понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:51

Школа са само осам ђака

субота, 31.01.2009. у 22:00
Пот­ко­за­ра: да­нас се лак­ше жи­ви не­го ју­че (Фо­то С. Са­бљић)

Ново Горажде – Ово је прича о Поткозари, насеобини у новогоражданској општини у којој су све куће само допола обновљене пошто су за време последњег рата углавном све порушене.

Деведесет и прве овде је било готово двеста домаћинстава, са око хиљаду сељана. Данас је једва половина и кућа и душа у њима... У школи је пре рата било шездесетак ученика, а данас само осам.

Насеобина је добила име по планини Козари, некада пуној срна и дивокоза. Место под том Козаром постаде Поткозара, која се почела насељавати тек после балканских ратова. Та насеобина помиње се у књигама 1885. године. У „Статистици мјеста и житељства”, а по попису становништва „насеље Козара тада је припадало џемату Жакаљ и котару Чајничком”. У Козари, Миљановићима и Радијевићима, селима која су тада чинила насеобину биле су двадесет три куће и у њима 130 душа. Деведесет их је било мухамеданаца, а остало су били православци.

Школа у Поткозари почела је да ради 1956. године. Петнаестак година касније у то место је дошао Недељко Благојевић, да остане и да из овог места никуд не иде. Да са децом и њиховим родитељима дели све што су времена овде са собом доносила.

– Сећам се да је у првом разреду, и то у само једном одељењу било шездесет и осам ученика, муслимана и Срба заједно. Тражио сам да од једног направе два одељења, али се мом захтеву није удовољило – прича Недељко.

У Поткозари је данас само осам ученика. То су деца српских повратника. Била су и два Бошњака, у првом разреду. Представници међународне заједнице дошли су да виде како под истим кровом сричу прва слова заједно Србин и Бошњак. Мало касније све је кренуло другим током. Када су чули да ће се учити и српски језик, Бошњака више није било у школи. Напустили су своје вршњаке и данас свакодневно аутобусом пролазе кроз Поткозару како би похађали наставу у Горажду на територији Федерације БиХ. Политика не да да деца буду заједно иако сви станују у Поткозари, разочарано ће учо Недељко.

– Некада се у Поткозари учио српски језик и ником то није сметало. Некада се певало једној земљи и ни то ником није сметало. Некада се причало о историји једне земље и ником ни то није сметало. Никаквих разлика у Поткозари није било – наставља Недељко.

Невена Стојановић, Славка Лаковић и Анђелка Благојевић свакодневно испијају кафу. А уз њу заподену и причу о времену и људима у њему.

– Свакодневно смо заједно јер повратнички чемер мање боли када се са неким дели. А чемера је данас у Поткозари мање неголи јуче. Сутра опет мање него данас. Бар се томе треба надати – уверава старица Невена.

Невена, Славка и Анђелка понекад се сете и Јована Благојевића који је 1942. године из заробљеништва побегао у цистерни за воду. Путовати од Минхена до Бистрика код Сарајева, у цистерни, а потом сто километара пешке до родног Горажда и данас би било више од подвига... Сете се и приче о узвишењу понад Поткозаре на коме се налазе остаци града Самбора који је подигао Херцег Шћепан. Сете се и свирепог убиства Милинка и Зоре Пљеваљчић. Убиле су га током последњег рата комшије, муслимани... И Гојка Крезовића, члана Врховног штаба партизанске војске, који је убијен током оног рата...

На њивама Поткозаре пшеница зазеленела под снегом који је растопило светосавско сунце. У куће муком обновљене навраћају и они који се још нису вратили у родни крај. Углавном су из Крушевца, Чачка и Вишеграда.

– У Поткозари је све више ћумурана. Пре рата овде су биле четири, а данас нема домаћинства које не пали ћумурану. Роба се добро продаје. И воденица и у њима помељара свакодневно је све више... Нема друге већ засукати рукаве и јести сламу из свог самара – на крају ће учо Недељко Благојевић.

У Поткозари се током зимских дана прича и о богомољи у недалекој Доњој Сопотници. О цркви светог великомученика Ђорђа саграђеној 1446. године, која је, кажу књиге, најстарији верски и споменик културе српског народа у Босни и Херцеговини.

И Доња Сопотница и Поткозара су у не тако давно Српском, а данас Новом Горажду. И обе су у Републици Српској. Раздвојила их је територија која припада федералном делу горажданске општине.

Славиша Сабљић


Коментари4
af2a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beba Potkozarka
Slucajno sam nasla clanak o mojoj skoli u koju sam pohadjala 1 razred osnovne skole.Nasalost niej dugo trajalo zaratilo se.Znaci Nedeljko i dalje ucitelj,dobro ga se sjecam.Neznam sto je iznenadjen da ima malo ucenika ja kao djete pamtim,kako je muslimansku djecu gledao pred rat.I ni ja svoje djete nebi dala da pohadja skolu gdje je on i dalje ucitelj.Pamtim i batine koje je djelio djacima i sve.To nigdje u svijetu nije bilo dozvoljeno niti sam slusala od nase generacije d aje ucitelj imao pravo djeliti batine mjesto ocjena.Sto se tice svega Nedeljko je meni ostavio jedno od najruznijih sjecanja tokom mog pohadjanja cijelog skolovanja. Cija god djeca tu da idu ne dajte mu da nastavi da djeli batine vasoj djeci. Nedeljko eto kako te djaci pamte PO BATINAMA
vladimir bijeljanin
molio bih ako neko moze da mi pomogne da nadjem feljton koji je izlazio u listu politika(ne znam tacno godinu)a pod naslovom :Vojevanje Gojka Krezovica: Unapred zahvalan.
Janko
Slavisa Sabljicu da vas dopunim; Prvu štampariju u Bosni osnovao je Božidar Goraždanin, nastojnik manastira Sv. Đorđa blizu Goražda, u zadužbini Hercega Stjepana, 1529 godine. Još dok je bio u manastiru Mileševu (blizu Prijepolja) poslao je Božidar braću Teodora i Đorđa Ljubavića u Mletke, gdje su ovi savladali štamparski zanat. Prva knjiga ove štamparije, štampana u Veneciji bio je „Služabnik”, a potom su u našoj zemlji štampani Psaltir sa posledovanjem i časlovcem, a potom Molitvenik (Evhologijon) ili Trebnik. PRVU stampariju i centar opismenjavanja(dakle srpsku crkvu) Turci razorili opljackali i komplet sve spalili.A posle oslobodjenja od Turaka a Srbi ko Srbi crkvu(stampariju)ponovo podigli da bi je OPET Ustaše(hrvati-muslimani)u IIsr.opljackali spalili a da niko nikada nije i odgovarao zahvaljujuci Brozu-zlocincu. Crkva Svetog velikomucenika Georgija (u narodu poznata kao Donja Sopotnica) – sagradio Herceg Stjepan 1446. godine. Od 1529. do 1531. godine, pri crkvi bila prva srpska stamparija na ovom podrucju. Tokom vekova rusena od strane turaka obnavljana nekoliko puta. Muslimanski teroristi su crkvu opljackali, a potom zapalili 1993. godine. Pomoćni objekti pored crkve zapaljeni 1992. Pravoslavno groblje unisteno bagerom 1993. godine. Gorazde (Sopotnica-Kopaci), 1994. Kapela opljackana i srusena od muslimana 1992. godine. Parohijski dom opljackan i srusen od strane muslimana 1992. godine.
Ilija Pjescic
Dobar tekst. Zelio bih da napomenem takodje da nisu svi Srbi pravoslavci, tako da izjava "Srba i muslimana" nije u potpunosti korektna, vec "pravoslavaca i muslimana". Takodje vrsiti podjelu istovremeno na nacionalnoj i vjerskoj osnovi nije bas najbolje resenje. Mada se slazem da ova podjela u vecini slucajeva odgovara istini. Na kraju krajeva, svi smo mi ljudi, neki manje a neki vise.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља