понедељак, 01.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 24.01.2009. у 22:00

Пут кроз иглене уши

Љубомир Симовић (Фото Томислав Јањић)

Издавачка кућа „Београдска књига” објавила је „Одабрана дела Љубомира Симовића” (1935, Ужице), истакнутог песника, драмског и прозног писца, угледног есејисте и публицисте, у дванаест књига. У прва два тома је избор из песничких књига, у друга два тома су драме, у петом је ониричка проза „Сневник”, у шестом је роман-хроника „Ужице са вранама”. У седмој књизи „Дупло дно”, налазе се есеји о српским песницима и драмским писцима, а у осмој, чији је наслов „Читање слика”, огледи о српским сликарима и вајарима. Четири последње књиге („Ковачница на Чаковини”, „Галоп на пужевима и Нови галоп на пужевима”, „Гуске у магли” и „Обећана земља”) припадају политичкој есејистици, разговорима, чланцима, огледима, писмима, дневничким белешкама и коментарима. Иако ове књиге говоре о драматичним политичким збивањима у периоду од 1981. до 2008. године, у њима нису занемарене ни књижевне, позоришне и поетичке теме.

Да ли се песме у овом издању могу сматрати канонским?

Свако ново издање је меродавније од претходних, јер је у њему, у односу на ранија издања, увек нешто побољшано. У овом издању скоро да нема промена у текстовима самих песама, али има извесних промена у њиховом распореду и у композицији неких књига.

У Вашој поезији има ироније, хумора, гротеске. Је ли такво и време у којем живимо?

Наше време карактеришу неодлучност, спорост и конфузија. После петог октобра очекивао сам брже и веће промене, храбрију, одлучнију и јасније дефинисану политику, засновану на више реализма. Нажалост, изостало је много онога што смо очекивали и чему смо се надали. Често се питам у чему нам је прошло ових осам година. А понекад се питам у чему су нам прошле све оне силне године од Титове смрти до данас.

Често се у Вашим песмама јављају игла и конац. То, „Игла и конац”, налази се и у наслову једне Ваше песничке књиге. Хоћемо ли се провући кроз „иглене уши”?

Хоћемо, провући ћемо се, као онај миш из народне пословице: „Не могао се миш провући кроз јаму па свезао тиквицу за реп”.

Када сте објавили збирку „Источнице” подигла се велика прашина. Да ли су идеолошка времена прошла?

Време владавине једне идеологије јесте прошло, али понекад се и нове идеологије служе искуством старе. Идеолошке комисије, на пример, које су цео наш јавни живот држале под контролом, више не постоје. А понекад ми се чини да оне раде и данас, под другим фирмама и на другим адресама. Оне немају моћ некадашњих идеолошких комисија, али имају њихову искључивост.

У две књиге су сабране Ваше драме. Шта се од тих драма, тренутно, игра код нас а шта у свету?

У овом тренутку, на сценама београдских позоришта играју се три моје представе: У Атељеу 212 „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић”, а у Народном позоришту „Хасанагиница”. У Зрењанину се игра „Чудо у Шаргану”, а премијере „Шопаловића” спремају се у Краљеву и Суботици.

Што се иностранства тиче, у Француској се „Шопаловићи” играју још увек у неколико позоришта, а нека од њих, која су овај комад играла пре десет или петнаест година, поново траже ауторизацију, за нове поставке. Пре неколико дана потписао сам уговор са Словенским народним гледалишчем из Нове Горице о постављању „Шаргана”. Премијера треба да буде у марту. Наше Министарство иностраних послова обавестило ме је да једно позориште из Токија, Black Tent Theatre, тражи контакт са мном, јер жели да игра „Шопаловиће”. Тај контакт смо недавно и остварили, и ова драма ће премијеру у Токију имати у новембру ове године. После представе „Шопаловића” у Јужној Кореји, у Сеулу, 1998. коју је, 2001. пратило и објављивање превода ове драме на корејски језик, ово би било друго извођење „Шопаловића” на Далеком истоку.

„Ужице са вранама” је хроника о једном граду и једном народу. Спремате ли нешто слично?

Не. У књизи коју управо завршавам биће много чега новог у односу на све што сам до сада писао.

Написали сте велики број есеја о нашим песницима и драмским писцима. О својим генерацијским друговима пишете без сујете и злобе, с пуно разумевања и љубави?

Сујета и злоба нису добри саветници ни у једном послу.

Писали сте и о заборављеним и занемареним песницима, какав је, рецимо, Ђорђе Марковић Кодер?

О Кодеру су, у новије време, писали многи озбиљни истраживачи, и многи песници. Он је изузетно загонетна, чак екстремна, песничка појава. Створио је, између осталог, цео један нови језик, у чија је значења понекад тешко проникнути, и чије је речи често немогуће изговорити. Читајући га, често се питате с ким комуницира, и шта изражава, његов језик, и на та питања неретко немате одговор. То, што немате одговор, не мора да буде губитак. Добитак је већ то што вас Кодер провоцира да постављате питања која вам без њега никада не би пала на памет. Иначе, ја сам у његовим џиновским спевовима нашао обиље сјајних песничких фрагмената и слика. И много лепих речи које је овај необични песник створио.

Читав низ огледа, тачније: целу једну књигу, посветили сте сликарима и вајарима?

Није то ништа необично. Могао бих до мрака да вам набрајам песнике који су писали о сликарству. Сликарство сам одувек волео. Чак и оно што није било слика гледао сам као слику. Ја и на пијацу идем као на изложбу слика. И Дунав предамном тече као нека пловећа изложба слика. И фирме и излоге гледам као слике. Мислим да се то тражење ликовности у свему осећа и у мојој поезији. Есеје о сликарима и вајарима писао сам из исте потребе, и са истом страшћу, с којом сам писао есеје о песницима и драмским писцима. Чак и из исте потребе из које сам писао песме. За мене, све је то једно с другим у суштинској вези, све то једно друго прожима, и све се спаја у једну јединствену целину.

Написали сте драму „Бој на Косову”, по којој је снимљен истоимени филм. Бој на Косову и Метохији још траје, какав исход очекујете?

У излагањима наших политичара о проблему Косова и Метохије редовно недостају нека питања. Можда зато што на њих не могу да нађу одговоре, или зато што су ти одговори непријатни и непопуларни. А можда је и само постављање тих питања непопуларно. Нека од тих питања ја сам већ постављао, управо у „Политици”. Шта бисмо ми радили ако би Сједињене Америчке Државе и Европска заједница, и сви који су у стварање независног Косова умешани, одлучили да Косово и Метохију врате у границе Србије? Има ли Србија снаге и начина да интегрише милион и по или два милиона косовских Албанаца, који одбијају да буду интегрисани? Ако би Косово остало у Србији, да ли би се етничка неравнотежа, која је тамо створена – с обзиром на албански наталитет, који је у експанзији, и на српски, који је у опадању – пренела и на остале наше крајеве?

Политичари кажу: „Косово је Србија”, и мисле да је то формула којом су решили све. А то није никаква формула, то је само парола у служби дневне политике. Уместо тог предизборног партијског патриотизма нама је потребно отворено и озбиљно суочавање са истином. А истина је много непријатнија, проблем је много тежи, и опасност је много већа него што смо ми спремни да признамо. Нама прети нешто много опасније него што је независност Косова. Ми морамо узети у обзир и могућност да једног дана на Панчићевом врху не буде граница између Србије и независне државе Косово, него граница између Србије и Албаније. Погледајте ту слику на мапи, и сами извуците закључке.

Улазак у Европску унију поставља се као „бити ил’ не бити”. Шта ће нам донети чланство у овој организацији?

Неки од оних који се опиру уласку Србије у Европску заједицу свој отпор образлажу тврдњом да то Србији не треба, јер је она и без тога европска земља. Међутим, бити у Европи и бити у Европској заједници су две различите ствари. Уласком у Европску заједницу Србија не доказује оно што се и без тога зна, да је она европска земља, него улази у једну заједницу која би могла да јој помогне у развоју и у решавању проблема. Можда и у решавању проблема Косова. Чланице Европске заједнице, њихова роба, њихове инвестиције и идеје, и њихова култура, имале би отворен приступ у Србију. Али би отворен приступ у те земље имали и наши интереси и аргументи, и наша култура, и наша роба. Било би врло опасно ако би све земље нашег региона ушле у Европску заједницу, а ми једини остали изван ње. Била би то још једна опасна изолација, опет бисмо се нашли у кавезу закључаном изнутра. Није тешко замислити до којих би разлика дошло у брзини развоја између нас и наших суседа. Ући у Европску заједицу за мене не значи у њој изгубити, него у њој афирмисати свој идентитет.

И Ваш „искорак у стварност”, како рече Предраг Палавестра, остао је узалудан. Песнике, у овој земљи, нема ко да чује, чак ни онда када гласно говоре?

Езра Паунд у једном есеју поставља питање: „Има ли књижевност неку улогу у држави, у људској заједници, у републици, у res publica, односно је ли (књижевност) од јавне користи (упркос бирократском разблаћивању и гнусном укусу руље при бирању својих управљача)”? И каже, на основу свог англосаксонског искуства: „Има”. А ја се, на основу нашег српског искуства, бојим да нема. Нема, зато што политичари, који себе аутоматски сматрају и државницима, не слушају „књижевност”, не слушају критичка упозорења, него се окружују саветницима и сарадницима који ће им свакодневно потврђивати њихово сопствено високо мишљење о самима себи. Невероватно је како се и паметни људи лако дају убедити да су велики, генијални и незаменљиви. Да су генералисимуси.

Зоран Радисављевић

----------------------------------------------------------------

Мера озбиљности и одговорности

Данас је 105. рођендан нашег листа. Ви сте његов сарадник више деценија. Реците нам нешто о значају „Политике” у историји и култури српског народа.

О „Политици” довољно каже већ и то што је доживела сто пети рођендан. Она је била породични лист многих породица, укључујући и моју. Сећам се да је, брижљиво савијена, редовно вирила из џепа мог оца кад се из своје обућарске радње враћао кући. У том свом веку „Политика” није била само информатор него и много више од тога. Некима је чак служила и као буквар, из кога су учили слова. Међутим, није све било ни у словима. Сећам се оних времена великог притиска и велике контроле свега, када смо, желећи да прочитамо и нешто нецензурисано и неконтролисано, били убеђени да „Политикини” новинари умеју да надмудре контролоре и цензоре и да пишу и између редова. И трудили смо се да савладамо ту нову и тајну писменост. И били смо убеђени да умемо да читамо, и читали смо, и оно што није било написано, ни у редовима, ни између њих. То сведочи о поверењу које смо имали у своје новине. И утолико нам је теже падало када је то наше поверење изневеравано. А било је и тога.

У овом времену обезвређивања свега, у времену нестајања свих критеријума и обзира, читаоци „Политике” од свог листа очекују да буде мера и норма озбиљности и одговорности. Испод тога, да буде мера и норма – „Политика” не сме да иде. Између осталог, и због ових сто пет година. То је бројка која обавезује.

---------------------------------------------------------

Партијски феуди

Једном приликом сте казали: „Пишући о поезији, сликарству и позоришту, писао сам о оном што волим. Пишући о политици, писао сам о оном од чега се браним”. Може ли човек да се одбрани од политике?

Не смем ни да замислим шта би с нама било ако не бисмо успели да се одбранимо од политике која државу дели на страначке феуде, у којој партијска чланска карта и гвоздена врата отвара, док се знању и памети отварају једино она врата која воде у печалбу и бели свет.

Коментари5
9fa61
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

branimir
Nije dobro što što je Srbija izgubila,negdje zametnula, prosječnu političku racionalnost jer,kao što vidim i Ljubomir Simović i ne govori ništa drugo doli na tragu te racionalnosti koja i ne bi trebala biti takva rijetkost u zemlji koja ima respektabilnu tradiciju promišljanja.
svetlana
odlican intervju, g. simovic je ne samo sjajan knjizevnik (i pesnik, i dramaticar, i esejista), nego i retko razumna, stalozena i odmerena licnost na nasoj javnoj sceni. briljantan intelektualac u pravom znacenju te reci, koji se uvek klonio nepotrebno ekstremnih stavova, znajuci da je mnogo teze i izazovnije stvari pravilno i precizno odmeriti, nijansirati, a opet, istovremeno biti i jasan i konkretan i dovoljno kritican. lj. simovic pokazuje svojim javnim nastupima da je i na civilizovan nacin moguce imati stav i biti kritican. zaista je steta sto licnosti ovakvog formata ne daju dominantan ton nasoj javnoj sceni. intrevju g. simovica ostace zanimljiv vrlo uskom krugu ljudi i tesko da ce ga procitati i o njemu razmisliti veci broj onih koji o nasim sudbinama odlucuju. ali je veoma bitno da "politika" nastavi da objavljuje intervjue s ljudima koji sustinski imaju sta da kazu, a da izbegava samoreklamere, nadri umetnike i ostale sarlatane (sto joj se, ipak, ponekad, desava).
Зоран Старчевић
Кад се у новинама огласи академик Љубомир Симовић, из њега не говори само песник, стваралац у језику и један од најобразованијих Срба, већ један од свега неколико живих мудраца међу нама. Утолико је већа национална штета када политичари, од чијег деловања (или пропуштања да делују) зависи живот и добробит народа и државе, немају интересовања да чују људе попут њега. Како каже г. Симовић, невероватна је брзина с којом се у својој глави „трансформишемо“ у генијалне и незаменљиве генералисимусе када се, народном вољом, већ једном устоличимо на каквом „трону“ републике. Ово није српска посебност, већ универзална људска слабост, коју ретки успеју да савладају. Оно што је посебно наше, мада није страно човеку било где, јесте да и када се чини да слушамо, ми слушамо вребајући прву прилику да одговоримо и покажемо колико смо паметни и како већ све знамо и разумемо. Ми слушамо не с намером да сазнамо, разумемо и научимо, већ с намером да одговоримо. А мудрост с каквом се оглашава мислилац какав је г. Симовић стиче се сазнавањем, размишљањем и животним веком који смо провели СЛУШАЈУЋИ онда када бисмо радије говорили. Срдачни поздрави Љубомиру Симовићу и хвала Политици на ретком дару!
Bozidar Cosovic Javorski
- Svi smo to ocekuvali....U najmanju ruku da nam bude omogyceno da se vratimo na svoju dedovinu i svoja ognjista....Ali komunisti i njihovi naslednici su ponovo izmanipulisali Srbiju i srpski narod....Zasto smo dosli doklr smo dosli pitajte "pobednike" i njihove naslednike..... "To je nama nasa borba dala"
intelektualac
kakav intelektualac. Zasto ne slusamo ovakve pametne i mudre ljude, koji tako racionalno gledaju na drustvo. Sta se promenilo i kako je promena brzo isla je pravo pitanje. Nista se nije promenilo a spori smo kao PUZ. Gospodin Simovic je jedan od najvecih umova Srbije danas i on je covek cije procene treba slusati. ova igrerija sa bogatasima stranackim finansijerima i nategnutom vecinom NE VODI NIGDE. svaka dva dana novi rok za ulazak u EU. Polititicari svakok dana se svadjaju uslovljavaju i pokazuju koliko neozbiljno dozivljavaju srbiju i srBski narod. Sta smo docekali da je pametnima najlakse da cute! Kupicu vasa sabrana dela koliko god da kostaju!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља