четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33

Тешки болесници постају верници

Аутор: Ј. Беоковићнедеља, 25.01.2009. у 22:00

„Болест не долази одједном, као из ведрог неба, него је последица дугог низа малих, незнатних грешака против здравља које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника.” Овако о здравственим проблемима говори јереј Зоран Керезовић, који се са тешким болестима и великим духовним и телесним патњама људи среће свакодневно. Као духовник Клиничког центра Србије, отац Зоран се готово две године, тачније од марта 2007. године, стара о духовним потребама пацијената у болницама Клиничког центра али и свих оних који брину о болесницима.

– Потребу за свештеником, за молитвама за здравље и оздрављење, за приступањем светој тајни причешћа има велики број пацијената Клиничког центра Србије, и ја им ту излазим у сусрет у било које доба дана и ноћи, ако је потреба за молитвом хитна, као и у време када се не нарушава „кућни ред” болница. Учесталост обиласка зависи од духовног и телесног стања пацијената и њихове узраслости у вери – прича отац Зоран.

Редовна богослужења и молитве за болеснике овај свештеник служи у Храму светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, чији је старешина, а који се налази у болничком кругу Клиничког центра у београдској Делиградској улици. Црква посвећена Светим врачима саграђена је 1929. године, а после Другог светског рата, 1948. године, комунисти су је претворили у мртвачницу. Тек после 39 година почела су поново да се држе богослужења, од 2006. године храм се обнавља, а пацијенти који су покретни могу да дођу на службу и причесте се. Неки од њих, притиснути тешком болешћу, почели су овде први пут да се моле и одлазе у цркву.

– Неретки су случајеви када се људи окрену вери када падну у болесничку постељу, јер болести су нека врста Божје опомене. Човек треба да се опомене, да се упита – шта ова болест хоће од мене? Има ли можда неке кривице у овој болести? – истиче отац Зоран.

Радећи у Клиничком центру, где се, између осталог, збрињавају пацијенти са компликованим обољењима која не могу бити успешно третирана у другим здравственим установама, свештеник који брине о духовном лечењу пацијената има прилике да се сретне са пацијентима од којих многи окрећу главу или дижу руке, немоћни да им помогну. А какву им помоћ он нуди?

– Кад болеснима уз молитву и разговор улијете наду и веру и када им оснажите вољу да се труде и боре против болести, уз послушност и поштовање лекара који их лече, када после разговора и молитве видите болесниково озарено лице и одлучност да се бори са болешћу, онда знате да сте помогли – каже овај свештеник.

Размишљајући о томе колико га је рад са болесним људима променио, отац Зоран каже да сада можда више него раније цени духовно и телесно здравље. Тежак задатак који свакодневно обавља постаје још тежи када одлази у посету болесним малишанима.

– Сусрет са тешко болесном децом, која су због болести рано сазрела, која са вама разговарају као одрастао човек, деца истински дубоковерујућа, остављају вам, свако за себе, тренутке живота који се не заборављају – прича отац Зоран.

„Зашто баш ја?”, најчешће је питање које духовнику постављају пацијенти и чланови њихових породица. Није лако одговорити на таква питања, али отац Зоран истиче да је духовник ту да ојача вољу и веру породице болесног и самог пацијента, да се молитвом и причешћем оснажи, да се узда у помоћ Божју, „да има чисто срце и ватрену веру, без узнемирености, љутње, роптања и окривљавања других за своју ситуацију у животу”. Са својим духовником пацијенти прослављају и велике хришћанске празнике, од којих се неки, као Божић или Ускрс, на пример, традиционално обележавају у кругу породице, што је у овом случају замењено болесничком собом.

– На Божић и остале празнике у Храму светих врача Козме и Дамјана служи се света литургија на коју редовно долазе пацијенти који су покретни и учествују у служби, а који нису у могућности да дођу у храм већ леже у својим постељама, ја их обилазим, причешћујем и молим се Богу за њихово здравље. Припремни пост за свету тајну причешћа је, по благослову свештеника, прилагођен могућностима болесника те они примају свету тајну причешћа као најбољи лек бесмртности против греха и болести када се прими са вером, љубављу и чистим срцем – каже отац Зоран.


Коментари11
18648
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ZDRAVKO MILUNOVIC
Sa duznim postovanjem prema autorima texta i komentara ja bih izlozio komentar na ovaj text. Cini mi se da ni jedan svetovni lek nije sladak, nego sto gorci lek to vece njegovo dejstvo na oboleloga. I ni jedan pacijent koji je svestan svoje bolesti ne odbija uzimanje leka zato sto je gorak. U telesnoj nemoci covek u dubini svoje duse oseca da on nije samo telo nego i duh i to ga podstice da razmislja i o zdravlju svoje duse. Kada uistinu postane svestan svoje grehovnosti onda gorcinu bolesti telesne prima kao lek iz ruke najveceg lekara-Boga i tu pocinje vera. Na zalost nama je pojam greha postao toliko stran da gresimo kao sto disemo a da toga nismo ni svesni a to dolazi od navike na greh i navika postaje druga priroda coveka. Svi smo svesni da se pojam o svemu proticanjem vremena menja tako i ono sto se samo pre 20 ili 50 godina samtralo grehom pred ljudima danas je sasvim normalna pojava. Zamislite samo koliko se svest covekova o grehu izmenila od prvog Adamovog grehopada pa do danas. Kroz stalno gresenje covek sa navikao na greh zato ga i ne vidi.Ja sam iskusio kroz bolest svoga deteta jedno drugacije sagledavanje svoga zivota i za kratko vreme bez icije sugestije sam uvideo toliko gresnosti prisutne u sebi slicno tome kao da sam dugi niz godina ziveo bez umivanja i ogledanja pa se odjedanput nasao pred cistim ogledalom i u drustvu najsredjenijih ljudi. Tako to biva kada covek kroz muku stekne i duhovno oko i sta je tu onda cudno da pocne da veruje. U ostalom danasnja medicina mnoge bolesti pripisuje genetskom nasledju ali ne preseca put nasledjivanja. Po mome dubokom uverenjeu tu se radi o nasledjivanju grehovnosti od praroditelja , preko roditelja do danas i jedini nacin da se to presece jeste da covek uvidi svoju grhovnost i da je se odrekne i to je onda spasonosna vera koja isceljuje dusu a potom i telo biva zdravo. Probajte razmisljati i na ovaj nacin pa onda uporedite sa ostalim nacinima i izaberite svoj put.
predrag milovanovic
Nasa majka je radila kao radnik, do njene penzije i posao kojim nas je hranila bio je tezak i ona cesto izlozena hladnoci, hladnoj vodi i uslovima gde zdravlje popusta. Danas je presla sest decenija i boli je od reume pa do toga sto smo svi negde a ne pored nje. Nije imala vremena da se moli i da se prepusti molitvenoj cistoti neke monahinje jer cetvoro dece trazi kao jedno, samo puta cetri, tako da su otac i majka u zaru da nas odrze, skoluju i dovedu do uhlebljenja ziveli zivot prosecnih smrtnika u sekularnoj Jugosaviji. Na takvom teskom radnom mestu , majka je prezivela dve operacije i posle smrti dva brata otisla je da radi posle tri dana od sahrane, jer tamo je cekao shef i morala je da se potpise u sekund kad i svi i da sakrije suze jer je musterija tad bio svetac. Dozivela je i izbeglistvo i bacila se na malo imanje da od toga napravi nesto za unuke, neki dodatak penziji i skromnim zaradama sad rodotelja sledece generacije. Nije imala vremena za molitve i da duze vremena provede u dijalozima sa bogom, ali nas je izvela na put, ja sam Arhitekt, Nenad isto, brat i sestra odgajaju divnu decu i dobri su ljudi. otac i majka su slabiji i slabiji i Otac je cak operisan od tumora , a ona pati od bolesti. Pra par godina je umrla Almasa, na trecoj godini studija , ...covek bez mane , odgovorna , samokriticna i vredna , opet bez vremena da se moli. Ne bih voleo da je neko prepozna gresnom, a moje roditelje koji su nas voleli i odgajali, mogu samo da postujem i ljubim, a kad bi neko i pomenuo da su gresni, pocupao bih mu lemju kosurdu i oterao ga vragu...Sit gladnom ne veruje , a sit molitve , ne zna sta znaci rad za decu i opstanak iste i sta znaci glad za meditacijom. Neka je sreca na ovom svetu definisina i demistifikovana a kosmos je pun tajni i tamo mogu i gresni i bezgresni. Hvala Ekatarina X, za hrabrost i istinu.
Desanka Ristic
Prave reci "da napravimo izbor". Kako, koji je pravi izbor? Nadam se da ce gospodji sa ni malo svetovnim imenom njena Sveta imenjakinja na vreme pomoci da napravi pravi izbor.
Dragoljub
Pre dve godine, u jednom manastiru u juznoj Srbiji, moja poznanica je kupila(!!) knjizicu pod naslovom, "Bolest-bozja poseta". Ovo stivo napisale su monahinje izvesnog manastira u Vojvodini (ne secam se koga), i napisano je prilicno nepismeno;ocigledno da autorke nisu imale dovoljnu kolicinu obrazovanja, sto ih, medjutim, nije sprecilo da razradjuju tezu iz naslova tog teksta. Uz sve duzno postovanjem onima koji/e su spremne da se odricu sitnih radosti ovozemaljskog zivota zarad potpunog poklonjenja i sluzenja Bogu, imam logickih problema da je bolest--poseta prijatelja...
Aleksandar
Svi smo mi teški bolesnici, samo što se kod nekih to manifestuje kao bolest, dok kod drugih ne ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља