Бујановац – У граду у којем је свадба догађај, како се на свој рачун шале Бујановчани, ових дана напетост полако сплашњава. Прошломесечно хапшење чланова „Гњиланске групе” такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) и смена локалних Срба с челних места општинских предузећа, који су у великој мери подигли тензију у граду, сада су само бајате вести, нешто што се већ десило и нешто што неће унормалити живот. Уосталом, и оружани сукоб између Срба и Албанаца је догађај који је задесио Бујановчане, опаснији је од ових недавних дешавања, па ипак сада нико више о томе и не прича. Али, баш као и тај сукоб, последње догађаје неће заборавити ни локални Албанци нити Срби. Чак се чини да ће их и те како користити у даљем политичком разрачунавању.
Неко ће можда да замери што се већ у првој реченици шалимо на рачун Бујановчана, али после неколико дана упознавања са односима у самом граду схватили смо да та шала има много веће и шире значење него што се то у први мах чини. Она заправо указује на проблеме који тиште мештане и уједно осликава ситуацију, онако како је сами Бујановчани виде. А виде је, између осталог, тако што сваки потез, па била то фиктивна свадба или реална смена локалних функционера, изазива поводе за стварање додатне напетости између Срба и Албанаца. Када се схвати други смисао исте ствари, а то је да у Бујановцу заиста нема неких друштвених и културних догађаја који би одвукли мисли грађана од политички затрованих односа, испада да у овој шали има помало и шале, ма како то чудно звучало.
(/slika2)У овом граду, у којем не ради биоскоп, музеј, не постоји позориште, чини се да су људи окренути само локалним политичким догађајима. А мештани, свесни тога, на локалне политичаре гледају као на људе који не желе да реше њихове социјалне и културне проблеме, већ као на људе којима је циљ да седну у фотељу, после чега заборављају све оно што су раније обећавали.
То се заправо и не разликује од остатка Србије, зар не? Само што овде, за разлику од других градова, проблеми нису исти. Чак су много комликованији. Ово је, једноставно, град у којем се за међусобне људске односе Срба и Албанаца не може тврдити да су изражено затровани, баш као што се не може рећи ни да су уобичајени, ово је град у којем најобичнији ноћни излазак има неки изврнут и чудан смисао, па млади Албанци излазе до 22.30 часова, после чега локалне кафиће и дискотеке „освајају” они чије се презиме завршава на ић, ово је, што је најважније, град у којем 7.000 од 24.000 радно способних нема посао.
Сима Гезикаловић, потпредседник Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу, мисли да је у Бујановцу боље него што је раније било. Уосталом, како каже, не би осам година провео овде. Мада га неколико локалних политичара из Бујановца сматрају за човека који је у овај град дошао само због наводне велике плате и дневница, сам Гезикаловић, иначе рођени Београђанин, делује искрено док објашњава своје мотиве за останак на југу Србије. Не жели да ниједан посао, па ни овај, допола заврши. Доста критички и објективно види ситуацију у овом месту.
– Једни себе сматрају господарима простора, други гурају себе у грађане другог реда, иако за све то нема никакве потреба. Проблем није само вишегодишњи, него је вишедеценијски. Отварање радних места је решење – објашњава он.
С друге стране, Јонуз Муслију, садашњи заменик председника Општине, који је у нашој јавности познат као политички лидер Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе, није толико објективан када говори о одговорности локалних политичара и Срба и Албанаца за стање сталне напетости, колико је критички настројен према српској полицији.
– Хапшење чланова „гњиланске групе” је изрежирано „јер је то било потребно политичарима у Београду, зарад останка на власти и усвајања буџета” – казао је Муслију.
Док је причао о томе да би требало уклонити Жандармерију с југа Србије, јер она изазива ту напетост и о другим, већ познатим темама које неспорно муче албанску заједницу на југу Србије, Муслију је с нама разговарао на албанском, уз помоћ општинског преводиоца. А онда када смо завршили интервју, почео је да говори српски. Испричао је и како има проблем да запосли једну Бујановчанку која је завршила факултет с просеком оцена 9,6.
„Она је геније, а ми не можемо да је запослимо”, рекао је. Испоставило се да је реч о девојци српске националности.
Живети без напетости, па било она политичка, животна или потпуно безазлена, у овој средини изгледа није могуће. То се најбоље можда показује у Спортском центру „Младост”, објекту који у Бујановцу има статус светилишта. У затворену халу овог центра сваке суботе и недеље долази више хиљада „верника” да се помоли Богу или поклони Алаху, само за победу рукометног клуба БСК или локалног футсал тима АС. Заправо, то је место на којем се принцип мултиетничности показује као функционалан, а заједнички живот постаје и те како могућ. Није битно ко си, није битно одакле си, није битно да ли ти је комшија Албанац, Србин или Ром, није битно да ли ће Космет остати део Србије или ће функционисати као независна држава, ма није битно ни да ли касни плата, важно је да БСК победи и да мали Сава, кадетски репрезентативац у рукомету, забија голове.
Али, такво место, дакле „храм мултиетничности”, осим што је центар напетости у тренуцима када се ломи ток рукометног или футсал меча, постало је центар последњих превирања. Зорана Димитријевића званог Паја, спортског менаџера, који у шали за себе каже да је тежак 0,14 тона, мада објективно има неколико килограма мање, сменило је локално албанско руководство и на његово место је поставило Екрема Исуфија, бившег наставника хемије у основној школи. Колоритни Димитријевић један је од најзаслужнијих што је Бујановац уопште добио спортску халу. Сања да у Бујановцу осване дан када ће политичке промене зависити искључиво од људских и професионалних квалитета, а не због националне припадности.
Он сам нема никаквих проблема са својим комшијама и пријатељима Албанцима, чак му многи од њих отворено прилазе и пружају му подршку. У то смо се уверили док нам је показивао саму спортску халу. Иако смењен, увео нас је у овај „храм мултиетничности”, чак и у саму директорску канцеларију, која је зврјала празна, пошто Пајин наследник није био на послу. Све се то дешавало у тренутку док су локални албански политичари, дакле они који су га сменили, у закупљеном термину пикали лопту, релаксирајући се после дана проведеног у канцеларији. Док је стајао на трибинама хале, многи од албанских „политичара фудбалера” су се у дресовима Месија, Фига и осталих светских звезда, искључивали из игре како би га поздравили. Срдачно је узвраћао.
Шајкача и кече, дакле, могу заједно.
