петак, 03.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 23.01.2009. у 22:00 Зоран Ћирић

Београд за покојнике

Иако сам убеђен да је то желео по сваку цену да избегне, ипак је сахрана Богдана Тирнанића била медијски догађај. Што уопште не чуди, имајући у виду популарност и значај које је још за живота стекао. Е, сад, наравно да је одлазак на нечију сахрану крајње приватни чин, али тај „интимни бонтон” не важи када су у питању јавне личности. И тога су они (без снебивања, молим!) и те како свесни. Баш као и тзв. обичан свет, који хронично пати од екстремне радозналости, тако карактеристичне за „анонимно мноштво”.

Нажалост, оно што је дало посебан печат догађају споменутом на почетку текста јесте одсуство – ничим званично образложеним! – једног познатог и угледног политичара и интелектуалца, због кога је Тирнанић последњих година уистину ризиковао. Бранећи га често у својим текстовима, истовремено нападајући његове опоненте. Понекад готово са навијачком жестином. Заправо, пишући о Војиславу Коштуници – а, о њему је реч! – скоро да у појединим моментима нисте могли да препознате шмекерско умеће и доброћудни цинизам Богдана Тирнанића.

Као Тиркетов вишедеценијски верни читалац, а касније и његов ђак у списатељској работи, усуђујем се да кажем да су неки од најслабијих текстова које је потписао – управо они где се надгорњавао са Коштуничиним противницима.

Ето ризика који сам малопре споменуо! Наиме, неједном сам био у прилици да чујем или прочитам како је Тирнанић „плаћеник Војиног ДСС-а”?! Јасно да нико није безгрешан, али треба ли млађе генерације читалаца да га памте искључиво по текстовима пуним вицкастих политичких каламбура? А човек је име и славу стекао као врхунски есејиста који је, с много проницљивости и хумора, писао о најразноврснијим културолошким феноменима и уметничким артефактима.

Ово намерно истичем, не само због млађег нараштаја, одраслог на таблоидној турбо-гранд ултрапопулистичкој култури. Не, навођење ових чињеница јесте плод дубоке резигнације због оваквог, најблаже речено, зачудног понашања Војислава Коштунице. Политичара овдашњег који је дуго времена имао ауру „легалног свеца”, и кога је голем део народа сматрао за „једину поштену главу у српској политичкој арени”.

А, што је још мучније, све ово можемо да посматрамо из још личнијег (и болнијег) контекста. Наиме, обожаваоци лика и дела Воје Коштунице често су истицали како је он „аутентични господин”, „рођени Београђанин”, „салонски интелектуалац с покрићем”... И, пазите сад како се судбина погано поиграла...

Тирке је обичавао да се декларише као „Београђанин по професији”, или као „Дорћолац по националности”... Када би писао о Воји, не без извесне топлине истицао би и чињеницу да су њих двојица „комшије”, што јетребало да употпуни Тиркетов вредносни систем примењен на Војино политичко делање. И, тачно је – цела Србија зна, због вишегодишње фрке с председничким обезбеђењем, да Воја живи у Господар Јовановој.

Такође, Војини следбеници су истицали и чињеницу да не само што је рођен у Београду – него да се то догодило у престижној Скадарској улици, у породичној кући. Аха! Дакле, човек има чисти (грађанско-аристократски, је ли) београдски педигре. И као такав се не појави на сахрани знаменитог писца и новинара, старог комшије и познаника, који је ем био најупечатљивија икона српске престонице, ем је толико тога написао о вољеном Београду! Стварно типично београдски!

А можда такво Војино држање показује да је „Тиркетов Београд” био само плод његове богате уметничке имагинације? Митолошко место са галеријом легендарних ликова и живописних дестинација – поприште најшашавијих и најдраматичнијих догађаја. Који са стварношћу благе везе немају, нити желе да имају. Јер је стварност оличена управо у „легалистичкој” баналности...

Коментари35
3e445
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Gajic
Свака част Ћирићу,нека си рекао ИСТИНУ!!!
Драган Добрашиновић
Да, он је преломио. Определио се за живот достојан човека али недостојан писца. Али, да ли је баш морао да у новe походе крене са самог дна?
george wordy
U petoktobarskoj laznoj buni na Crvene Dahije - Crveni Baruni inagurisali su narodnog Vozda “Matiju Gupca” – Vojislava Kostunicu kome su preneli vlast od Slobodana Crvenog Bana i njegove Boljse Knjeginje od Markovica i Paza Marka od KOS-a. Nakon ubistva DR. Zorana Djindjica, Voja je shvatio njegovo zalaganje za uklanjanje Crvenih Baruna , lustracijom i restitucijom. Kada je uvideo svoju gresku napravio je sledecu , prisao laznim radikalima na celu sa laznim Vojvodom, koji se polako raspadaju kao pre njih SPO sa laznim cetnikom, inace kumom prvoga, koji je kum laznog polupismenog naprednjaka Tome koji je na celu nove hibridne stranke sa svojim Sancom od Vucica. Kada vise nije zeleo u sve to da ucestvuje uzeli sum u gvozdenu krunu. Od tada je izlozen napadima crvenih templara – hospitalaca u vidu partijskih prvaka, kolumnista, analiticara, pesnika dousnika u odbrani Crvenih baruna. Kostunica je ostao sam , jer je shvatio da je borba za Srbiju teska , da prvo mora narod srpski da shavti da je i dalje pod okupacijom kao i prethodnih sedeset godina, da ocisti svoju partiju od crvenog putnika, da se uzda u Boga i spas Srbije.
Јабучило Родригез
А можда се фракција бившег и најнеобразованијег премијера у историји ове земље мане вина и неким чудом дође на власт. Памтиће овакве текстове и ето Вама друге по реду престижне књижевне награде. Она прва беше за највулгарнији, да се манем еуфемизама, неозбиљно и простачко писаније. Кажу средио му суграђанин. Народ ко народ, некад и погоди. Но, да је не беше тада не би било ни Вас сада овде. Слобода говора и писања подразумева и да се у једином српском озбиљном дневном листу колумнисти баве поворкама на сахранама. Рекох ја скоро да нисмо далеко ни од извештаја са "Зведа Гранда".
Anastasia
Неукусно, паланачки, трачарски.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља