недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Предрасуде не смеју бити оправдање

субота, 14.02.2009. у 22:00
Весна Голдсворти

Поглед странаца на Србију и на њену историју, културу и традицију врло често може бити занимљив показатељ за стварање слике о нама. Та слика може бити субјективна, погрешно створена на основу неких лажних митова, али може бити и плод искреног покушаја да буде објективна. Може се десити да нама не одговара ни једна ни друга: прва, наравно, више јер за собом носи озбиљне последице по нашу садашњост и будућност, а друга зато што нам и истина, ако је критичка, може засметати. Књига немачког историчара Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века” у издању „Clio” спада у ову другу врсту књига, која је провокативна и полемична, колико за нас толико и за свет који је, добрим делом, научио да на нас гледа на основу предрасуда.

Управо о тим предрасудама и лажним митовима Запада у односу на нас, о томе како настају и како их ваља разбијати да би свет стекао колико-толико праву слику о нама разговарамо са Весном Голдсворти, ауторком изузетних књига: „Измишљање Руританије: Империјализам маште” и „Чернобиљске јагоде” (биографија). Весна Бјелогрлић-Голдсворти (1961), Београђанка која живи у Лондону, ванредни је професор енглеске књижевности у Кингстону у Лондону, а по позиву предаје на америчким универзитетима Сент Лоренц у Њујорку и Бакнел у Пенсилванији. Од прошле године, члан је Одбора за доделу једне од најугледнијих светских књижевних награда, ИМПАК Даблин.

Прославила се књигом „Измишљање Руританије…” у којој анализира Балкан кроз визуру англосаксонске књижевности која је углавном Балкан видела као „анти-Европу”. Прошле године ово дело је „прославило” десети рођендан (први пут је објављено у Америци у издању „Yale University Press”, 1998) који је обележен скуповима на неколико универзитета у Британији, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. У припреми је ново британско издање, а књига се налази у обавезној лектири на шездесетак светских универзитета. „Руританија” се преводи на шпански (издавач „Акантиладо” из Барселоне); „Чернобиљске јагоде” управо су изашле на португалском (издавач: „Педра да Луа” из Лисабона). Разговор са Весном Голдсворти вођен је електронском поштом.

Ваша књига „Измишљање Руританије. Империјализам маште” постигла је велики успех на Западу. Како га објашњавате, с обзиром на то да она пружа и критички увид у западњачке ставове према Балкану?

Прве наговештаје видела сам већ почетком деведесетих док сам завршавала докторат који чини потку мојих анализа западног виђења Балкана. Два знаменита издавача понудила су ми уговор за књигу која тада још није постојала: о тези се причало дуго пре него што сам је завршила. Када је „Руританија” изашла, „Вашингтон пост” је писао да би обимом истраженог материјала могао да се подичи и читав универзитетски одсек. Бавила сам се углавном деветнаестим и раним двадесетим веком, радећи пре почетка краја Југославије, али било ми је јасно да све то важи и даље, да се о Балкану говори углавном само док се тамо ратује, и да се посеже за релативно скученим репертоаром стереотипа, стенографских скраћеница које омогућују да у мало речи дочарате „буре барута на прагу Европе”. Моја књига понудила је један потребан коректив, почела сам од идеје Балкана у сликовницама за децу а завршила са неким од најкапиталнијих дела прошлог столећа. Сама чињеница да је представљала критику дубоко усађених идеја отворила јој је медијски простор. Ниједан уредник вредан свог заната не жели да му сви певају исту мелодију, зар не? Мислим да сам у том контексту нешто и постигла: не толико у смислу да изменим ставове, колико да се они не понављају рефлексно, да они који их износе дугују и нека објашњења.

„Балканске архетипове” било је лакше црпсти, кажете, из великог броја популарних романа којима је Балкан неретко служио као узгредно место радње него из дела писаних на основу богатог искуства и темељног проучавања овог подручја. Зашто су они били значајни?

Видите, мени је инспирација био Едвард Саид и теорија оријентализма, односно представа Другог на истоку – егзотичног, лењог, фаталистичког – као пандана рационалном, практичном и супериорном западу. Нисмо се у свему слагали. Питала сам га једном зашто пише о британском империјализму, а не и о отоманском, иако је део историје његовог палестинског народа колико и мог српског. За мене је међуигра умируће отоманске империје и удаљене а моћне Британије, која је подржава из страха од руске снаге, кључ целе приче. Оног тренутка када испливамо из аморфне масе отоманске раје, виде нас час као оријенталце, час као некакве мини-Русе. Када сам почела да пишем о Балкану у том контексту, имала сам осећај да израњам испод дебелих наслага леда у правцу нечег новог. Инспирисао ме је и важан чланак Милице Бакић и Роберта Хајдена о оријентализму и Југославији. Негде пред крај мога рада појавило се „Измишљање Источне Европе” Ларија Вулфа. Марију Тодорову и њен „Имагинарни Балкан” открила сам у првом заједничком приказу: појавила се, буквално, неколико месеци пре „Руританије”.

Већ и по насловима видите да смо сви изашли испод истог шињела, да смо осетили нешто што је било у ваздуху који су прочистиле постколонијалне студије. Међутим, Вулф и Тодорова су историчари, ја се бавим књижевношћу. Мене од историје више занима имагинација, а у том контексту и популарни жанрови, ефемерна а огромна и моћна индустрија забаве. Сматрам да она трајно утиче на начин на који посматрамо свет, да ма колико је презирали из наших академских кула од слоноваче, она оставља дубљи траг од радова историчара. И ми о Америци више „знамо” из Холивуда него из пера Де Токвила. Занима ме значи шта о Балкану мисле они милиони који вам кажу да о њему ништа не знају. Тај талог, супстрат основних и често погрешних представа није безначајан. Он утиче на стварање јавног мњења, њему подилазе и политичари и многи други који би требало да знају боље, посебно у наше време. Бил Клинтон није кретао на летовање а да не консултује фокусне групе о томе где да иде а да не угрози популарност.

Који су то архетипови који се (ако се) и данас понављају?

Мислим да постоје нијансе али не и концептуалне разлике између представа о Балкану и генералних представа о Истоку као простору на коме живи неки ирационалан свет коме треба помоћи да своју кућу доведе у ред, коме треба подвикнути као детету ако се не може другачије, свет у којем се људи рађају са атавистичким мржњама према својим суседима, готово генетски предодређеним, свет чије сенке онима на западу – ма какве биле њихове муке – и даље омогућавају да себе виде у најбољем могућем светлу. Битна разлика је то што ако останете на „Блиском истоку” – како су некада звали Балкан – о свему се томе можете много слободније изражавати него у односу на „Средњи исток” (који на српском зовемо „Блиским”), где су такве приче мало опасније. Ја сам Балкан назвала последњим упориштем прихватљивог расизма. Тај „Балкан” се данас смањио, али још увек је ту и ми смо још увек на њему.

Постојање таквих стереотипа разумљивије је код неупућених, али, сме ли озбиљна политика од које, великим делом, зависе судбине балканских народа да себи то допусти? Тачније: не личи ли то на свесно збуњивање „гласачке машине”?

То је као да ме питате да ли је старија кокошка или јаје. Не знам ко кога збуњује, свесно или несвесно. Ако уредник британског таблоида „Сан”, који се продаје у три милиона примерака и који чита око седам милиона читалаца, закључи да му је Босна досадила, онда премијер зна да би даље трошење новца или не дај Боже британских живота на Босну могло да га кошта фотеље на следећим изборима. Политичари се удварају уредницима и власницима медија, а ови се препоручују могућим победницима тако што им унапред погађају жеље и намере. „Озбиљна” политика – ма шта то било – води се у уском процепу између догађаја и његовог одјека, „док се Власи не досете”. У природи је медија да једна прича о којој историчар напише двеста хиљада речи до таблоида допре сведена на двадесетак. У процесу свођења учествују влада и опозиција, зависни и независни, лобисти, новинари, владине и невладине организације, страни и домаћи. Какофонија група и гласова траје све док се не изгубе нијансе, док се не зачује нешто што личи на мелодију. Онда, када се она појави, тешко ју је променити.

Колико се озбиљно ради на разбијању таквих представа о Балкану и Србији? Како савремена историја Британије данас гледа на Балкан, посебно на Србију?

Не знам. Ко би на томе требало озбиљно да ради? Овде или тамо? Британија има прворазредне историчаре Балкана, а има и доста оних који су – кад год се на мапи појавила нека нова држава – видели у томе шансу за издавачки подухват са солидном аконтацијом. Такви се упуштају у писање „Кратке историје Херцословакије” после неколико месеци у библиотеци. Они су гласни, рукописе испоручују на време, пишу једноставним а течним стилом, делују убедљиво. Успут се понекад заљубе у Херцословакију као да им је рођено дете. За мене су обе групе знак здравог издаваштва које одговара на потребе тржишта, јер има доста читалаца који из принципа не читају ништа што има фусноте. Ако је Србији стало да нешто учини, онда треба колико може да негује рад озбиљних научника и овде и тамо, не само оних који јој дају најгласније комплименте. Њихова реч годи али није нужно најефективнија.

Треба погледати шта раде суседи и шта од тога функционише. Учествовала сам у дебатама које је недавно организовала румунска влада у Шведској и у Британији. Тема је била „Бренд Румунија”: како поправити слику Румуније на западу. Румуни су у целини били критичнији према себи од нас странаца и веома забринути што се о њима пише свашта рецимо у Италији и Шпанији. На британски скуп позвани су студенти дипломатије у Лондону, буквално из стотинак различитих држава. Многи једва да су чули за Румунију, мада су сви без разлике чули за Дракулу и за балканске вампире. Румуни су говорили да је Дракула херој борбе против Турака а не вампир, и да они нису на Балкану већ негде другде. Позната је моја шаљива дефиниција: ако осетите потребу да поричете да сте на Балкану онда сте сасвим поуздано на њему. Вече је било провокативно, забавно, добро посећено. Коштало је, колико знам, неколико хиљада евра: чини ми се да се исплатило.

Шта ваља чинити да се предрасуде других о нама, али и обрнуто, наше о другима, измене?

Мислим да сам на први део питања управо одговорила. Када је „Руританија” објављена, пожелела сам да могу да напишем две верзије књиге, једну за земљу из које потичем, другу за ону у којој живим. Срби имају много предрасуда о Енглезима – да су хладни, без срца, перфидни, превртљиви, користољубиви, да не умеју да се обуку, да су у просеку ружни – сваки читалац може овде да допише своје…о томе сам у шали писала у „Чернобиљским јагодама”. Међутим, како ми мало утичемо на судбину Британаца, а они на нашу утичу, важније ми је било да погледам шта они мисле о нама, мада видите да се код мене „они” и „ми” помало и претапа. Бојала сам се да би „Руританија” могла да допринесе потврђивању наше предрасуде да нам „велике силе” раде о глави по линији неке давно смишљене конспирације, која се онда на неки начин – истовремено нарцисоидан и мазохистички – користи као оправдање да се не поправља чак ни оно што би се лако могло поправити. То не бих никако желела, не само зато што смо ми многе стереотипе о примитивном Балкану прихватили свесрдније од западњака, већ и зато што верујем да су предрасуде објашњење за многе ствари, али не смеју бити оправдање, ни овде ни тамо, за недостатак самокритичности.

Анђелка Цвијић


Коментари1
56450
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

M. Н.
Одличан интервју са иѕванредно стручном и проницљивом Весном Голдсворти!Корисна лектира, посебно за наше политичаре! Надам се да ће госпођа Голдсворти ускоро одржати предавања у Београду и другде у Србији.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља