субота, 19.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 02.02.2009. у 22:00 С. Милетин

Самоуки мајстор за тамбуре

Радионица у којој је настало 270 инструмената: Душан међу својим тамбурама Фото С. Милетин

Кикинда – Иако је дубоко загазио у осму деценију, Душан Бранков (77) још увек прави тамбуре са истим ентузијазмом као и пре четврт века, када је почео да се бави овим занатом. Пре тога био је наставник математике и физике, преводилац и шеф пропаганде у предузећу „ИДА – Опел возила”. У младости се бавио и фотографијом и обрадом дрвета, а онда се определио за занимање које га физички не оптерећује, а пружа му неизмерно задовољство.

– Са тамбурама се дружим од ране младости. Мој деда је био члан једног оркестра још пре Првог светског рата. Пошто сам одрастао код бабе и деде, а они у кући нису имали струју, увече сам, чекајући на вечеру и грејући леђа уз сељачку пећ, дромбуљао ту дедину тамбуру. Када сам одлучио да се бавим израдом тамбура, нисам имао код кога да изучим занат. Сакупио сам неку литературу о прављењу гитара и виолина и одатле сам учио. Изградња тамбура је врло деликатан посао, захтева упорност и много труда. Дрво је такав материјал да никад не знате шта ће од тога што радите испасти. Градитељ не зна какав ће квалитет звука имати инструмент све док не буде готов. У почетку, инструменти нису бивали онакви какве сам желео да направим. Без обзира на то, нисам бацио ниједну тамбуру, али сам неке морао и по три пута да растурам. То је једини пут учења – каже за наш лист Душан Бранков.

Своје знање и искуство овај самоуки градитељ тамбура преточио је и у књигу која је, на иницијативу Удружења тамбураша из Сједињених Америчких Држава, преведена на енглески језик. Захваљујући томе, стигла је и до америчких универзитета и тамошњих јавних библиотека.

У његовој радионици настало је више од 270 инструмената. Малу бисерницу изради за три недеље, а веће комаде за месец дана. Каже да, пре него што се употреби, дрво треба да се суши седам година. За тамбуру, као и остале жичане инструменте, најбољи је шарени јавор, јер је лак за обликовање, даје одличан звук, а лепо и изгледа.

– Моји инструменти нашли су купце у Америци, Израелу, Немачкој, Македонији, Хрватској, Мађарској, а у Кикинди сам продао само један. Најпоноснији сам на двадесетак тамбура које сам израдио за Основну школу у месту Јаша Томић. Једном приликом позвали су ме на свој концерт и ја сам био пресрећан слушајући музичка дела која се изводе на мојим инструментима – истиче Бранков.

Пре Другог светског рата, само у Новом Саду и Суботици постојало је по десетак мајстора овог заната. Свако веће место имало је понеког занатлију који је могао да поправи тамбуру, а познати сенћански градитељ Боцан је имао чак седморицу радника и продавницу тамбура у Београду. То је било златно доба тамбура, па су сви имали сталне муштерије и могли су лепо да живе од тога. Бранков вели да је данас ситуација неупоредиво другачија. У Војводини је свега десетак градитеља, зарада баш и није најбоља, па мајстори једва да имају коме да пренесу тајне израде ових племенитих инструмената.

Коментари2
beb00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

михаило илин
Поштовани колега. Ословио сам Вас са Колега, јер сам и ја био професор математике и физике у Темишварској гимназији. Мој бивши ученик, Поповић Драган, ми је фотокопирао и послао копије оне Ваше књиге о тамбурама, коју сте посветили покојном Милану Лукину. У Вашој књизи сам нашао врло сажете податке за израду војвођанских тамбура.Почео сам и сам да израђујем тамбуре, али са испупченим лицем и леђима, као гитаре оног америчког Италијана Роберта Бенедета. За сада морам да паузирам са израдом због проблема око простора. Иначе живим у Монтреалу, Канада. Од пар година сам у пензији. Сада ми је 69 година. Музиком се бавим тиме што учерствујем у раду нашег црквеног хора и певачке групе, која негује наш фолклор. Помало свируцкам на гитари. Мој ујак, Лазар Аћимов је био тамбураш (бегеш). Веома сам срећан што сам видео Вашу слику. Желим Вам здравља, среће и дуг и стваралачки живот. Бог Вам помогао. Михаило. Још нешто. Мој брат, Сава, је био композитор и професор музике у Темишвару, и колега Милана Лукина. Од југословенских композитора, сарађивао је са покојним Миланом Влајиним. Бавио са претежно сакупљањем фолклора и компоновао је у том духу. Сава је умро у својој 54. години 1989. године.
Postovalac graditelja
Zahvaljujem Politici za tekst o Tamburi, VOJVODJANSKOJ TAMBURI, ne o tamburuci i nekim drugim slicnim instrumentima. Sigurno da je Vojvodjanska tambura medju najboljima kao sto su Mandolina Balalajka. Jeste da je to kombinacija Istoka i Zapada, ali i sebi svojstvena po zvuku i narocito kako dobiti sto lepsi ton (na tu temu postoji i doktorat u SAD). Kao instrument V.tambura: od Prima (nije tamburica) pa bas-prima (nije bisernica, koja se drugacije stima) Kontre, Cela i tamburaskog Basa (koji nije Berde) instrumenti, su za koje se koristi isti matrijal za gradnju, bas kao i za violine i druge gudacke instrumenta. Imao sam srecu da sam upoznao mnoge graditelje vojvodjanih tambura (Kudlik,Bocan,Vidakovic,Beli, Krunic). Velika je nesreca,da se posle II sv.rata malo paznje posvecivalo ovom umetnickom zanatu, upropastili su ih zakonski propisi i formiranje preduzeca,kao sto su bila "Melodija Menges" "Muzicka Naklada" koja su pravil "tambure". Ono sto zelim reci, da smo bili pametni, mogli smo kao Italijani (koji i danas imaju skolu gradnje violina u Kremoni) Imati svake godine kurseve- tecajeve- seminare kako napraviti, na daleko cuvene Vojnodjanske tambure. Pored velike koristi od dolaska u skolu,(skolarina,smestaj i dr.) velika korist bila bi i za umetnost pa i za nase u dijaspori.Mozda ce neko,smoci snage i dobre volje, da pokrene skolu i radionicu, da udruzi strucnost, od Sumarstva, kako naci najbolje rezonac drvo i druge materijali, pa do svega sto je potrebno za nastavu i obuku.Pozdrav i hvala !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља