четвртак, 27.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:41

И новинари и дипломате

Аутор: Слободан Кљакићнедеља, 08.02.2009. у 22:00

Преплитање „Политике” и дипломатије почело је с Браниславом Нушићем. Поставши члан редакције, за собом је већ оставио вишегодишње дипломатско искуство, стицано у последњој деценији 19. века у Битољу, Серезу, Солуну, Скопљу и Приштини.

Када је „Политика” обновила излажење 1. септембра 1919. директор листа био је др Слободан Фр. Рибникар. Као главни уредници потписивани су Миомир Миленовић и Јован Тановић, али је фактички главни уредник био др Милан Гавриловић, који је у лето 1940. постављен за првог посланика Краљевине Југославије у СССР-у, јер су коначно успостављени дипломатски односи између две државе. Као човек од неограниченог Рибникаровог поверења, Гавриловић је деловао из сенке и одлучујуће утицао на однос листа према унутрашњој политици. После увођења краљевске диктатуре 6. јануара 1929, по налогу двора морао је да напусти редакцију.

Живојин Балугџић је обликовао магистралне ставове „Политике” у међународним питањима. Министар двора краља Петра ПрвогКарађорђевића до 1906, он се до пензионисања 1937. посветио дипломатској каријери. Био је секретар посланства у Цариграду, конзул у Скопљу и Солуну, посланик у Атини, Риму и Берлину (где је био шеф Милошу Црњанском). Редовне уводнике „Политике” потписивао је псеудонимом X.Y.Z. Били су то важни оријентири за сналажење у међународној политици. Фактички, Балугџић је био не само члан, него и један од стубова редакције, али то није било формализовано због његове дипломатске службе.

Дипломатских послова латио се и Владимир Дедијер, предратни сарадник „Политике”,који је на захтев владе 1938. избачен из редакције. Био је члан југословенске делегације 1945. на оснивачкој конференцији Уједињених нација у Сан Франциску. До политичке ликвидације 1954. Дедијер се ангажовао и на међународним пословима КП Југославије, што је била посебна дипломатска активност, паралелна с дипломатијом државе.

Први дипломата „одозго” доведен у ,,Политику” био је Мита Миљковић. У априлу 1952. постао је заменик главног уредника и уредник Спољнополитичке рубрике, а када је главни уредник Богдан Пешић убрзо напустио редакцију под партијским притиском, Миљковић је преузео и ту дужност. Већ у децембру 1953. отишао је у Софију као амбасадор.

У узаврелом редакцијско-партијском котлу тог времена, још један уредник „Политике”, надреалистички песник Милан Дединац (1902-1966) упловиоје у дипломатске воде. Постао је саветник за културу у амбасади Југославије у Паризу.

Миљковић се 1957. вратио из Софије на место директора новинске куће „Политика”, а онда опет отишао у амбасадоре, овога пута у Париз (1963).

За главног уредника је постављен Милојко Друловић, каснијеамбасадор СФРЈ у Совјетском Савезу и у Кини.

„Политика” је свој звездани „дипломатски тренутак” доживела када је за директора и главног уредника постављен Мирко Тепавац (од 1965. до 1967). Стигао је са великим дипломатским искуством, претходно је био амбасадор у Мађарској и помоћник државног секретара за иностране послове. Из „Политике” је отишао као министар спољних послова СФР Југославије (1969-1972). Онда се десио нови политички лом, обрачун с „либералима”, у коме су награбусили и ,,Политика” и Тепавац.

Линија традиције,у којој се преплићу домаћа дипломатија и „Политика”, обновљена је почетком прошле деценије, у нимало либералном времену, када је Александар Прља, са места главног уредника листа,послат за амбасадора СР Југославије у Шведску.

На интернет-базама података типа Википедије или мање популарних Вапедије и Ансверса, историјат нашег листа почиње тек 1985. године.

Зато и нема детаља о овде скицираном, уредничко-дипломатском „генеаолошком стаблу” нашег листа.


Коментари3
1b260
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси
Овако јака и дуга спрега између "Политике" и државне политике, као што је очигледно случај чим су толики уредници "Политике" били амбасадори - само је доказ да је "Политика" током неколико деценија била уствари гласило државне политике и да ту нема ни говора о слободи штампе. Умало да Љиљана Смајловић настави ту традицију, да ли то значи да "Политика" и даље није независно гласило, већ мегафон владе?
student
pa onda dopunite Wikipediu, genijalna je upravo zbog toga što svako može da prepravi tekst
Стварно Српкиња
Те нас тако "Политика" посећа да је Бранислав Нушић између осталог био и српски конзул у Приштини - поменуло се не повратило се! А у којој је тад држави била Приштина?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља