среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:10

Портрет научника у младости

петак, 06.02.2009. у 22:00
Милутин Миланковић у ђачким данима

„Владимир Варићак био је права срећна звезда Миланковићевог живота. Ако се у средишту његовог душевног живота налази мајка Јелисавета, у основи интелектуалног успона је његов учитељ, Владимир Варићак, који је дошао као наставник математике у реалку у Осеку”, пише Александар Петровић у најновијој књизи посвећеној животу и делу великог научника „Циклуси и записи: opus solis Милутина Миланковића”, која се ових дана појавила у издању Српске академије наука и уметности.

Подсећајући да је главни јунак одмалена припреман да буде „радан, умерен, стрпљив”, што је започео рано умрли дечаков отац Милан, близак идејама Светозара Милетића, угледајући се на поуке из „Емила” Жан-Жака Русоа, писац надахнутог научно личног животописа подсећа да је „диван стицај околности или промисао” учинио да се будући великан обре у јединој генерацији коју је Владимир Варићак водио до саме матуре.

Учионица без зидова

Сусрет с наставником с докторским звањем, који је у пристиглом средњошколцу препознао математички дар, Милутин Миланковић означава пресудним за свој будући научнички узлет, што искрено исповеда у „Успоменама, доживљајима и сазнањима”:

„Варићак је имао на мене највећи утицај од свих мојих наставника. Он је пронашао у мени моје стварне способности и развио их с пуно љубави и труда... Он ме је начинио самосталним и ја сам се, не обазирући се више на школске програме, развијао у оном правцу који су ми моје способности одређивале не презајући при том од првих тешкоћа; мој рад добио је један правац и систем, а неочекивани успеси у њему стварали су у мени самопоуздање, потребно за такав успех. У мени се развила љубав за науку и амбиција да јој служим”.

И у том узрасту одлучио је да постане научник, а млађем брату Љубиши препусти пољопривредно имање (57 хектара расутих у 113 њива) у Даљу и околини. Миланковићи су, иначе, пристигли под Арсенијем III Чарнојевићем у последњој деценији 17. века, предвођени главом породице Миланком по којем су добили презиме.

У родитељској кући, „учионици без зидова”, стекао је најранија сазнања из српске старине, јер му је отац читао народне песме, од којих га је највише потресао двобој Марка Краљевића и Мусе Кесеџије, па није ни чудно што је малишан многе знао наизуст и пре поласка у школу. Уосталом, последњи текст који је написао није била научна расправа, већ оглед о песми „Смрт Марка Краљевића”, деценијама чуван у Архиву САНУ, а тек ове године објављен.

Рана очева смрт (умро када је дечак имао седам лета) оставила је неизлечив ожиљак, осећао се као да је „нагло пробуђен из свог сна”, и стално га је подсећала на пролазност живота. Зато му се, ваљда, неизбрисиво у душу урезала слика Дунава који „откида комад по комад земље”, дубока и широка река, увек постојана, својеврсна Аријаднина нит његовог постојања. Куд год је одлазио, погледом га је тражио: као дечак у Даљу, као високошколац у Бечу, као заробљеник у Пешти, као универзитетски наставник у Београду (прозор у радној соби у Капетан-Мишином здању гледао је на велику реку).

На дунавским обалама загледао се први пут у звездано небо, и то се неће променити целог живота.

Сањарења у тами

Оца је одменио ујак Васа Муавчевић, заједно са сестром Јелисаветом, преузевши старање и над имањем и над породицом. Поред најуже породице још у детињству сазнао је за своје славне претке (већ у трећем нараштају новодосељеници су почели да похађају високе школе). Прадеда Тодор завршио је правне науке и био сарадник ученог митрополита Стефана Стратимировића, а син Урош најпре философију, потом права, а на крају се посветио војном позиву. Када је скинуо униформу написао је две књиге: „Светски организам или поларни систем природе” и „Светски организам и систем целокупног живота”.

У „Успоменама” се очигледно види да су утицале на Милутина Миланковића.

Приче другог ујака, Андрије Радовановића, главног инжењера фабрике „Шкода” и успешног проналазача, нетремице је гутао, како сам приповеда, јер је он умео сатима да се забавља с дечаком у радионици, показавши му, поред осталог, како да Морзеовим телеграфом пошаље телеграм из једне у другу собу. „Ако желиш да будеш инжењер, мораш се навикнути да све што нацрташ буде промишљено, тачно и егзактно. Има да се слаже све на длаку”, говорио је ујак. Савети од неоцењиве користи који су младића упутили у свет знања и будућег занимања. Зато је почео да сањари како би било дивно да постане инжењер или изумитељ као Андрија Радовановић или Никола Тесла.

На портрету научника у младости поступно су се изоштравали обриси. „Док су се моја браћа играла у дворишту, клизала на леду, вешала на гимнастичке справе, развијала и вежбала своје тело, ја сам седео у соби, градио своје кућице, читао књиге и решавао ребусе. А док су она слатко спавала, ја сам бленуо у таму и размишљао о богзна чему”, забележио је у „Успоменама”.

Али коначан печат утиснуо је Србин Владимир Варићак, син аустријског официра, „леп човек а стидљив као девојка, допао се свим осечким Српкињама, удавачама, но он се ожени Хрватицом, али изроди с њом четири кршна православца”. Савременици су говорили да је имао завидно знање математике, физике и књижевности, а волео је народне песме, фолклор и гусларе.

Реалка није ни издалека била елитна школа која би се могла поредити са Академском гимназијом у Бечу, али Владимир Варићак је учинио да Милутин Миланковић добије боље математичко образовање но да је похађао ту школу. Није се задржавао на излагању математичког градива, већ је ученицима указивао на повезаност науке и живота, математике и личности.

Станко Стојиљковић

------------------------------------------------------

 Земља се тетура, зато је хладно

По доласку у Београд 1909. године, Милутин Миланковић отпочео је изучавање астрономских узрока из чега је произишло незаборавно дело „Канон осунчавања Земље”, у којем је све растумачио. Kада ће овај великан ући у школску лектиру, као у Немачкој?

Присуствовао сам једном расправи на тему ко је највећи српски научник: Никола Тесла, Михајло Пупин или Милутин Миланковић. Изнети су многи разлози у прилог свакога понаособ, али ми је посебно звучала чињеница да су прва двојица своја велика дела остварили у Америци и да их неко може звати америчким научницима српског порекла, а да је трећи све по чему је познат урадио у Београду, у својем кабинету у Капетан Мишином здању на Студентском тргу.

(/slika2)Милутина Миланковића (Даљ, 28. мај 1879 – Београд, 12. децембар 1958), потпредседника Српске академије наука, директора београдске Астрономске опсерваторије и професора Београдског универзитета, зна сваки старији образовани Немац, пошто је његово ремек-дело популарне науке, књига „Кроз васиону и векове” било годинама лектира у тамошњим школама. У историју науке ушао је као научник који је објаснио појаву ледених доба, спорим променама у осунчавању Земље изазваних различитим утицајима због којих она мења нагиб осе и одлике кретања око Сунца.

Милутин Миланковић започео је каријеру у Бечу, где је убрзо постао виши инжењер у једном грађевинском предузећу. На позив да дође у Србију и допринесе образовању свога народа, напустио је ову европску престоницу, а указ о постављењу за ванредног професора примењене математике, коју су чиниле рационална механика, небеска механика и теоријска физика, потписао му је министар просвете и црквених послова Љубомир Стојановић 9. септембра 1909.

Три главна узрока

Почетком 20. века научнике је увелико копкала загонетка четири велика ледена доба у Европи у минулих 600.000 година. Последње се завршило пре нешто више од 10.000 година, а у највећим налетима хладноће на многим местима било је као данас на Антарктику. По доласку у Београд, Милутин Миланковић отпочео је изучавање астрономских узрока који утичу на настанак ледених доба сматрајући да до оваквих појава могу да доведу три узрока:

1. Промене нагиба Земљине осе између 22 и 24,5 степени с периодом од 41.000 година, услед чега се мењају услови осунчавања на некој изабраној тачки на површини.

Да бисте разумели зашто је ова промена битна, замислимо шта би било када такав нагиб не би постојао. У току целе године на свакој тачки било је увек исто годишње доба. На северу вечита зима, што би довело до ширења леденог покривача и продирања ка југу, а у Европи би завладало вечито ледено доба.

2. Прецесија због које се пролећна или гама тачка (тачка на небу у којој се привидно налази Сунце на почетку пролећа) помера дуж привидне годишње Сунчеве путање, с периодом од 22.000 година, што утиче на трајање годишњих доба.

На своме путу око Сунца Земља се понаша као чигра која се споро врти и оса описује површину купе, и ова појава се назива прецесија. Месец додатно утиче на „тетурање” наше планете које астрономи називају нутација. Како то може да мења количину топлоте која долази са Сунца?

Ако би неко поставио питање када је наша планета најближа Сунцу, колико би их одговорило да је то зими (ове године 3. јануара)? Управо због тога, она се брже креће него лети када је најдаља (4. јула), па у Европи најхладније годишње доба траје седам дана и 14 сати краће него најтоплије. Услед прецесије то ће се мењати и наступиће време када ће трајати дуже. Наиме, топлији део године у Европи је време када се Сунце привидно креће од пролећне до јесење тачке, од пролећне до јесење равнодневице. Пролећна тачка се креће дуж привидне путање Сунца, у стварности се помера место на елиптичној путањи Земље када почиње пролеће. Уколико пролеће почиње када је Земља најближе или најдаље од Сунца, топлија и хладнија половина године су исте дужине. Ако је она најближа Сунцу усред зиме, као што је то сада, или лета, разлика у трајању топлије и хладније половине године је највећа.

3. Промена ексцентричности Земљине путање око Сунца с периодом од 100.000 година, због чега се мења удаљеност од Сунца, а то има утицај и на трајање годишњих доба.

Померање пола

Милутин Миланковић се нашао пред недоумицом како посматрати ове утицаје или, другим речима, шта мерити. Уочио је да су за настанак ледених доба важнија хладна лета него хладне зиме. У Сибиру температура се зими спусти до 50 Целзијусових степени испод нуле, а лети нарасте до 30 степени изнад, и зато нема глечера (високе летње температуре истопе снег). А велики део Гренланда, на којем је зими око десет испод, а лети осам изнад нуле, налази се под снегом и ледом. Зато је наш научник израчунао како се у протеклих 600.000 година мењала географска ширина тачке која у току лета прими одређену количину Сунчеве топлоте (зрачење). И тако је добио своју чувену криву осунчавања Земље, чији су се минимуми потпуно поклапали с геолошки установљеним леденим добима!

Главна питања оспоравалаца била су: Због чега су се дуготрајна и изразита ледена доба у Европи јављала само у последњих 600.000 година, а не и раније и зашто су трајала веома дуго (а минимуми осунчавања, настали преклапањем астрономских узрока, били краткотрајни)?

Да би одговорио на прво питање, Милутин Миланковић је 1932. смислио чувену диференцијалну једначину кретања Земљиних полова. Нашао је да је пре око 300 милиона година Европа била у таквом положају да се Северни пол налазио у Тихом океану, а данас се креће према својем крајњем, равнотежном положају у Сибиру, близу места где река Печора утиче у Северни ледени океан.

Своје решење тајне ледених доба имао је разасуто у 28 чланака и увидео је потребу да научној јавности стави на располагање јединствен рукопис.Тако је настало најзначајније дело, „Канон осунчавања Земље и његовог утицаја на проблем ледених доба”, написано на немачком језику, у којем је изложио целокупно решење загонетке.

Да ли ће једнога дана и код нас књига „Кроз васиону и векове” постати школска лектира?

Милан С. Димитријевић

-----------------------------------------------------

Миланковић и Тесла

На чудесан начин испреплели су се стваралачки путеви, два најсјајнија српска научника, иако се ниједном у животу нису срели

На чудесан начин испреплели су се стваралачки путеви Милутина Миланковића и Николе Тесле, свакако два најсјајнија српска драгуља међу научницима, иако се ниједном у животу нису срели. Почивши академик Никола Пантић написао је у поводу духовног укрштаја Милутина Миланковића и Јохана Волфганга Гетеа: „Велики духови се срећу”.

(/slika3)На научном саветовању, уприличеном пре једне деценије на Рударско-геолошком факултету у Београду, самостални трагалац и истраживач Мирко Кутлача (у међувремену преминуо) у својем излагању је обелоданио неколико занимљивих података.

У седмом разреду Осјечке гимназије минералогију и геологију Милутину Миланковићу предавао је Мојо Медић, цењени зналац јестатвенице (природопис), школски друг Николе Тесле из госпићке Ћесарско-краљевске реалке и Карловачке реалне гимназије. (Мојо Медић био је први, а Никола Тесла други ђак у разреду.)

На Бечкој техници Милутин Миланковић слушао је речи хвале и дивљења којима су негдашњи професори обасипали Николу Теслу. Први писани траг да су та двојица великана ступила у везу потиче из 1931. године. Међу бројним телеграмима славних мислилаца и установа, упућеним Николи Тесли поводом обележавања 75. рођендана, налази се и онај потписан именом Милутина Миланковића у којем, поред осталог, стоји: „...Никли сте, али далеко израсли из наше средине. Ви сте наш понос и небески знак који ће наш народ, увенчан бојном славом, достојно понети и заставу мисли коју сте Ви развили у светлост дана и високо је уздигли…”

Милутин Миланковић је био на студијама у аустријској престоници, када је Висока техничка школа 1922. именовала неколицину великана, међу којима и Николу Теслу, за доделу почасног доктората на отварању Електротехничког института. У својим „Успоменама” и другим списима он не наводи да је присуствовао свечаном уручењу, на које се Никола Тесла депешом љубазно захвалио, јер је вероватно био на неком градилишту у иностранству.

Али, погледајте то необично поклапање: Никола Тесла био је први Србин с почасним докторатом, а Милутин Миланковић први Србин с докторатом из техничких наука у тој високошколској бечкој установи!

Милутин Миланковић је, према казивању Мирка Кутлаче, гледао у Бечу једну од три у то време најславније глумице света, Сару Бернар, чије је брзореко причање поредио с Нијагариним слаповима, на чијим обалама је изграђена хидроцентрала према замисли Николе Тесле, с којим је жарко желела да се упозна док је у Паризу држао опчињавајућа предавања.

На предлог неколицине предавача Техничког факултета у Београду и многих електроинжењера, 26. јануара 1926. основано је друштво за ширење научних сазнања „Никола Тесла”, у чијем се управном одбору налазио Милутин Миланковић. Исте године у Српској краљевској академији одржано је свечано заседање, уз присуство одабраних званица, у част осамдесетог рођендана Николе Тесле, а говорио је Милутин Миланковић.

У време прославе Никола Тесла био је дописни члан, а 15. јануара следеће године, у име пет академика, Милутин Миланковић је написао препоруку да буде изабран за редовног члана, што је учињено на свечаном скупу 7. марта 1937. у Коларчевој задужбини. Опет на подстицај Милутина Миланковића, а уз подршку Славка Бокшана, нешто доцније професор Феликс Еренхафт из Беча упутио је предлог Нобеловом комитету да Николу Теслу овенча најдрагоценијим научним одличјем.

Милутин Миланковић није пропустио згоду да, пишући своје „Списе из историје науке” (издавач Завод за уџбенике и наставна средства, 1997), у ниску горостаса који су задужили човечанство не уврсти Николу Теслу: „...Но да би се та енергија, пренесена на далеко, могла употребити, потребно ју је мотором претворити у механичку. Први такав мотор, покретан наизменичном струјом, изумео је наш велики син Никола Тесла…”

У надахнутом приповедању потанко је описао најпресуднија научно-техничка достигнућа свог прослављеног земљака (обојица су рођени и извесно време се школовали у Аустро-Угарској).

Стефан Вукашин


Коментари7
a5dc8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Anastasia
Hvala Politici za divan tekst o velikom Milutinu Milankoviću.
Осек је српско име
И ја сам хтео да приметим за Осек, тако се увек говорило у српском језику, до социјалистичке Југославије. Знао сам једног старијег човека из тог краја, који је увек говорио тако. Осијек је кроатизовано име тог некада очигледно српског града, и ми не морамо да и даље користим то име. Као што кажемо Бели Манастир.
branko miokovic
Milutin Milankovic je isao u gimnaziju u Oseku. Osjek je kasnije ime istog mesta. Proces menjanja imena mesta na tim prostorima se nastavlja i danas.
Tatjana
Cini mi se da je kuca u Dalju obnovljena.
Danka Vasovic
Krajnje je vreme da se obnovi kuca Milankovica u Dalju i u Beogradu bar u sklopu ETF otvori galerija posvecena ovom svetskom i srpskom naucniku. Kad kriza prodje,mozda i muzej-naucnu radionicu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља