уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 05.02.2009. у 22:00 Александра Марковић

Загрљај за осам радосних душа

Ирина Војводић са супругом Василијем и осморо малишана

– Иако потичем из бројне фамилије, нисам могла да замислим да ћуједног дана имати тако велику породицу. Никада нисам планирала да имам троје или више деце. Једноставно, живот ми је тако одредио – започиње своју несвакидашњу причу попадија Ирина Војводић, мајка осморо деце, која почетком марта очекује још једну принову. Ирина је свог супруга Василија, дипломираног правника и свештеника у цркви Светог Трифуна, упознала у црквеном хору почетком деведесетих година прошлог века. Рођена Црногорка, имала је жељу да се венчају на Цетињу. Жеља јој се испунила. Убрзо јој се у Београду родила кћерка Христина (1993), а њихово „породично царство” увећали су редом и Јована, Стефан, Данило, Анастасија, Марко, Марија и најмлађа трогодишња Марта.

Сасвим мирно и са спокојством у гласу, Ирина током нашег разговора напомиње да ниједног тренутка није планирала, али се није ни покајала што има тако бројну породицу.

– Децу сматрам божјим даром. Поред тога што траже велику жртву и одрицање, рађање и материнство за мене представљају радост живљења. Није фраза, али никада ми није било тешко да одгајам оволико малишана. Од почетка сам бдела над њима са највећим усхићењем. Питају ме често како сам се одлучила да после трећег детета родим четврто, пето… Није то моја одлука, већ дар божји. Ниједно дете никада нисам слала у вртић већ сам их сама код куће чувала. Ту је било право обданиште. Пошто их је пуно, то су нам саветовали и лекари. Поједини људи чудно су нас гледали на улици, питали се што нас је толико. Не обазирем се на такве коментаре. Никада ми није представљало напор да ноћу устанем и деци променим пелене, нахраним их. Ништа није тешко кад је љубав мотив – уверена је Ирина.

Живот у две смене                       

– Код нас се, у ствари, увек живи у „две смене”. Једни иду, други се враћају из школе. Пошто супруг ради, углавном сам сама, док он не дође с посла, тако да највише морам сама да се сналазим. Родитељи ми живе у Црној Гори, па ми понекад помажу и другарице. Сада су стасале и две најстарије кћерке, па и оне преузму део обавеза – прича ова тиха и повучена жена која са супругом и децом живи у стану од шездесетак квадрата на Бановом брду.

Она изражава радост због свакодневних, малих животних ствари и с љубављу говори о Богу, својој породици, људима.

– Најсрећнија сам што не морамо „под кирију”, остало ми је све лакше. Није нам тесно ни овако, ништа нам не недостаје. У великом смо напору да живимо приближно као и све друге породице. Дневно купујемо најмање три килограма хлеба, три литра млека и толико јогурта. Мислим да је наша „тајна” успеха у доброј уиграности. Свако од нас има своје обавезе. Када је потребно, учим заједно са децом, помажем им у језицима и музици, отац у географији и историји. Како је готово немогуће да сваком детету посветим индивидуалну пажњу, често их окупим за један сто где разговарамо о свему што може да занима предшколце и пубертетлије. У ствари, ја сам нека врста кућног координатора који у сваком моменту тачно зна шта се дешава, коме и шта треба. Деца иду и у музичку школу. Али, верујте, никада нисам страховала да ли све то могу да издржим, јер никада ми њихово подизање и васпитање није представљао проблем. У цркви ми кажу да немам времена да се жалим како ми је тешко, јер имам толико важнијих ствари да урадим. Мислим да је то тачно. Најбитније ми је да децу усмерим и васпитам их у духу православља и хришћанске традиције – напомиње ова млада жена.

Каријера у „другом плану”

Ирина Војводић истиче да се труди да вешто распореди кућни буџет и да се издржавају од плате коју њен супруг зарађује као секретар Православног богословског факултета у Београду. Иако јој је дан понекад прекратак, уверава нас да успева да пронађе времена чак и за дружење са другарицама.

– Доста дуго, ноћ је била једино време које сам имала само за себе. Иако још увек не могу са супругом негде да изађем, ситуација се полако мења како деца одрастају и сада ми је много лакше. Одлучила сам и да положим дипломски испит на Филолошком факултету, тако да би ускоро требало да будем професор италијанског језика и књижевности. Додуше, и до сада сам радила као преводилац и успевала повремено да држим приватне часове језика. То нам је поправљало кућни буџет – каже попадија која се није покајала што је сопствену каријеру потиснула у „други план” и одабрала да постане „чуварка кућног огњишта”.

– Младе жене које одлажу или намерно прекидају материнство заправо показују неку врсту себичности. Пре него што сам се удала, десетак и више година радила сам у једној фирми. Упознала сам и ту страну рада. Себе, сасвим искрено, не доживљавам као некога ко се одрекао свега или ко је, на било који начин, запоставио себе. Напротив, немам никакав жал за каријером, јер су деца за мене највеће благо и истински смисао живота – речи су ове храбре жене и поносне мајке.

Без обзира на то што је она, као и већина жена, „стуб” породице, Ирина напомиње да јој изузетно значи подршка супруга Василија.

– Отац је неприкосновени ауторитет у нашој кући. То је за мене природно стање ствари. Он је строг, а пун љубави. Деца од њега добијају подршку, али и узор. По нашем интерном договору, он је ауторитет, а мајка мора да буде благи мелем за децу – говори попадија која не запоставља ни хуманитарни рад којим се бави у цркви.

Како каже, упознала је самохрану мајку из Винче, са десеторо деце. Живе у осамнаест квадрата, у готово немогућим условима, на рубу егзистенције. Гладни су. Жеља ми је да покушам да им помогнем, а надам се да ће се овом напору придружити и други – с топлином у гласу каже мајка ове бројне породице.

Коментари12
742d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

korisnik na
E bas mi je žensko pravo da rađam dece koliko hocu a ne da živim takozvanim modernim životom. .to je ljudsko i žensko pravo je da smem da radjam i da se radujem deci ko i svaka majka i svaka čast ovoj popadiji. A vi sto nemate razuma da shvatite da upravo se nameće vas stav od sveta a vi u bezumlju mislite da ste pamet popile
Sanja B.
Ne znam sta da kazem, osim da bih volela da nas malo ostavite na miru sa konstantnom promocijom patrijarhalnih "vrednosti" i pritiskom na zene da se svedu na masine za radjanje dece. Ne mogu da verujem da neko jos objavljuje tekstove ovog tona... Nije problem zena koja je rodila osmoro dece i ceka deveto (i ko zna koje ce jos po redu cekati), vec tendenciozni nacin na koji se to predstavlja javnosti. Najezila sam se od ovog teksta! Solidaran, zenski, feministicki pozdrav svima vama koje necete ovo vise da slusate/citate!
ja
i ja znam ljude koji su imali dve kceri - jedna je izvrsola samoubistvo a druga je poginula za manje od godinu dana u bombardovanju. Danas su sami, on je pokusao samoubistvo ali ga je zena sprecila jer na kraju ni njega ne bi imala. Jeste da je to "samo" dvoje dece ali...ko vam garantuje da cete i od 10 na kraju imati ijedno? nije poenta radjati nego ocuvati rodjeno. Doduse, licno ovoj drzavi ne bih ni macku rodila!
jelena
znala sam zenu sa osmoro dece. pet sinova su joj poginuli u tudjim drzavama. trojica u hrvatskoj i dvojica u bosni. sedi preko puta mene i kaze "niti sam imala zivot, niti sad imam decu". Zene, crkva i drzava traze od vas da radjate da bi oni imali poreske obveznike i topovsko meso koje ih odrzava na vlasti. Dobro razmislite!!
Miodrag Popovic
Procitao sam clanak "Zagljaj za osam radosnih dusa",smatram da je divno naslikao jednu zdravu porodicu,kojoj je poslo za rukom da ostvaruju svoje zelje uz sigurno velike napore ali i dobro zdravlje majke i oca,sto je veliki preduslov za sve sto im se desava. Svakako treba pozdraviti sve mlade ljude koji imaju mogucnost i zele decu da to na njihovo i opste zadovoljstvo urade a u tome im treba materijalno i ljudski pomoci.Mislim da jedan ozbiljan zadatak ceka nasu DRZAVU i ozbiljno razmatranje i sagledavanje povecanja nase populacije,jer je poznato stanje da nas je znatno manje u poslednjim decenijama nego sto je bilo ranije..Recicete da mnogo navaljujemo na DRZAVU i da joj dajemo mnogo zadataka,ali ako zelimo da postojimo i da se uvecavamo a ne smanjujemo,onda nam nema druge nego da pomognemo one koji mogu u tome da daju svoj doprinos.Druga vazna stvar je da osiguramo pristojne zdravstvene i obrazovne uslove za generacije koje dolaze/a postojece nepismene i u kulturi zaostale obrazujemo na nivo nuznosti,jer je sramota da i danas imamo toliko nepismenih/ Dabome ruzan je komentar"zbrinute"koja u stvari verovatno kritikuje sebe i brine za ugrozenost zene i dominacije muskaraca.Normalno je takodje da oni koji ne zele decu,oni koji ne mogu imati decu i svi oni koji nece da se sa tim bave i koji iz raznoraznih razloga ne mogu da ostvare to pravilo da ako si rodjen duzan si da stvoriz nekoga nisu za kritiku i podastavanje,ali oni koji mogu i koji zele njih treba svakako podrzati koliko je to moguce.Zabrinutost je za zabrinute i oni treba da posete psihijatre i da prestanu da mrze ljude. Pozdravljam vas i mislim da je dobro da cesce pisete na temu osvezenja i uvecavanja NACIJE.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља