петак, 17.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:14

Полемична Историја Србије

Аутор: Анђелка Цвијићнедеља, 25.01.2009. у 22:00
Холм Зундхаусен

Једна књига коју су српски историчари, социолози, културолози али и заинтересовани читаоци последњих месеци жељно ишчекивали, од момента када ју је београдска издавачка кућа „Clio” најавила, коначно је пред нама. Крајем прошле недеље објављена је „Историја Србије од 19. до 21. века” немачког историчара Холма Зундхаусена (Берлин, 1942), у оригиналу штампана 2007. године; на српски ју је изванредно превео један од наших најбољих преводилаца са немачког језика, Томислав Бекић. Књига је, на жалост, и последњи велики превод овог сјајног германисте који је прошле године преминуо.

„Историја Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена једна је од не много честих прегледа историје из пера неког страног историчара. Она је и, можда, од оних изузетака који се не боје кратке временске дистанце у односу на догађаје из најновије српске историје; и поред низа закључака које Зундхаусен доноси, он се ипак труди, како то и издавач наговештава, да остави читаоцу могућност да донесе сопствени закључак. Свеједно, ово дело ће у нашој средини изазвати бројне полемике, јер уз вредна запажања и закључке показује и извесне слабости од којих „болују” историографи у свету када је у питању Србија и српски народ.

Зундхаусен је професор историје Југоисточне Европе на Институту за источноевропске студије Слободног универзитета у Берлину и председник Научног савета Института за источноевропске студије у Минхену. Докторирао је на тему утицаја Хердерових идеја на стварање нација код народа Хабзбуршке монархије. Књига „Историја Србије од 19. до 21. века” је писана 2005. до почетака 2006. године, а у краћем предговору српском издању аутор каже да би данас о неким стварима другачије писао, понешто би изоставио, негде допунио. „Поткрале су се и грешке. Али једно стоји: одувек ме је фасцинирало да се бавим друштвима и културама које су другачије од оних у којима сам одрастао. Бавећи се Србијом – као и другим регионима и народима југоисточне Европе, путем упоредне перспективе научио сам много о себи и својој околини. Утолико историја Србије која је пред вама можда не представља добитак за Србију, али је велики добитак за мене”, пише Зундхаусен.

У уводном делу под насловом „Шта је историја Србије и како се она може писати?” немачки историчар покушава да постави основе своје конструкције историје Србије, прво разматрајући појмове саме историје и њеног односа према сећању, појмове државе и народа и њихово конституисање, моћ митова и њихов утицај на садашњост односно будућност. Српска држава и српски народ су резултати 19. и првих деценија 20. века, они се укрштају али нису истоветни, додаје аутор, дајући крак пресек промене статуса и територије српске државе, од исхода балканских ратова (које сматра најважнијим променама) до данас.

Зундхаусен, такође, поставља разлику између „државе Србије и менталне Србије, Србије у главама, закључујући да се те две разликују у погледу граница, али да су у раскорацима између обе географске карте, односно „неслагања Србије као имагинације и Србије као државне реалности, дубоко одредиле историју 19. и 20. века.”

Оцењујући досадашњу (у броју ограничену) литературу страних и српских историчара који су се бавили целовитим или делимичним прегледима Србије у 19. и 20. веку, Зундхаусен као релевантне истиче дела која су написали Стеван Павловић и Yves Томић; од дела српских историчара посебно се задржава на књизи „Србија 1804-2004. Три виђења или позив на дијалог” Љубодрага Димића, Дубравке Стојановић и Мирослава Јовановића, у којој критички процењује мишљења Љубодрага Димића. Ставове друго двоје српских историчара које спомиње Зундхаусен сматра дијаметрално различитим - „од још увек омиљених епопеја о жртвама и слободи, као и од херојизације у српској историографији или `историјско-филозофских`, судбоносних и религијски инспирисаних тумачења српске историје (као, на пример, код Радована Самарџића или новог проповедника нације Душана Батаковића).”

Полемичне реплике изазваће, нема сумње, и оцена Зундхаусена да су „митови и легенде у енормном облику продрли у историографију о Србији и Србима... чак ни критички настројене ауторке и аутори нису од тога заштићени, јер митом прожета семантика је тако дубоко укорењена да је њено уклањање повезано са знатним тешкоћама када треба да се формулишу неке ствари.”

„Историју Србије од 19. до 21. века” Холм Зундхаусен почиње подсећањем на Стефана Немању и династију Немањића, када је започело стварање средњевековне Србије. На основу свог виђења историје Србије до данас, немачки историчар закључује: „с извесном сигурношћу може се рећи да би се историја Србије и српског друштва одвијала другачије да су се елите пре око сто година више заинтересовале за консолидацију државе и друштва него за територијалну експанзију. Са Пировом победом у балканским ратовима 1912/13. српска држава је натоварила себи хипотеку с којом никада није успела да изађе на крај.”

Књига у српском преводу има више од 500 страница, а критички поговор написао је Душан Батаковић.

-----------------------------------------------------------

Ни трагичан ни небески народ

„Србија би могла да буде једна високо развијена земља. Потенцијал за то је постојао. Али, она је жртвована `великој идеји` која је Србију деведесетих година уназадила за цело једно столеће. Срби нису ни `трагичан народ` како је то формулисао Добрица Ћосић, нити су `небески народ`, него сасвим `нормално` друштво, које су засенили и завели нарцисоидни проповедници, пророци и политичари (као и многа друштва пре њих). Од два прозора за време које омогућавају оријентацију у садашњости, прозора у прошлост и прозора у будућност, први је затворио поглед на ово друго”, пише у својој књизи Холм Зундхаусен.

-------------------------------------------------------------------------

Округли сто „Клија”, „Политике” и Гете института

Поводом књиге Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века” крајем фебруара издавачка кућа „Clio”, „Политика” и Гете институт у Београду организоваће округли сто, у којем се очекује учешће наших познатих историчара, социолога и културолога. Тема треба да обухвати не само расправу о књизи већ и то како нас види свет, посебно кроз уџбеничку историјску литературу. „Политика” ће, у сусрет разговору, објавити низ разговора као увод у округли сто.


Коментари14
2f4d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milanko kv III deo
Nemci su ubijali Nemce zbog nemaca... Hvala bogu, takav period u istoriji Srbije nije zabelezen. naravno, ako svesno izostavimo peirod II svetskog rata i takozvane revolucije i gradjanksog rata i sta jos ne u Srbiji... Mislim i da se knjiga poprilicno mekano odnosi prema NDH...a i to je razumljivo.... i zasto i kako. No, u svakom slucaju, dobro je da postoji i da se moze procitati. Ne verujem da ce ikada mnogo nasih istoricara preuzeti nesto iz nje i tumacenja nekih dogadjaja istorijskih, ali je dobro sagledati ih. Cak i Istorija Srbije od Bendzamina fon Kalaja nije bila toliko pristrasna u odnosu na Bosnu kao ova. Mozda i zato sto je njen pisac, iako austroiugarin ili madzar tacnije, proveo u Beogradu jedan duzi period kao poslanih crnozute monarhije. Mislim da je divno imati sto vise Istorija Srbije pisanih od strane kompetentnih ljudi iz drugih, pogotovu nama bitnih drzava. Tako ce nam biti jasnija i nasa pozicija u savremenom svetu. Drzava bi trebala i da pomogne takva izdanja!
milanko kv II deo
Ako mu je bilo tesko, i to je ljudski i to mnogo znaci zar ne... Prema tome, meni je drago da imamo u rukama ovakvo delo, i da ga je pisao bas Nemac. To da je pokusao da bude kritican i objektivan, nema sumnje. A koliko je to postigao, to je veliko pitanje. Nije to ni lako ni uvek moguce. Bogotovu je tesko to biti, ako potices iz naroda koji je uvek imao izrazene jake politicke interese u narodu o kome pise. To nije pitanje strucnosti, to je jednostavno pitanje aspekta i okruzenja sa koga se sagledava zeljena tema. Pisati o, kako autor kaze ..mentalnoj Srbiji... koja se razlikuje od stvarne Srbije je vrlo drsko... to je najkulturnija rec koju mogu upotrebiti... Iz prostog razloga sto se na isti nacin moze govoriti i o mentalnoj Nemackoj.... mentalnoj Rusiji ili mentalnoj Francuskoj.... i sve te ...da kazem mentalne drzave su na kraju krajeva pokrile podrucija svoga naroda... *Tridesetogodisnji rat tokom ujedinjenja nemacke je istorijska cinjenica...i tu su nemci ubijali Nemce zbog
milanko kv I deo
Knjigu sam procitao. Kupio sam je pre mesec dana. Vec tada je mogla da se naruci. Odlicna je, i to kazem kao neko kome je hobi istorija, svaka, a narocito nasa. sasvim je uredu neka vrsta prikaza koja je objavljena na stranicama politike. Ima mnogo cemu da se zameri, ali na kraju i da se pozdravi ovakav jedan pokusaj. Ako nista, bice nam vrlo korisno da vidimo kako nas vide drugi. ili na kraju krajeva, kako nas vidi jedna od i dalje najacih zemalja Evrope, koja i dalje pokusava da nam upravlja sudbinom. Slabe tacke ove istorije su dva vrlo sporna perioda, I i II svetski rat. Budimo realni, i postavimo se mi u poziciju autora, pisati o dva osvajacka rata svoje zemlje, koja su izazvala smrt desetina miliona ljudi. Mislim da to niko ne moze tako lako obraditi. Pokusaj autora da i tu prebaci krivcu na pleca Srba i Srbije je u najmanju ruku nemoguc. To je i autoru jasno.. I zato u obradi tih kriticnih perioda istorije, prosto bezi i obilazi sustinu. A dobrim delom i cinjenice. Bilo mu je te
Ana
potpuno uvazavam druga vidjenja, mislim da ne vredjam posthumno, niti me vredja pokusaj nekoga koji nije iz ove sredine da kaze nesto o nama, stavise, vece su sanse da se bude objektivniji. samo ne vidim u cemu je problem ako neko kritiku i drugaciji stav vidi kao emotivnu reakciju, kao povredjenost ili sta vec. mozemo li jednostavno razmenjivati misljenja a ne pitati - sto se vredjas, zasto kritikujes ...ne vidim nikakvo vredjanje a jos manje napade posthumno, sto je zaista strasna osuda. moze li se uopste u Srbiji sa sugradjanima izneti stav o strancima a da se "ne hvatamo za gusu"?
Velibor
Knjigu ni ja nisam procitao ali gore navedene komentare citalaca. Pitam se: zasto neki ne-Srbin, ali naucnik i istoricar po struci, ne treba da pise istoriju nekog drugog naroda i da ovu komentarise iz njegovog strucnog ugla posmatranja? Zasto se mi Srbi vredjamo na misljenja drugih i ove primamo kao uvrede? Da li smo se upitali koliko istine o nama ima u ovim redovima? Da li bi smo ispravkama nekih nasih navika postali blizi onima koji nas u nekim situacijama drukcije vide od nas samih? Da li bi trebali biti zahavlni jednom strancu koji se posvetio anlizama istorije nase zemlje, umesto sto se posthumno kritikuje? Ocevidno smo jedan specifican narod koji je tokom polumilenijumskog sazrevanja pod muslimanima stekao dijametralno suprotna ubedjenja od ostalih naroda Evrope, koja ih je od ove strahovito dugorocne bliskosti sa Otomanima i njihovih uticaja postedela. Vise sam nego siguran da bi u Nemackoj bila pozdravljena knjiga o istoriji ovog naroda pisana od bilo kog stranca, pa makar on bio i Srbin. Ne treba, medjutim, ipak izgubiti iz vida da bilo koji pretstavnik bilo koje nacije one druge vidi iz perspektive njemu srodne kulture, pa sve ono sto nije u skladu sa njom, ovome moze da deluje i strano i time pogresno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља