субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:08

Село Петровчић – спор живот на рубу престонице

Аутор: Д. Буквићуторак, 10.02.2009. у 23:59
Сремско село у општини Сурчин (Фото Д. Урошевић)

Поједини мештани Петровчића, сремског села у општини Сурчин, тврде да је Београд „велика хоботница која пипцима припија младе из околних места”. Ако је тако, онда се један од пипака завршава управо овде, јер се по изласку из Петровчића, идући на север, ступа на тло Војводине, у атар општине Пећинци. Последње подручје где је позивни број 011 живне само два пута годишње – почетком јула, о Ивандану, крсној слави села, и крајем августа за време традиционалног песничког фестивала „Стихови под ведрим небом”.

Тих дана, у дворишту сеоске цркве, песници рецитују песме о обичајима и животу људи у Срему. „Кривац” за постојање јединог културног догађаја у Петровчићу је Радивоје Прокопљевић, по струци агроном, по вокацији поета. Чика Прока, како га зову, члан је Удружења књижевника Србије, а иза себе има пет збирки песама. Он је уједно најзанимљивија појава у овом месту, где је око 2.000 житеља, махом старијих пољопривредника, уроњено у колотечину суморног живота и још суморнијег пејзажа.

На сваких неколико запарложених, па и напуштених кућа, које изгледају као да се овде до јуче ратовало, издиже се покоја блистава и велелепна грађевина, чије двориште чувају мермерни кич лавићи насађени на ограду. Ту и тамо протутњи аутобус ГСП-а означен са три цифре, а возни парк испред кућа више је него скроман. Сивило асфалта, али и неба по тмурном дану, само појачава једнолични утисак пејзажа у Петровчићу, месту где, како каже Зоран Ђак, времешни земљорадник, „од Другог светског рата кафана није могла да опстане”. „Најмлађи” пољопривредник у селу има 46 година. Млађи од њега нису заинтересовани за земљорадњу. Ђак сопственим примером илуструје да то не треба да чуди.

– Имам трактор стар 31 годину, без кабине, у коме радим и по сунцу и по киши. Незаштићен, по хладном времену често зарадим болове и прехладу. Како онда сину да објасним да иде мојим стопама, ако види да му отац лежи у кревету после сваког орања – пита се Ђак.

Пре него што се суоче са дилемом – отићи у несигурну потрагу за радним местом у граду, или остати у селу и бавити се подједнако несигурном пољопривредом – млади су од детињства приморани на сељакање. Када заврше четврти разред, основно школовање настављају у суседном Бечмену, где се налази одељење виших разреда осмолетке „Душан Вукасовић Диоген”. Милутин Вујадиновић, професор, каже да име школе потиче од локалног партизанског борца. Надимак Диоген, који је пре њега носио антички филозоф, познат као доживотни становник бурета, Вукасовић је зарадио зато што је, вели профа, био паметан.

Бечмен је, истини за вољу, бар мало занимљивији од Петровчића. Од 19. века ово место масовно су походили Баварци, који су пред крај Другог светског рата „збрисали” у тајности. У њихове куће уселили су се колонисти из унутрашњости Србије. Бечмен је данас дупло бројнији од Петровчића, а ова два села некада су спајали дудови, за које један мештанин вели да су били тако велики, да „двојица нису могла да обухвате једно стабло”. Пре рата, свака кућа имала је виноград. За забаву, осим ловачког друштва и понеке кафане, ту је и фудбалски клуб „Шумадинац” – и то усред Срема! Понуда занимљивих садржаја, скромна, али далеко бројнија од оне у Петровчићу, Бечмен чини „одскочном даском” за младе из Петровчића. Следећа станица на њиховом животном путу најчешће је Београд.

– Из моје генерације у селу су остале само две-три девојке. Остале су се поудавале у Бечмену или Београду. Село ће бити све мање, колико год да се неко потруди да нам помогне. Остаће само неколико јаких пољопривредника који имају услове за већу производњу – каже Игор Илић (24), председник Месне заједнице Петровчић.

На улазу у зграду где ради затичемо занимљив призор – тик уз степениште постављена је платформа за особе које се крећу уз помоћ инвалидских колица, какве се не срећу у многим престоничким пословним здањима, у која тако радо хрле Петровчани.


Коментари7
69520
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dosljakinja
Spor život je onima koji ne izbijaju iz sela i očekuju da im sve padne sa neba. Beograd nije daleko, pa ko voli nek' izvoli!
Vladimir Zivanovic
Pa nek drzava uzme da podeli placeve mladim parovima ili nek nekako podstakne. Ja bi rado menjao gradski zivot za seoski. Delili su izbeglicama a ja koji sam rodjeni Beogradjan i moji iz BG-a zivim kao podstanar jer sam se ozenio i necu zajednicu...NAPOMENA: Ne izazivam mrznju prema izbeglicama i oni su se jadni napatili i treba da dobiju. vec je drzava kriva! Zivi bili svi!
zdravko manojlović
malo selo mali ljudi, al velikog srca. pozdrav od zdravka iz republike srpske DOBOJA
zdravko manojlović
malo selo mali ljudi, al velikog srca. pozdrav od zdravka iz republike srpske DOBOJA
MARKO MATIC
moje selo lepse od pariza>>>>ali najveci problem je sto mi mlad nemamo gde da izlazimo kod nas u selu>>

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља