уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:44

Бекство у Трст

Аутор: Василије Клефтакис, Арнхем, Холандијасреда, 28.01.2009. у 22:00
Потомци белогардејаца су расејани широм света и по правилу су као успешни људи умногоме допринели својим новим домовинама: међу њима је и глумица Хелен Мирен, рођена као Јелена Васиљевна Миронов. (Фото: АФП)

После доста деценија живота ван земље и родног Београда, преврћем по сећањима...Тако сам се сетио школског друга (и једно време пара из клупе) из првог разреда гимназије, Евгенија Дадиани (правог грузинског кнеза, потомка једне од бочних грана некада владајуће грузинске династије Дадиани, као и ја – детета белогардејских руских избеглица), са којим сам се спремао да заједнички бежимо из комунизма, право... у Трст!

Било је то давно, негде 1949. године. Становао је, са мајком, на углу Таковске и Косовске улице – а шта му је са оцем пре тога било, не знам. У оно доба морао си јако да пазиш шта и о чему са друговима причаш, нарочито ако се радило о „незгодним, политичким темама“. И зидови су имали уши, а о другоме да и не говоримо. Требало ми је доста времена док сам схватио да са њим није било опасно бити отворен. Као и ја, он је припадао „руским избеглицама“, тој сумњивој, непоузданој и субверзивној групи којој се тада већ увелико припремала депортација из ФНРЈ, али ми – клинци, о томе ништа нисмо знали - па смо потпуно непотребно (бар што се Евгенија тицало, како се касније показало) почели да правимо планове да из ње побегнемо. Колико се сећам, био је јако весео, безбрижан – а као ђак: очајан, да гори не може бити. Зато су га и ставили да седи са мном, у циљу позитивног утицаја, јер ја сам био један од најбољих.

Претходног лета, био сам на летовању у Пули, код једног рођака који је – у оно време планске економије, административно, као стручњак за млекарство био премештен из Новог Сада у Пулу.

Пула је тада, упркос летњем времену, била заиста аветињски празан град. Скоро цело претходно становништво (Италијани) су били или избегли, или прогнани – или још горе (али, о томе се није причало). Велике стамбене зграде у центру града су често биле сасвим празне, а изнутра су биле огољене (очигледно су избеглице за собом или односиле, или уништавале све што су могле, па и врата и прозоре, а из старијих зграда чак и дрвена степеништа, тако да су према улици остајале само фасаде). Градом се ширио смрад гаса из оштећених инсталација. Чак су и са плажа нестали тушеви, врата од кабина – па и трамбулине! Они старији међу нама који су мало боље посматрали и запажали како су запуштено и празно изгледала острва, као например Црес, лети 1956/57 године, могу да замисле како је тек било у Пули 1949. године, осам година пре тога!

Са Пуле је те, 1949. године, био скинут режим административних ограничења за доласке, а била је релативно близу Трста. После плаже, увече (није било телевизије, а нисмо имали ни радио) ми, деца (ја и деца мог рођака и његових гостију, све сами „белогардејски Руси“) би се играли, али до ушију би нам повремено допирали одломци разговора старијих - између осталог и о некима који су били хватани при покушајима бегства, али и о некима којима је то успевало....

Када се међу нама успоставило поверење, Евгениј и ја смо у школи почели да кујемо наш „мастер план“, чак и за време часова. Опасност се крила у томе да нас не открију професори – а најопаснији је био „Хроми Даба“ (кога је у својим „Годинама које су појели скакавци“ тако рељефно описао Борислав Пекић). Било нам је јасно да је најбољи начин да бежимо подморницом, па смо почели да правимо нацрте.... То је била лимена подморница на ножни погон (механизам бицикла, са пропелером уместо точкова), са два седишта и дуплим дном. Њу ћемо наручити код неког лимара у Пули, када идуће године одемо заједно код мог рођака на летовање. Истина, о финансијском делу плана нисмо имали јасне представе. Када је поринемо у море, дупло дно ћемо напунити водом, па ће она потонути – наравно, не сувише дубоко, али толико да се не види, а ми ћемо кроз једну цев дисати и окретати педале.... Ако то радимо током целе ноћи, нема сумње да ћемо се докопати Трста.

И онда – Запад... слобода.... демократија и све оно што нам је Грга Златопер („ovdje Glas Amerike, govori vam Grga Zlatoper, “) причао... Истина, нисмо тада размишљали о томе како да изронимо, тј. избацимо воду, али то ми је пало на памет тек много касније, када је цео план ионако био беспредметан, тако да опасност од дављења више није постојала..(/slika2)План нам је пропао јер су 1949. године већ увелико почеле депортације белогардејских руских избеглица из Југославије... тј. оног остатка који 1944. године није желео (или могао) да избегне пред надирањем партизана и совјетске армије.

Једног дана, Евгениј, пошто већ неколико дана није долазио у школу, дошао је код мене да се опрости. Мајци и њему је било наложено да се сутрадан јаве на железничку станицу за транспорт....у Трст! Био сам растужен што остајем. Мој отац се није налазио на списку за депортацију, јер је као инжењер на изградњи термоцентрале у Костолцу био потребан.... за грандиозне успехе изградње социјализма у Првој Петољетци (ха, ха, ха – ко се још тих петољетки и осталих мајмунијада сећа?) Тако ја и остадох, а наш генијални план за подморницу остаде, на моју срећу, неизведен... За свој одлазак сам морао да чекам још више од двадесет година. Али, онда ме нико није депортовао. Сам сам се, елегантно, одселио издашно финансиран од стране западног послодавца коме сам био јако потребан.

Од Евгенија никада више нисам ништа чуо. Да ли је заиста доспео у Трст? Ко зна – а ево и зашто:

Много година касније, око 1980. године, када сам већ увелико живео у Холандији, у граду Арнхему, наишао сам на Руску Заграничну Цркву. Била је у једној обичној кући. Њен једноставни иконостас, како сам сазнао, био је пренет баш из тршћанског логора за расељена лица! Ту сам се упознао и са неколико стараца и старица, белогардејских руских избеглица депортованих у Трст из Југославије, који су - што због старости, што због болести били заглавили у оном тршћанском и осталим западноевропским логорима све до средине шездесетих година. Млађи и способнији су отишли – ко у Канаду, ко у Аустралију, ко у Америку, а ко чак и у Аустралију. Њих нико није хтео да прими... На крају се, негде 1960. године, стара холандска краљица Вилхелмина, баба садашње холандске краљице (сетивши се, ваљда, своје руске прабабе Ане Павловне Романове, сестре победника над Наполеоном, цара Александра I), смиловала и примила их у Холандију, дала места у старачким домовима старима, а оним нешто млађима и некакво бедно запослење. Од њих сам и сазнао суморне детаље о оним транспортима заосталих руских „белогардејаца“ са београдске железничке станице „у Трст“ током 1949 и 1950. године. О „Трсту“ су им бар говорили удбаши који су их спроводили у депортацију. Међутим, нису сви доспевали на „Запад“. Питање је када ће, и да ли ће икада из Удбиних – наводно сада отворених архива, постати јасно како и зашто, тек дешавало се да нека композиција буде подељена на два дела: један оде заиста у Трст, а други: како када - у Мађарску, Бугарску, Румунију. Ти људи су ми причали да се понекад дешавало да би тако и породице бивале раздвајане, па је неко најзад доспевао у Канаду, а неко у Сибир или Казахстан....и тај растанак је био заувек.(/slika3)Најјезивија прича која се међу њима причала била је о једном вагону руских избеглица који је требало да се пребаци у Бугарску. Тада је баш било дошло до толиког заоштравања односа, да су Бугари одбили да их приме, а удбаши – да их не би морали враћати, узеше па их пострељаше и покопаше код бугарске границе. Да ли је неко од њих преживео, па ту причу испричао, или је она била само плод маште напаћених апатрида који су ми је испричали... ко ће знати? Али, познајући природу и нарави „чувара наше револуције“, прича баш и не звучи сасвим невероватно.

Где ли је данас мој краткотрајни парњак из првог разреда Четврте Мушке, кнез Евгениј? Надам се, ипак, да не лежи тамо негде... код бугарске границе?
Више нисам млад, често размишљам о томе зашто сам отишао? Ипак, оптерећен суморним успоменама из детињства,упркос томе што је касније, наизглед, постало нешто боље, мислим да – ако нисам желео да све заборавим нисам имао другог избора. Нисам могао ни да заборавим, ни да опростим.

Носталгија? Сигурно. Неколико пута годишње дођем на недељу-две у Београд, сретнем се са својим вршњацима из гимназије и са факултета, пензионерима – као и ја. Видим како живе (боље речено, већина животари). Неки чак од своје жалосне пензије издржавају своју децу и унуке који су или изгубили посао, или не могу да га нађу.

Носталгија? Да. Заиста се увек искрено радујем предстојећем сусрету са Београдом (али, мој Београд све више нестаје...). Радујем се доласку у Београд, али се још више радујем и одласку из њега. Тако ми је радост двострука.


Коментари51
49296
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lune Lunetic
A, kakav je bio zivot, miliona ljudi, muzika i proletarijata, bede i sirotinje kada su morali da prihvate revoluciju, pa i *revolucionarnu pravdu*, njih vidim niko *ne sazaljeva*...?
strale
Ovo nije prica nego zivot prenesen na papir da bi saznali kako se zivelo u vremenu kada nismo ni bili rodjeni.Bas sam sa paznjom procitao jedan zivot coveka od ranog detinjstva.Zivot mojih roditelja je bio jos tezi a to je period tridesetih godina proslog veka kada su bili vise gladni nego siti a to se desavalo u nasoj zemlji,u svakom slucaju bas hvala na objavljenoj prici
d
Zahvaljujem Vam se na ovom tekstu koji govori o zivotu i ozbiljnim nedacama koje ste uspesno prevazisli, a sve to bez i najmanjeg traga patetike i nedolicnosti. HVALA jos jednom i molim vas pisite ponovo. S postovanjem d
Salone
Izasli ste kao pobjednik,to se vidi,pozdrav.
hvala
Ovo mi je najbolja prica do sada.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља