петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:41

Тито је умро прекасно

Аутор: Анђелка Цвијићсубота, 31.01.2009. у 22:00
Душан Батаковић

Поводом књиге „Историја Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена („Clio”, превод Томислав Бекић), у оквиру серије разговора о српској историографији, данас објављујемо интервју са историчарем др Душаном Батаковићем. Батаковић је, уз педесетак историјских студија на светским језицима, објавио пет монографија на страним језицима, укључив историју Југославије, и историју Косова на француском, историју босанских Срба и историју Косова на енглеском и само Косова на румунском.

„Нова историја српског народа” чији је уредник, аутор концепта и писац носећих текстова, изашла је до сада у француском и корејском издању, а сада се преводи на енглески и италијански... „Историја Југославије ”(„Yougoslavie.Nations, religions, ideologies”), објављена 1994, дуже од једне деценије је стандардни приручник на француским и франкофонским универзитетима од Швајцарске до Канаде. Докторирао је на Сорбони, с тезом о француским утицајима на развој српске демократије.

Зундхаусенову књигу оцењујете као „парадигматичан пример идеолошких пројекција садашњих и недавних реалности дубоко у прошлост, као одређујуће осе око које се, наизглед закономерно, одвија српска историја, сва, наводно, у преовлађујућим феноменима насиља, ксенофобије и злочина”. Одакле потичу те предрасуде?

Наша шира јавност није свесна једне негативне, скоро демонске слике, која је током последње две деценије створена о нама у свету, произашла из шињела званичне хрватске промиџбе и пратеће, претежно, аустро-немачке пропагандне машинерије. Одатле се, с почетка 1990-их, слика о Србима као „варварима, источњацима и недемократама”, односно анти-Европљанима, пренела у водеће светске медије, не разликујући при том режим од народа. Жалосна је чињеница да се званично хрватско тумачење узрока распада Југославије не само раширило по светским медијима, него га и један део наше стручне јавности узима као своје научно полазиште.

Из тог, сада већ обимног корпуса литературе, произашла је и најновија, Зундхаусенова историја савремене Србије, која укршта једнострану, претежно комунистичку перспективу гледања на српско питање и историју Србије с рецентном „ратном историографијом”, често сумњиве научне вредности. Историја Србије и Балкана не подлеже оваквим манихејским, црно-белим упрошћавањима; ради се, заправо, о многим нијансама сивог, што захтева шира и истанчанија знања, високу ученост и подразумевајућу одмереност у судовима око спорних феномена. Уместо тога, тенденциозна пренаглашавања маргиналних појава (на десници, у цркви, у деловима елите, војсци, културним или научним установама), изостанак валоризације српске културе, ослободилачких традиција и једног културолошког ишчитавања народне баштине, остаје доминантно обележје Зундхаусенове, у целини узев, недовољно научно утемељене синтезе. Она стога не доприноси општем напору да се балкански простор демократизује кроз помирење и европску перспективу, него додатно продубљује постојеће неспоразуме, правећи навијачки оштре поделе на кривце и жртве.

Да ли је то опште место западне историографије о историји Србије и српског народа? Да ли и страни уџбеници носе такве поруке? Светски уџбеници историје, посебно на политичким наукама и катедрама за историју, а одскора и по средњим школама, изучавају одређене феномене наше историје обично уз коначне, редовно негативне оцене искључиве српске кривице за распад Југославије. На нижим образовним нивоима, она се обично тумачи преко симболичких докумената с јаким емотивним набојима, попут дневника једне сарајевске девојчице у опсади који, иначе, у штампаној верзији (накнадно редигован да звучи као да је нови „Дневник Ане Франк”), значајно одудара од оригинала.

Који је разлог што Зундхаусен, како кажете, амнестира титоизам који Ви сматрате покретачем распада Југославије?

Европски левичари упорно су веровали у пропагандне бајке о самоуправљању и успешно решеном националном питању (Зундхаусен је то показао у својој „Историји Југославије”), заборављајући да је титоизам укинуо политичке слободе, ускратио демократску културу, уз изостанак дубинске модернизације друштва, док је национализам био стриктно институционализован унутар република, уз непрекидни раст бирократије, нерада и неодговорности.

Из перспективе српских интереса, Стаљин је умро прерано (у марту 1953, пре него што је Тито, преко Балканског пакта с Турском и Грчком, могао бити приморан да коначно приђе Западу, НАТО-у и дозволи вишестраначје), а Тито прекасно, јер је последњих деценија, попут Брежњева у СССР-у, кочио сваки покушај демократизације југословенског друштва. Титоизам, стога, није могао да надживи свога творца, него је, према Уставу од 1974, који није допуштао споразумни разлаз, водио право у крвави грађански рат.

Коме, односно чему иде у прилог релативизовање значајних достигнућа српске демократије у 19, и првим деценијама 20. века, како кажете?

Претпостављам само онима који упорно настоје да докажу како Србија наводно није никада имала, нити ће уопште моћи да има – док не буде још додатно драстично смањена – капацитет за демократију и демократску обнову.

Ако аутор каже да су Срби уверени да су увек жртве, произлази и да сносимо колективну кривицу? Како тумачите наметање таквог става?

Сви балкански народи себе сматрају само жртвама (великих сила или грабљивих суседа), то нам је заједнички феномен, али се само Србима редовно импутира да су кривци, што је идеолошка, а не научна квалификација, ма како била прикривена ученим цитатима и небројеним позивањима на стручну литературу. Колективна кривица, дакле, не постоји ни као правна нити као научна категорија, али се у политици често злоупотребљава.

Које су позитивне стране Зундхаусенове књиге?

Он је својевремено написао једну веома значајну књигу о статистици Србије у 19. веку, коју обилато користи, затим поједини одељци, посебно о социјалним феноменима, упућују на корисну литературу и солидне анализе, повремено износи оштроумна запажања, али понајвише показује каква се манихејска слика о нама, као научно тумачење, систематски шири по свету.

-----------------------------------------------------------

Катедре за балканску историју

Зар не би најбољи одговор западној историографији био наставак пројекта Историја српског народа (издање СКЗ) који би (предлог А. Митровића) био настављен томовима о Краљевини СХС, грађанском рату и, како кажете, комунистичком преврату?

Сасвим сте у праву, тај пројект апсолутно вреди наставити, али бојим се да ни то више не би било довољно. Изузетно је важно да се поуздани резултати наше науке презентују на водећим страним језицима, у форми пријемчивој страној публици, стручној и широј, подједнако. У најбољем државном интересу јесте да се у водећим светским универзитетима, како то већ успешно раде Грци и Турци, оснују, путем донација, катедре за балканску историју, с фокусом на српским студијама. Без тога, остаће као преовлађујућа, изузетно негативна, слика нашег народа и наше државе у свету која ће се, по инерцији, репродуковати и у следећим деценијама, ако се не предузму мере да се предрасуде оспоре научним аргументима.


Коментари34
8d23a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ilegalac
Pojedini komentari na racun lose slike o srpskom narodu u svijetu zaboravljaju cinjenice da su mocni svetski mediji informisanja u sluzbi dnevne plitike vladajuce oligarhije-Otuda i kod obicnih ljudi iskrivljena slika o Srbima-vecinom.Ja samo napominjem na g Remzi Clarka bivseg ministra pravosudja,mislim u Karterovoj vladi koji je u Njujorku organizovao sud od cini mi se 17 medjunarodnih sudaca i optuzio Klintona i sve drzavnike alijanse koja je bombardovala Srbiju.Sud je presudio da su krivi i da su neosnovano i bezrazlozno izvrsili agresiju.Dakle mnogo je velkana koji imaju drugo misljenje od medija,koji uticu na takve kakve vi susrecete.
Hrvat
Ha, to je onaj tip koji je radio seriju "Crveno i crno", a jedino što je vrijedilo zapamtiti jest podatak da se Draža prezivao Mihajilović, a ne Mihajlović! Da, da, Hrvati krivi za raspad, Hrvati sve pripremali, a činili su samo petinu stanovništva. Nitko ne će sa Srbima, svi su otišli, a sada nešto i Vojvodina muti. Ali važno da su Srbi nevinašca...
Dragan
@Istoricar; Pogledajte sta Zundhausen pise o srpskom gradjanskom ratu tokom II. sv. rata. Slazem se da Tito odn. partizanski pokret ne bi uspeo bez "prekodrinskih" Srba i bez indirektne pomoci od strane NDH koja je Srbe svojom genocidnom politikom prosto terala u ustanicke odrede. Naravno da je provokacija odmazdi okupatora spadala u koncept mobilizacije partizana. Medjutim, ono sto je prevagnulo u korist partizana (koji su vise puta bili na rubu istrebljenja) je multietnicnost, socijalno nezadovoljstvo (Kraljevina Jugoslavija je bila ekonomski zaostala) i beskompromisna borba protiv okupatora koja je saveznicima bila najvaznija za davanje podrske. Ravnogorski pokret nijednu od tih tacaka nije ispunjavao. Cinjenica je da Drazini cetnici nisu bili u stanju da zastite Srbe preko Drine od klanja (osim ponegde u italijanskoj zoni). Cinjenica takodje da je Drazi Mihajlovicu bilo prece da eliminise partizane, muslimane itd. nego da se bori protiv Nemaca. Posle sporazumnog razoruzavanja cetnickih jedinica tokom Operacije Schwarz (Sutjeska) od strane Nemaca nisu imali ni cime da se bore. Medjutim za razliku od Hrvata kod kojih je takodje postojao sukob izmedju komunista i fasista, kod Srba je to pitanje opredeljenja (kao i uvek) bilo pitanje zivota i smrti. I to jos od te famozne Kosovske bitke i NJegoseve interpretacije narodnog predanja vezonig za istu.
Romana Matz-Markovic
Svi smo gosti na ovoj nasoj planeti! Dolazimo, boravimo i odlazimo u pravi cas! Takodje, TITO kao ruzan san, ode on!
Шапчанин
Хрвати су у 2. светском рату прошли далеко боље него Срби,јер је на обе стране био вођа њихов сународник,на једној павелић на дригој Броз. Без обзира шта ко мислио о Брозу,истина је да је он одговоран за смрт мање Срба ( бескрајно жртвовање у својим јединицама за туже интересе, уништавање ЈВО, провоцирање стравичних немачких одмаздаи ликвидације политичких противника после рата) него сународник му Павелић.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља