понедељак, 19.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:51

Дан када се Иран преломио

Аутор: Бошко Јакшићпонедељак, 09.02.2009. у 22:00

Од нашег специјалног извештача
Техеран, 9. фебруара – Пре три деценије, увече на овај дан, они су одиграли кључну улогу у успостављању Исламске Републике. Ваздухопловни кадети и техничари једне техеранске базе били су прва војна формација која се у преломним временима приклонила ајатолаху Хомеинију и сукобила са бригадом „бесмртних” империјалне гарде шаха Резе Пахлавија.

Три деценије касније, њихови наследници традиционално су постројени пред Хомеинијевим наследником, врховним вођом револуције, ајатолахом Хамнеијем.

„Исламска револуција је иранску нацију претворила у одлучну, моћну, поносну и утицајну нацију”, рекао је Хамнеи пред стројем ваздухопловацауочи сутрашње централне прославе 30-годишњице исламске револуције.

До сукоба у ваздухопловној бази Дошан Тапех, на истоку Техерана, дошло је у петак. Реза Пахлави већ је напустио узаврели Иран крећући на „одмор” са кога се никада неће вратити. Хомеинија је после 14-годишег изгнанства тријумфално дочекало три милиона људи.

Земља је имала двојство власти. Шах је именовао премијера Шахпура Бахтијара. Хомеини је на тај положај поставио свог сарадника Мехдија Базаргана.

Иран се ломио. Шах је очекивао да ће армија сачувати режим и престо два и по миленијума старе персијске царевине. Који дан пре петка 9. фебруара, у бази Лавизан на северу града присуствовао сам смотри царске гарде. Испоставиће се да је то била последња церемонијална манифестација шах-ин-шахове апсолутистичке моћи.

Крај царства почео је у бараци базе Дошан Тапеха док су војници гледали ТВ вести. Када су приказани снимци ајатолаха Хомеинија како у дворишту техеранске школе Репах прима изразе оданости својих присталица, међу њима и оних у униформама, салом касарне проломило се „Алаху акбар” – Бог је највећи.

Убрзо, пред почетак поноћног полицијског часа, стигли су „џавидани”, „бесмртни”, елитна бригада шахове гарде. Потпомогнути „чифтејн” тенковима и „скорпион” оклопним транспортерима покушали су да угуше побуну на чије су се чело ставили „хомафари”, земаљски техничари ратног ваздухопловства.

Чињеница да никада нису уживали привилегије официра регуларних империјалних снага окренула их је ка Хомеинију. Као и огромну већину Иранаца суочених са сиромаштвом и драматичним социјалним разликама аутократске шахове владавине.

Сутрадан ујутру сам се са тројицом колега упутио ка бази не слутећи да ће та субота означити дефинитивну Хомеинијеву победу. Таксиста је у једном тренутку одустао од даље вожње. Кренули смо пешке.

Свуда огромна гужва. Људи трче и усплахирено вичу. Чују се пуцњи. Промичу амбулантна кола. Заустављају нас неки наоружани младићи. Стављају нам ножеве под грло. Федаини, муџахедини? Свађају се са другима који би да их смире. Једино што разумем је „хабар негари”, новинари. Пуштају нас.

„Подручје око базе потпуно је прекопано. Жене и деца непрестано пуне џакове са земљом и песком којима се, по свим правилима герилске борбе у граду, преграђују улице. Готово је невероватно с каквом брзином је авенија Фарахабад потпуно променила свој лик”, цитирам извештај о једној од најдраматичнијих промена 20. века који је „Политика” објавила на 17. страни – све претходне биле су посвећене смрти друга Едварда Кардеља.

Раздвајамо се. „Њујорк тајмс” и „Лос Анђелес тајмс” иду ка северу базе. Колега из Би-Би-Сија и ја ка југу. Пењемо се на кровове одакле пратимо борбе унутар касарне. У хотел смо се вратили тројица: Џоа Алека Мориса из „ЛА тајмса” смртно је одоздо погодио неки снајпериста.

Мртвачнице су пуне. Војне власти продужавају полицијски час који почиње у 16.30. Узалуд. Иранце више нико није могао да заустави.

Верски вођа Техерана ајатолах Талегани позива војнике да прекину да се међусобно убијају. Послушали су га. Касарне и полицијске станице падају једна за другом. Цивили разносе оружје. Град је преплављен плакатима како користити аутоматске пушке. После дужих борби на југу авеније Фирдуси заузета је и зграда националног радија и ТВ.

Режим је у недељу дефинитивно пао. Премијер Бахтијар је после само месец дана на власти поднео оставку. Базарган постаје први министар привремене револуционарне владе. Мој извештај сада је већ на 13. страни. Како се времена мењају.

Смрт стрељањем очекивала је неколицину које је нова власт ухапсила, међу њима бившег премијера Ховеиду и бившег шефа злогласне тајне полиције Савак генерала Насирија.

Били су то дани потпуног тријумфа исламске револуције, последњи дани 2500 година старог персијског царства.

Свету је тада остављено да нагађа шта ће бити. У којој мери ће фактор религије одлучивати о иранској будућности, страховали су арапски режими. Страхују, попут Саудијске Арабије и Египта, и данас.

Запад се питао да ли ће после „модернистички” настројеног шаха Иран уклизати у загрљај совјетског комунизма или у исламско средњовековље. Данас зазире од „извоза револуције” и прижељкује да поново овлада простором који поседује 10 одсто утврђених светских резерви нафте и 15 одсто резерви гаса.

Да ли су у праву били алжирски медији који су фебруара 1979. писали о „једној од „највећих победа народа и снага ослобођења”?

Три деценије касније, Иран је удвостручио становништво на 70 милиона. Техеран се са пет попео на 12 милиона. Памтим да сам виђао људе који буквално живе под земљом, у ископаним рупама, и оне неслућеног богатства. Иран сада лансира сопствени сателит, „Омид”, на фарсију „нада”.

„Неке велике силе још не желе да прихвате велика достигнућа Ирана”, поручио је ваздухопловцима ајатолах Хамнеи подсећајући да је упркос притисцима и санкцијама Иран направио велике технолошке пробоје. „Иран је пронашао свој пут и наставиће стазом прогреса уз чврсту одлучност и ослонац на Алаха.”

Цена која је плаћена је висока. И нису сви задовољни. Посебно они рођени после исламске револуције који очекују много више. Динамична каква јесте, Исламска Република даће им у јуну шансу да кажу шта мисле о пројекту који је, мењајући и себе, променио хоризонте политике и моћи света.


Коментари29
0d964
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Matija Soskic
Pisanje "Politike" o Iranu podsetilo me je na cas matematike kad nam je profesor objasnjavao da je (-)X(-)=(+). Da bi lakse zapamtili ovo pravilo, rekao je da se lako pamti ako se zameni sa : "Neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj". Mada je najveci neprijatelj Amerike, Iran je zemlja u kojoj je sva vlast u rukama vrhovnog verskog poglavara i kao takva nikako ne moze da bude model za Srbiju koja tezi ka inegraciji u demokratsku Evropu. Matija Sosskic, Kanada (Eh?)
ludi milojko
Spartanci za mnom!
zika arapin
Tito je pomagao Homeinija i doveo ga na vlast
Dragan Stanic
Iran je prepreka na putu za Sibir.
Лалошки валс`
Та, Сосо скини дер` ту фереџу ниси се ваљда толко залудела, зар су прекинули да даједу Касандру на телевизији. Ћути Лало шта ти знадеш шта је мода.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља