уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Човек, животиња и Бог

Аутор: Златко Паковићпетак, 06.02.2009. у 22:00

Један од недавних сазива министарства културе код нас донео је одлуку да се из основне и средњошколске наставе о природи елиминише теорија еволуције као нешто превазиђено. Гласовима разума спречен је повратак на верску догму у науци, а поменути сазив министарства – отпраћен у заборав. У међувремену, на светској сцени, не без чуђења већине у пастви, врховни клер Католичке цркве признао је Дарвинову теорију еволуције као ваљано тумачење развића облика живота на Земљи, наравно и даље остајући при тврђењу да примарни импулс, зачетни дах живота самог, потиче од Бога. У овом здруженом виду креационизма и еволуције, Дарвинова теорија представља заправо разјашњење чудесности и лепоте принципа божанске промисли. Ипак, тиме се стварање Адама (затим и Еве) у врту еденскоме неминовно тумачи као књижевна алегорија.

Начело креационизма у „еволуцији“ одстрањује из њеног процеса својства случајности и материјалности. Све се ту, наиме, збива по унапред промишљеном и задатом плану – све до појаве човека коме је „дата“ слободна воља да одлучује у складу или насупрот вољи Створитеља, односно Интелигентног Дизајнера, како га данас именују присталице „научног креационизма“ (углавном у САД).

Смисао теорије еволуције, међутим, јесте у непостојању почетног плана зачетка и програма развоја живота на Земљи, као и у томе да се слободна воља човека не угледа на божанску вољу као једино исправну, него своју исправност црпи из заједничког искуства (егзистенције). Да би, наиме, слободна воља евидентно била слобода избора, постојање трансцендентне парадигме, нужно је излишно – принцип је иманентне етике.

Поједини савремени филозофи деисти хришћанске провенијенције Бога не сматрају онтолошким принципом него безграничном љубављу која се може сваког тренутка излити на онога ко јој се обрати, без обзира на учињена дела или недела. Овакав Бог, дакле, није одговоран за зла у свету, јер он и није творац света. Ово јединствено теолошко схватање које негира креационизам неприхватљиво је за све познате конгрегације хришћанства.

Од љускара до безгрешног зачећа Свете Деве Марије

Православну цркву и данас декларише став апсолутног креационизма и чврстог негирања еволуције.

Истакнути православни интелектуалац Владета Јеротић – психијатар који Фројдову теорију несвесног и подсвесних процеса сублимације, као и Јунгово учење о архетиповима и индивидуацији, спаја са искуством православне духовности (но не без осврта на духовно искуство других религија, а нарочито будизма) – објавио је књигу „Недремано Божје око у чудима природе“ (Службени гласник, 2008), која је, у ствари, суптилан покушај оповргавања теорије еволуције. Цитат из ове књиге који код питања о безгрешном зачећу рефлектује на облик партеногеног размножавања или развића јаја и живих младунаца без претходне оплодње, „Од љускара до безгрешног зачећа Свете Деве Марије“ (стр. 21), могао би бити њен алтернативни наслов.

Према Јеротићу, Бог је, дакле, сва жива бића, сукцесивно, створио управо у облику у каквом они и данас трају или су пак изумрли, и ту о еволуционом процесу не може бити речи. Додуше, еволуирају облици друштвеног живота, а с њима долази и до промене егзистенцијалних навика и свести. Животиње су вођене инстинктом, а човеку је дата слобода воље (коју ипак на крају света очекује казна у случају погрешног избора).

„И поред довољних доказа прикупљених до данас у науци о постанку живих бића да се Дарвинова теорија еволуције тешко може да одржи као општеважећа, заступници дарвинизма и неодарвинизма остају при своме убеђењу“ (стр. 38). На овакав закључак, а њега ће варирати више пута (стр. 70, 74, 87, 123), Јеротића наводе два доказа: откриће врста које су сматране давно изумрлима (нпр. риба целекант) и несавршенство прилагођености средини код појединих врста (нпр. дршкастоока мува).

Најпре, ови појединачни случајеви не доказују нужно супротност принципима еволуције. Затим, то што су и данас присутне неке старе врсте, сматране давно изумрлима, не значи да оне управо еволуцијом нису својевремено достигле одговарајући степен безбедности свог опстанка, чиме им је даље еволуирање постало беспотребно. А то што одређене врсте нису адаптиране идеално, не значи да нису еволуирале; оне нису достигле савршен, али јесу довољан степен безбедне форме за опстанак. Најзад, ово би се несавршенство управо могло употребити као доказ против креационизма, јер биће савршеније од процеса еволуције нужно ствара искључиво савршене облике.

Креационизам и толеранција

Заговорник креационизма, Јеротић, ипак, неупоредиво чешће него што аподиктично тврди, себи и другима поставља питање шта је посреди: „Тајна еволуције и/или Божије креације“ (стр. 7, али и 53, 63, 64, 78; „Нема другог одговора на такво питање осим два могућа: никаквог бога овде нема или свуда је Бог присутан“ стр. 89, те 97, 111). Иако аутор, као практикујући homo religiosus, „има“ на ово питање одговор за себе, ова његова почеста упитаност није (само) реторичке природе. Он се, дакако, не може одрећи сопственог уверења и сопствених увида, али не жели да ускрати могућност другачијег релевантног одговора. У овом поступању огледа се и толеранција расправе и истинска херменеутичност у захватању проблема. Гадамер је, наиме, на једном месту, херменеутику одредио као стање духа које прихвата и оне умне, себи сасвим супротне закључке као, такође, вероватно и могућно истинито тврђење.

Јеротић пише: „Ето узвишеног, рекао бих доживотног задатка за све људе – да најпре освесте свој страх, а онда због страха и агресију према странцу. Овај странац може некад да буде рођени син или ћерка у некој породици, али тај туђинац је чешће онај други, јер је друкчији – говори другим језиком који не разумем, има боју коже која није моје расе, атеиста је или теиста, супротно моме религиозном ставу (ако га уопште имам), демократа је или социјалиста, револуционар или конзервативац, супротно опет од мога политичког опредељења (ако га имам)“ (стр. 123). Потом, питајући се зашто је неопходна демонстрација овог разумевања оног другог и друкчијег, на истој страници наставља: „Да бисмо један од другог учили да препознамо сопствену разноликост (у дубинама вишеслојног несвесног) и тако је заволели да почнемо да је волимо и код другог ...“

Из овде цитираног текста, написаног сасвим у духу савременог хуманизма, увиђамо да је етика толеранције могућа без обзира на личне преференције и уверења. Јеротић на овом месту апстрахује своје личне ставове и, независно дакле од сопственог уверења, демонстрира етичност и толеранцију у слободи воље за различитост мишљења и делања.

Да закључимо, расправе о постојању или непостојању Апсолута, о еволуцији или креационизму, о пореклу слободне воље или о пореклу зла, о томе да ли лично искуство трансцендентности нужно упућује на постојање трансцендентног бића или је оно (естетски) феномен чије је порекло у човеку – све су то питања без којих се не може испољити умност, али дивергентни судови који из њих проистичу, сукобе изазивају једино међу онима који не мисле својом главом и из сопственог искуства него неупитно преузимају готове формуле знања и праксе као следбеници (религијских или атеистичких идеја – свеједно), а не као стваралачке личности, атеистичне или религиозне – свеједно.


Коментари4
51697
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mihajlo simić
Pričati o Evoluciji je jedno a govoriti o Bogu je sasvim nešto drugo mada su Oni jedno jedinstvo, (samo su naizgled suprotnost) to je (recimo, uslovno približno) kao kada bi sa Draganom Markovićem Palmom (jagodinskim gradonačelnikom i poslanikom u srbskom Parlamentu) razgovarao o muzici, On (Palma) voli muziku da sluša, i to npr. Cecu, i mnogi muzičari mu "svirali na uvce", "samo Mocart, Betoven i Šopen nisu" jer je "tada bio mali". Hvala, lep pozdrav.
Еразмо
Ето, и господина Савића је дилема повукла да се распише....
Srboljub Savic
Evolucija ili Bozje stvaranje su dileme (ili opredelje- nje za jedno) za one koje koji ne veruju dovoljno u Boga i negiraju nauku, dogmatizujuci je. Bog je jedan, vecit, beskrajan - Tvorac zivota, a ne muva, kopriva, majmuna ili coveka. Bog je stvorio zivot u ljubavi (drukcije nije moglo biti a svi pojavni ob- lici na nasoj planeti, opet "sicusnoj loptici" beskraja, rezultat su evolucije (i jos necega, jos ne otkrivenog i naucno neobradjenog). Iz toga sledi nas zadatak - teci zivot u ljubavi. Uredjenje ljudskih odnosa, nauka, ... su "nase stvari". Zato, kad mislimo ili govorimo o Bogu, razmislimo dobro. Nase bice (jedinstvo duha i tela) je i malo i veliko, a Bog - Tvorac, toliko beskrajan i toliko sveprisutan. Molim vas, oprostite meni, takodje trunu i trenu, sto eto, komentarisuci clanak, iskazujem misao o Bogu. S postovanjem, S. Savic
Еразмо
Белодано је да је дилема „еволуција или божје створитељство (креационизам) лажна. Пошто нико не зна ни шта је Бог ни како функционише, могуће је да је и еволуција божји принцип, или чак вид Бога. Међутим, та дилема пружа згодан мотив за разраду и за писање бескрајног низа велеумних и високопарних књига, у нас и у свету.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља