недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:41

Перика кроз векове

понедељак, 02.02.2009. у 22:00

Древни Египћани су имали занимљиве обичаје. Њихови свештеници су веровали да је маљавост нехигијенска и уклањали су је са свих делова тела. Већина обичних Египћана бријала је главу од детињства. У то време, имућнији мушкарци и жене су се ретко појављивали на улици без перике од праве или вештачке косе. Док су разлози за те ставове према коси доста замршени, чињеница је да је окружење сигурно имало велику улогу: у изузетно топлој клими, имати што мање косе значило је њено лакше одржавање; са друге стране, било какво покривало за главу је одлична заштита од опасних сунчевих зрака који немилосрдно бију по становницима долине Нила.

Перике су први пут забележене на рељефима и цртежима у гробницама крајем 3. династије (око 2600. пре н. е.), али нема сумње да је експериментисање са умецима и самим перикама почело много раније. Како су фараони наименовали посебне функционере да надгледају краљевске власуљаре, тврдило се да је ношење перика у почетку било краљевски прерогатив. У сваком случају, оне су постале мода за сваког Египћанина високог рода, мушког или женског. Током векова перике су расле и по величини и по сложености, нарочито оне које су се носиле приликом светковина или у званичним приликама. Перике су током 21. династије достигле врхунац. Из једне гробнице тог периода сачуван је леп, иако претежак примерак, за који се испрва сматрало да је припадао дворској дами Истемхеб, а касније да је прављен за њеног мужа, великог свештеника Менкепера (око 1000. пре н. е.). Као и друге церемонијалне перике поменуте династије, она се састојала од масе увојака са дугим, танким кикама које висе позади. Спољашњи део перике направљен је од смеђе људске косе а унутрашњост је пуњена црвенкастосмеђим влакнима која окружују основу од гранчица палме урме.

Египтолог Џоан Флечер из манчестерског музеја у Енглеској ради на великој студији о египатској коси и перикама. Она је уз помоћ неколико лабораторија дошла до више резултата, укључујући и онај да су највеће и најбоље перике носили мушкарци а не жене. Остављајући на страну оне јефтине перике, прављене од биљних влакана или траве (популарне међу сиромашнијим класама), све перике које је Флечер до сада проучила биле су направљене од људске косе. Многе од њих још садрже остатке ваши које су живеле у тој коси још док је била на глави власника. Према томе, сугестија да су Египћани правили перике од вуне, коју су често износили ранији коментатори, сада је доведена у питање. Већина анализираних перика такође показује и трагове пчелињег воска који се грејао и наносио на перику као учвршћивач за увојке.

До средине првог миленијума пре н. е. израда перика се проширила из Египта на Блиски исток и Медитеран. Као и фараони, владари древног краљевства Медија носили су перике као део званичне одеће. Кирово персијско царство је касније преузело Медију, па је његова империја прихватила многе нове обичаје – код Аристотела читамо да су перике унете у Анадолију (Турску) из Персије. Перике су сигурно преко Персије пренете и у Грчку, али су тамо највише биле познате у позоришту, обојене тако да одговарају различитим карактерима: златне за младе хероје, црне, заједно са брадама, за негативце, а црвене за комичне улоге.

Перике су биле изузетно модерне међу женама царског Рима. И римски племићи су носили перике, обично да сакрију ћелавост. Перике су остале популарне по целом римском свету док рана хришћанска црква није покушала да их укине. Она их је сматрала директном претњом врлини, нарочито женској, јер су имале за циљ да увећају женску привлачност. Папа Клемент из Александрије око 200. године писао је да нико ко носи перику не може да очекује благослов од свештеника – божији благослов не може да прође кроз лажну косу.

Године 692, црквени концил у Константинопољу је екскомуницирао један број хришћана зато што су носили перике. Услед све гласнијих негодовања цркве, ношење перика током средњег века је нестало, па се чак и на дугу косу гледало попреко, нарочито код мушкараца. Перике су се и даље користиле у позоришту. Кад је енглеска краљица Елизабета у 16. веку почела да скрива своју седу косу перикама, оне су се брзо вратиле у моду.


Коментари0
d7a0e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља