недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:27

Борхес: Бог ми је дао књиге и ноћ

Аутор: Сања Домазетпетак, 06.02.2009. у 22:00
Хорхе Луис Борхес

У једној одпесама, чувена пољска песникиња, Вислава Шимборска, лауреаткиња Нобелове награде и заљубљеник у тишину, анонимност и самоћу, каже:„Писање је освета смртне руке”.

Дело „Нова истраживања” Хорхеа Луиса Борхеса (објавила „Паидеја” 2008, превела Биљана Буквић Исаиловић), као да је доказ тачности овог постулата Шимборске. Алии Вистана Хју Одна који каже да писац, ако већ не може да спречи и превари Смрт, може да с њом разговора, полемише, да је изазива.

То није књига, него бомбоњера

Знамо да је Зло по својој природи неписмено, а да је Смрт слепа.У педесетосмој години, Борхесовим светом потпуно је завладао мрак. Био је слеп попут Милтона и Хомера. Сам Борхес сопствено слепило сматрао је „божанском иронијом”: „Бог ми је дао књиге и ноћ”, говорио је. Једина боја, сећа се Алберто Мангел, данас чувени писац, а у младости један од Борхесових читача, коју су Борхесове очи могле да препознају, била је жута. Због тога су му пријатељи често за рођендан поклањали дречаво жуте кравате. Борхес је, на такве поклоне, са осмехом цитирао Оскара Вајлда: „Само би глув човек могао да носи овакву кравату”.

Сам Борхес у стану није имао никада ниједну сопствену књигу. Када му је једном приликом поштар донео луксузно издање његове приче Конгрес, сећа се Мангел, где су примерци били обележени, а свака страница илустрована тантричким цртежима, Борхес је замолио Мангела да му књигу опише. Када је млади читач то учинио, писац је узвикнуо:„Али то није књига, то је бомбоњера” и књигу поклонио збуњеном поштару.

Са страница књиге „Нова истраживања”, као да сипи заробљено време. Вечност. Борхес је многе од ових страница диктирао у свом стану, у Буенос Ајресу, који је био „пригушен, топао, благо намирисан (због инсистирања служавке да грејање увек буде укључено и зато што је увек сипала мало тоалетне воде на Борхесову марамицу пре него што би је ставила у прсни џеп Борхесовог сакоа). Обично је стан био и прилично мрачан, и све су ово била својства која су, чинило се, погодовала старчевом слепилу, дајући утисак срећне одвојености”.

Борхес је поред тигрова, ружа, Сервантеса, Шекспира,Колриџа, обожавао и лавиринте, до те мере да је и свака његова књига својеврстан лавиринт кроз који се читалац може кретати на безброј начина. Ево само неколико „знакова поред пута” за читање Борхесовог дела „Нова истраживања”.

БОГ је један од главних јунака ове књиге. Цветајева је писала да се све њене песме „које нису упућене Богу, враћају”, Чарлс Симић је потписници ових редова рекао да је „Бог критичар”. Но, Борхес је пришао истини корак ближе и у овом делу говори о томе да је Бог – писац, да је „саставио две књиге: Свето писмо и– свет”.

ОГЛЕДАЛА или ИГРА УДВАЈАЊА. Борхес каже да су јунаци Дон Кихота такође и читаоци Дон Кихота. „Овде је неизбежно сетити се Шекспира; он на позорницу Хамлета укључује другу позорницу на којој се одиграва трагедија, мање или више истоветна трагедији у Хамлету...Зашто нас узнемирава то што је Дон Кихот читалац Дон Кихота и Хамлет посматрач Хамлета?”, пита се Борхес и одговара:„Таква обртања сугеришу и наводе на помисао да ако јунаци фикције могу бити читаоци или посматрачи, онда ми, њени читаоци или посматрачи, можемо бити фикција”.

КО ЈЕ СТВАРАН у овом нашем, такозваном стварном свету, једно је од питања којим се писац непрекидно бави. Борхес се пита:„Ко сме да изговори реч ја? Само Бог” и додаје:„Бог постоји, ми смо ти који не постојимо”.

„СВИФТ је живео од ледене интелигенције и ледене мржње”, тврди Борхес у есеју „Историја одјека једног имена” и додаје да је Свифта, попут Флобера, увек фасцинирао идиотизам, „можда зато што је знао да га лудило вреба из прикрајка”. Свифт је рекао:„Ја сам као дрво: почећу да умирем од крошње”, цитира га Борхес и додаје да је Текери, мислећи на Свифта, написао:„Мислити на Свифта исто је као мислити на рушевине огромног царства”.

ОДБРАНА АЛЕГОРИЈЕ. У тексту „Од алегорије до романа”, Борхес цитира Честертона, слажући се са њим да је језик недовољан: „Човек зна да су нијансе у души раскошније, неупоредиво бројније и неописивије, него боје јесење шуме...”. И тврди, да пошто је језик проглашен за недовољан, има места за друге изразе и да је „алегорија један од њих, попут архитектуре и музике”.

ШЕКСПИР, по речима Хезлита „личио је на све људе, осим у томе да личи на све људе. Дубоко изнутра није био ништа, али био је све оно што су и остали, или што могу да буду”. Овом тумачењу Шекспира, Борхес, у есеју „Од неког до никог”, додаје и да је Иго Шекспира, касније, поредио са океаном, са мрестилиштем свих могућих облика. Борхес каже у овом тексту да се и у будизму понавља та слика.

ИСТОРИЈА је појам коме се, током читавог свог опуса, Борхес враћао. Поред осталог, пише:„Шопенхауер је рекао да је историја бескрајан и збркан сан многих поколења; у том сну, у коме постоје облици који се понављају, можда и нема ничег другог до облика; један од њих је процес чије назнаке садрже ове странице”.

Криптографија анђела

Склона сам да верујем да књиге које читамо, заправо читају нас. Уколико заиста јесмо, као што нам то и Борхес често сугерише, само слова у бескрајној књизи, онда смо слова која имају илузију да су нешто више од онога што јесу. Чини се да наши животи нису наш, већ сан неког другог бића, које спава трзавим и немирним сном. У тим сновима има веома много огледала.

Шта је, дакле, ова Борхесова књига? Скуп хексаграма, мешавина смрвљених митова и илузија, криптографија анђела? Лавиринт? Или партија шаха која управо почиње, е2-е4, са ветром који руши фигуре и пролазницима који кроз ову слику дана пролазе равнодушно и нечујно, као кад пада снег.


Коментари2
fc488
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Darko Tomić
Ne postoji samo ono u šta nismo uvereni da postoji.Kako bi se u suprotnom pojavljivala nova i nova otkrića.
predrag milovanovic
Bog ne postoji, a to cini njegovu moc vecnom. Nastao u supljinama koje su kosmickih dimenzija, nastao u paradoksima razlicitih dimenzija , spustio se neoslovljen i nesavrsen, kao uzrok i kao uzor, Bog ne postoji, tu je tajna njegovog opstajanja, nastao kao prelaz izmedju tame ka svetlosti jednak je trenu i vecnosti, Bog ne postoji, ne postojimo ni mi, tu je tajna nase ljubavi prema njemu i uzrok vecnog cekanja na odgovor uzvracenog.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља