Зорана Јовановића, београдског карикатуристу и редитеља цртаних филмова, који већ деценију и по живи у Њујорку, Џерел Краус, уредница „Њујорк тајмса” уврстила је у недавно објављену Антологију најбољих карикатуриста, илустратора и графичких дизајнера. У овој књизи, у издању Колумбија јуниверзити преса представљено је 140 аутора са 300 прилога који су се у претходних 30 година представили на страницама „Њујорк тајмса”. Довољно је рећи да се међу тих 140 нашао Енди Ворхол, а са наших простора у ову антологију су уврштени поред Јовановића, Југослав Влаховић, Мирко Илић, Душко Петричић и Горан Делић.

Свих ових година био сам познат по антиратној карикатури и филмовима, а то што се моје име нашло у овој антологији доживео сам као сатисфакцију тог једног рада. Част ми је што су као оно што ме репрезентује изабрали карикатуру коју сам урадио пре 43 године и која је имала свој пут. Реч је о антиратној карикатури „Генерал са крстовима” први пут објављеној у Хамбургу 1965/66. За ту исту карикатуру добио сам 1967. Златну палму у Бордигери у Италији. Генерал је обележио мој живот са те лепе стране, али и са тужне јер сам схватио да неки људи и даље живе, зарађују и добијају ордење на туђим лешевима. И мој цртани филм „СОС” је сатира на рат, каже Зоран Јовановић, и додаје да је имао ту част да својевремено ради унутрашњополитичке карикатуре у „Политици”, али и да илуструје њену спортску страну и недељни број.

Јовановић себе описује као редитеља цртаних филмова, карикатуристу и сликара графичара који је близак ликовној уметности и покушава да оно што је направио у карикатури повеже са филмом.

– Радим цртани филм потпуно оригинално, без скица, али се дешавало да су ми неке карикатуре помогле да направим филм. Тако су на пример настале „Заставе”. Филм „Марксијанци” је у Оберхаузену освојио прву награду 1984, у Монтреалу сам 1988. године добио Гран при за „Бомбу”, сатиричан филм о сиди и савременом свету. Октобарска награда уручена ми је 1991. за филм „Либертас” који је прича о људима, кавезима и птицама, каже Јовановић, који је прве кораке у свету карикатуре започео 1965. у „Јежу”.

(/slika2)Зоран Јовановић је сарађивао са најпознатијим светским листовима и освајао значајне иностране награде за своје карикатуре и филмове, које је приказао и у Музеју модерне уметности (МОМА) у Њујорку.

Године 1993. донео тешку одлуку да оде из земље:

– Већ петнаест година живим у Њујорку. Нисам хтео да се током деведесетих ангажујем политички у Србији, у том правцу у ком се ангажовао човек из Пожаревца. Никад нисам био члан ни једне партије, а да бих сачувао свој став и мисао решио сам да одем, тачније решили су да ме оду (смех). Свих ових година радио сам у САД у Синдикату карикатуре, који је задужен за увоз карикатуре из целог света како би их дистрибуирао за америчке листове. Тако све до пензије. Називи мојих карикатура и филмова говоре о томе шта ме је посебно иритирало. То су судбина човека, и оне познате ситуације – бити или не бити.

Јовановићева остварења приказана на фестивалима у Оберхаузену, Монтреалу, Кракову, Сиднеју, Београду, Загребу, Лондону, Аспену. Ретроспективе цртаних филмова имао је у у кинотекама Харварда, Тел Авива, Јерусалима, Хаифе, у културним центрима Бомбаја, Њу Делхија, у студију Волта Дизнија.