У уводу књиге Николе Кољевића „О стварању Републике Српске”, те капиталне књиге о Босанском рату, ја сам од свих њених приказивача, вероватно, највише наглашавао интернационалистички карактер тог рата. После извесних накнадних сазнања, увиђам да у тумачењу светског карактера Босанског рата, нисам досегао до одговарајуће конкретизације те историјске истине. Ми живимо у свету у коме се реалност меша са виртуелношћу, у цивилизацији информација која има моћ да произведе и апсолутну дезинформацију, па нам ниједна перцепција света суштински није потпуна. Да своје тумачење мотива, карактера и интернационалног значаја Босанског рата потврдим и чињеничким истинама, помогао ми је Џон Р. Шиндлер књигом „Несвети терор, Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада”. Аутор ове изванредно значајне књиге је професор историје и стратегије на Америчкој војној поморској академији и бивши обавештајац Националне безбедносне агенције.

Одавно се зна да све ратове прате лажи; о некима једино лажи остану као истине. Међутим, о Босанском рату мора се сазнати и говорити истина не због морала као одреднице индивидуалног и колективног деловања, него због саме егзистенције савременог света и његове будућности у којој је хуманистичкој цивилизацији као утопији – алтернатива апокалипса. Када говоримо о Босанском рату, реч је о опасној обмани и манипулацији која последично далеко превазилази муслиманско, српско и хрватско питање, дакле, народа који су гонећи се међусобно лили крв и једно другом палили куће и богомоље, несвесни да ће због њихове крви други народи из истих разлога лити крв и њиховом ватром палити куће и богомоље.

Мом накнадном сазнању, тачније размерама тог сазнања, претходи моје обично људско чуђење: како и зашто се могло догодити да се о једном догађају светског значаја – какав је био Босански рат, у информатичкој цивилизацији у којој више не постоје ни постељне, брачне, љубавничке тајне, петнаест година званично, религиозно, демократски лаже. На читавој планети трајала је пропагандна грмљавина о рату некаквог светла и некакве таме, издашно се користила америчка флоскула о добрим и злим момцима, државе и међународни форуми су се сагласили да су муслимани праведници и жртве, да је Босански рат изазвала српска агресија и да су Срби ратни злочинци, па се у Хагу Србима суди и за геноцид. А прислужни Словенац Јелко Кацијан ових дана предложио је Европском парламенту да усвоји декларацију о дану сећања на геноцид у Сребреници којим се српски народ трајно нацификује морбидном славом да је последњи европски народ у чије име је извршен геноцид. Пред нама савременицима збила се епохална инверзија једног историјског догађаја: лаж о сребреничком геноциду постала је сакрална и глобална истина. У тој лажи партиципиран је осим корумпиране новинарске професије каријеризам и кукавичлук бањалучких Срба политичара и београдске послуге иностраних канцеларија. Лаж о Босанском рату, џихадска и шпијунска лаж са значењем и последицама које има, могла се збити само у цивилизацији и констелацији света чија је когнитивна основа лаж и обмана. Да ова тврдња није пуко морализаторство, доказује и слом финансијског, неолибералног глобалистичког капитализма, условљен незајажљивом људском потребом за профитом, конкретно: манипулацијом фиктивним новцем. Дакле, лажним новцем, оним који производи компјутер. Та цивилизација лажног новца у последњој инстанци произвешће и слом поретка у коме је рођена, а с тим поретком сасвим лако се поништавају и истине о народима и ратовима који се воде, поготову ако је реч о Балкану.

Вратимо се конкретније Босанском рату чија ратна штета није у новцу него у мржњи заснованој на лажи, мржњи међу људима и народима коју ће поколења да памте и снују освете. На људску, нашу несрећу, Бошњаци, муслимани, Хрвати и њихови страни штићеници – велике силе, имају краткорочан интерес да истине о Босанском рату не надвладају лаж. Али ми Срби морамо да схватимо: од истине о разбијању Југославије, ратовима који су вођени на њеном тлу, посебно од истине о Босанском рату, непосредно је условљена будућност српског народа и његов људски лик у свету.

Да моје тврдње не поприме уобичајено србофобско тумачење, цитираћу вам неколико уводних мисли већ поменутог Џона Шиндлера из његове књиге коју ће, до лета, објавити „Службени гласник”. Реч је, дакле, о глобалном џихаду, а не о одбрани Изетбеговићеве некакве „цјеловите Босне и Херцеговине”; о Босанском рату који је у искривотвореном тумачењу, како пише Шиндлер, „дуго био главна тема спољне политике Европе и Америке: Босанска влада приказана је као мултикултурна, изложена агресији радикалних националиста – Хрвата, а нарочито Срба који намеравају да униште муслимане и њихово праведно друштво у Босни. Методи које су користили хришћани против муслимана у Босни приказани су као крајње варварски, без преседана у том региону. Злочини које су починили муслимани, ретко су саопштавани.” ... Констатујући да Срби нису учинили скоро ништа да оповргну лажи о рату у Босни, Џон Шиндлер поставља питање: да ли су Срби искључиво криви за Босански рат и злочине почињене у њему и тврди: „Медији, владе и невладине организације учинили су све да истина о Босанском рату остане у тами, односно у лажном приказу. Верски карактер рата је скриван, а исламска природа власти у Сарајеву била је тема која се апсолутно није спомињала. Није се хтело да уочи да владајућом муслиманском странком, која се представљала мултикултурном и демократском, управљају радикални исламисти борећи се за свој идеал – револуционарни Иран... Присуство хиљада светих ратника међу босанским муслиманима доведених на захтев Сарајева из свих делова исламског света да пренесу џихад у Европу, једва да је помињано. Иако се Исламска интернационала и њени муџахедини из Ал Каиде и сличних организација готово нису ни трудили да прикрију своје присуство, Запад томе није придавао значај...” И даље пише Шиндлер: „Чињеница која је потпуно занемарена јесте да је деведесетих година Босна имала идентичну улогу у глобалном џихаду као Авганистан осамдесетих, послуживши као погодно подручје за рат против неверника, а истовремено обезбеђујући уточиште и полигон за обуку будућих генерација ратника. Зеница и Травник показали су се исто толико погодним за свете ратнике Осам бин Ладена као Џалалабад и Кост неколико година раније. Босна је махнула руком муџахединима широм света: дођите, видите, убијајте, ширите се... Није случајно што се испоставило да је од средине деведесетих узнемирујући број најтраженијих терориста стекао прво искуство у Босни...”

А други човек Ал Каиде, др Ајман ал Завахири рату у Босни придаје овакав значај: „Што се тиче битака које се воде у распрострањеним регијама исламског света као што су Чеченија, Авганистан, Кашмир и Босна, то је само претходница и темељ за главну битку која је започета у срцу исламског света...”

Поред западњачке лажи о Босни, Џон Шиндлер напомиње да постоји и „западњачка амнезија”. Он истиче да је „огромна жеља специјалиста за Балкан да у студијама о тероризму непријатним истинама не унизе и доведу у питање циљ босанских муслимана”.

А писац ових редова, професор историје и стратегије на Америчкој војној поморској академији и бивши обавештајац Националне безбедносне агенције, по сопственом признању био је један од многих који су „прогутали муслиманску пропаганду без варења”, али је личним искуством у Босни, разочаран оним што је видео и чуо од „наших најбољих стручњака”, увидео да је политика САД на Балкану „кратковида и крајње деструктивна”. Зато је и одлучио да исприча „праву причу” о Босанском рату.

Треба ли да се надамо да ће и домаћи Срби, пријатељи бошњачких муџахедина и љубитељи моноетничког Сарајева поступити као Џон Шиндлер када прочитају Кољевићеву и његову књигу. Не верујем. Они ће до смрти презирати истину.

Али Срби, прокажени Срби, уз помоћ разумних и савесних људи из света, дужни су да се боре за историјску истину о Босанском рату и пред лицем света и потомцима докажу да су у Босни борећи се за своју слободу опет бранили и хришћанску Европу од џихадског ислама. А Европа их је за ту одбрану казнила бомбардовањем НАТО авијацијом.

Судбина српског народа у Европи све више личи на судбину старозаветног Јова.