског нереда”, био толико исмеван као Џорџ В.

Када се јануара 2002. суочио са „нападом переце”, неко је духовито писао да су тајне службе исту одмах ухапсиле и послале у Гвантанамо на испитивање. Падао је са ,,маунтин-бајка”, препадао с леђа Анђелу Меркел, намигивао британској краљици, читао књигу окренуту наопачке, упорно у Пекингу покушавао да отвори закључана врата – показујући да ни за какав проблем нема излазну стратегију.

Наравно да Бушов допринос хумору делује гротескно у поређењу са његовим доприносима недаћама Америке и света, али успео је да на јединствен начин комбинује комедију и трагедију. Зато ће, оно кратко време које још буде присутан у сећању, његово име настављати да повезује хорор и смех.

Бушови гафови требало је да покажу да је обичан Американац, а не угланцани Вашингтонац са Капитол хила. Његова интелигенција, тврдили су они који су га бранили и бирали, није интелектуална већ практична.

„Оно што је мени важно јесте да нисам уступао своју душу да би био популаран момак”, рекао је недавно. И није. Проблем је све време био негде између главе и душе.

Сада се у Белу кућу поново усељава личност са снажном подршком страначког апарата, са довољно харизме иза које су спин-доктори политичког маркетинга. Баш зато, можда ће се неко сећати дана када је Белу кућу насељавало обично, грешно људско биће.

Када је после афере Вотергејт Ричард Никсон био приморан да се повуче, обратио се штампи: „Више нећете имати Никсона да га уоколо шутирате”. Умногоме дискредитован као и Никсон, Буш одлази са изразом лица с којим је и дошао: „Уау, да ли сам ја заиста председник?”.

Коментари36
66fa2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

In medias res
Nepotpuna Vam je analiza , g. Jaksicu . Trebalo je malo vise o " americkoj vladi u senci"....
Aleksandru Mihajlovicu
Bravo!Odlican komentar,u par recenica sve receno.
Aleksandar Mihailovic
@Mladen Mladenovic,@Zoran Sundic. Slazem se sa Vama. Dobro dopunjujete ovu sliku o "odlazecem". Najveca nesreca Busa juniora je bila ta da on ipak nije imao svoje JA i da je previse bio pod uticajem onih koji su ga gurali u ratove. U jednom trenutku je skoro izgubio sve kompase i dizgine, tako da je njegovo okruzenje krojilo politiku i kapu citavom svetu, opet u skladu sa onima kojima je rat biznis i nista drugo. Sve sto taj "biznis" prati je samo "kolateralna steta". Obama, kako za sada izgleda, to JA ima, i sigurno je da nece slepo prihvatati sve sugestije i savete ratnohuskacke opcije, bez obzira sto je u svoj tim ukljucio i proverene i dokazane jastrebove. Oni mu mogu posluziti samo za dobijanje misljenja i onih drugih, kako bi lakse donosio odluke koje ce u granicama moguceg i dozvoljenog biti i najbolje, a ne najgore kao u primeru Busa. @To Zbogom, @Sofia Sofi. Zao mi je sto moram da Vam protivurecim, ali ste debelo u krivu kada mislite da je za sve na nasim prostorima kriv neko iz Beograda i sa Dedinja i koji je "zavrsio u Hagu". Predpostavljam da ste jako mladi i da ne znate ni za Bzezinskog ni njegov satanisticki plan od jos pre 40 godina skoro i da se upravo po tom planu i sve dogadjalo na prostorima Balkana, a tada tog na koga ste mislili nigde nije bilo na vidiku. Titu su se poklonili i svi oni koji su ga mrzeli ne samo zato sto je bio veliki maher i drzavnik, sto im je bio velika prepreka na putu hegemonizma, vec sto im se sa tog puta sklonio. Dosli su da vide da li je stvarno otisao. Kada malo odmakne istorija, ne previse, shvaticete da je Taj, Onaj na koga mislite, najvise zasluzan da Srbije jos uvek i ipak ima, bez obzira sta sada svako od nas misli o Njemu.Ako malo analiziramo,samo malo,lako cemo doci do zakljucka ko je Njega najvise satanizovao i pretvorio u dezurnog krivca i zbog cega. Taj dezurni krivac je i dan-danas za sve kriv, a koliko su oni posle Njega nesposobni, alavi i povrsni, mozemo samo sapatom. Psssst, neko slusa!
ЗОРАН ШУНДИЋ
АМЕРИЧКА ОСМОГОДИШЊА ПОЛИТИКА СВА ЈЕ У РУПАМА. - Наиме, одлазећи председник Буш ју је сву избушио, толико, да ће наредноме ваљати подоста времена да је како-тако прикрпи. Само прикрпи, јер ће се последице његове несрећно-незналачко-бесмислене политике осећати и у САД и у свету онолико дуго, бар докле траје ова свеобухватна криза, док се не окончају започети ратови и не стекне поново тешко пољуљни углед Америке. Заиста, кад се човек помисли како је мало потребно среће за смиренији живот, између осталог, на пример, један релативно уравнотежен човек за председника САД и његово хумано-интелигентно воћство нације и за вођење светске политике, онда се осети превареним, као што су многи Американци. И ако претходно не осуди себе што је гласао за таквог ''аламуњу''. Како било, било је и - збогом! А већ одавно постоји ова анегдота о Џ. Бушу Јуниору: Приликом посете британске Краљице Елизабете његовом тати, мама је заповедила персоналу: ''Склоните оног мог звекана што даље од Краљице, да нешто не лупи'' Он је тада био онемогућен старањем брижне мајке и није ништа лупио, али јој је касније каубојски намигнуо - друга је анегдота, коју Амери препричавају. Илустрације ради је све ово да покаже о каквом се човеку ради и руку на срце, нису га једва истрпели само његови земљаци, него и цео свет. Пу! Пу! Не поврнуло се више икада! А то, што је по популарности у рангу са Никсоном, нама овде на Балкану није ни мало утешитељно. Много смо што-шта преживели и ево најзад дочекали смо и крај једнога... једне...Ма, није важно... Доневиђења!
Mladen Mladenovic
Tacno da je gospodin Bus, za vreme svog mandata imao "dve nesrece". Medjutim, postavlja se pitanje da li je Bus nesto uradio da do tih nesreca ne dodje ? Da li su SAD svojim ekspanzionistickim ponasanjem, svojom bombarderskom spoljnom politikom, svojom nedoslednoscu, svojim kriminalnim ponasanjem i nepostovanjem medjunarodnog prava doprinele da se desi ono sto se desilo i sto ne zelimo da se bilo kome vise ikada desi ? Da li je svet poludeo kada, u ovakvom ametrickom ponasanju, ne moze da otkrije njihove dobre namere, kako oni kazu da "svet bude bezbedniji" ? Nije slobodno trziste krivo za slom americke privrede, vec idiotska ideologija, koja u megalomanskoj potrosnji vidi svu filozofiju zivota. Amerikanci su postali GLOBALNI KONZUMENTI. O snabdevanju ovog ekonomskog cudovista morao je da brine ostatak sveta. Stampanjem novca, koji je dostigao neverovatne cifre "ameri" su zaduzeni do guse. Taj dug nikada i niko nece vratiti. Jednostavno, americke "koke" i dalje nose po jedno jaje dok amerikanci pojedu pet. Necije kokice uzurbano nose da bi zadovoljile glad ovog ekonomskog dinosaurusa. I umesto da Amerika napravi korak u nazad, osmisljena je jos jedna idiotska parola kako "veliki nikada ne grese". Zbog toga ce i nova americka administracija imati samo vizuelne promene. Tesko se izlazi iz zacaranog kruga. Ako moja malenkost sme da misli, zlo tek dolazi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља