Књига немачког историчара Холма Зундхаусена „Историја Србије од 19. до 21. века” у издању издавачке куће „Clio” биће у петак, 20. фебруара, повод за разговор који у Гете институту у Београду организују Институт, „Clio” и „Политика”. Разговор у којем ће учествовати наши најугледнији историчари, социолози и политиколози покренут је не само да би се расправљало о слици коју странци имају о Србији, њеној историји и српском народу већ, што је можда важније, о томе како наши историографи процењују два века наше историје.

Низ разговора које смо на страницама „Политике” водили протекле две недеље управо је за циљ имао ове теме. У данашњем интервјуу, о књизи Холма Зундхаусена говори др Милош Ковић, један од најзапаженијих историчара млађе генерације. Ковић је доцент на Катедри за општу историју новог века на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду и аутор је књиге „Дизраели и Источно питање” (издавач „Clio”).

Како оцењујете Зундхаусеново виђење 19. века? У којој се мери, и у чему, оно разликује од нашег виђења?

Нисам више сигуран да се, усред овог разногласја, уопште може говорити о „нашем” виђењу. Најкраће и поједностављено речено: насупрот старијој историографској школи која је тврдила, да се послужим ироничним речима Милана Младеновића, „да смо одувек били у праву”, сада имамо и све утицајнију школу која нас уверава да „никада нисмо били у праву” и да је, скоро по правилу, правда била на страни оних са којима је Србија у последња два века ратовала.

Холм Зундхаусен, наравно, није склон овој врсти крајности, што се, рецимо, види из његовог прилично трезвеног виђења притисака Аустро-Угарске на Србију или НАТО напада из 1999. Ипак, ближи је „другој школи”. Он верује да националистички дискурс доминира у овдашњим популарним представама о прошлости, па и у српској академској историографији. За српску историографију 19. век је доба успона; Зундхаусен, међутим, у српском 19. веку проналази претежно тамне, претеће тонове. Оно што је у овдашњој историографији „ослобођење” Косова, Метохије, Македоније, Босне и Херцеговине, за њега је „освајање” несрпских територија. Његов главни циљ је деконструкција онога што он сматра српским националистичким митовима, у чијем средишту би био косовски завет. По његовом мишљењу, ти митови одвели су Србију у недела и поразе из деведесетих година 20. века.

Да ли аутор „Историје Србије од 19. до 21. века” довољно критички анализира мешања и утицаје страних сила на тадашње и будуће време ових простора?

Балканским историчарима често се пребацује да, пренаглашавањем улоге „страних сила”, избегавају да се суоче са „унутрашњим узроцима” овдашњих невоља. Један од мудријих и искуснијих истраживача историје Балкана, Ричард Клог, међутим, каже да се приликом проучавања историје „малих”, нарочито балканских држава, утицај „страног фактора” мора узети у разматрање много више него у истраживању историје великих сила, какве су, рецимо, САД или Немачка. Зундхаусен пише о утицају великих сила, али он верује да је у историји Србије тај фактор заиста био значајан само у повременим тренуцима великих криза.

Необично је, међутим, скоро потпуно одсуство великих сила на његовој слици распадања Југославије из деведесетих година 20. века. Уместо тога, он кључне узроке овог догађаја проналази у динамици српског национализма. Међутим, чини се да би од много веће важности за немачке читаоце, којима је ова књига првенствено намењена, била критичка анализа узрока и последица притиска њихове, немачке владе, оличене у Хансу Дитриху Геншеру и Хелмуту Колу, на водеће чланице Европске заједнице, да признају сецесију Словеније и Хрватске, у децембру 1991. године. Судећи по општепознатим изјавама лорда Карингтона, Переса де Куељара, Ворена Кристофера или Ролана Диме, ова прва велика, самостална акција тек уједињене Немачке узнемирила је њене савезнице и довела до проширења кризе на Балкану. Непријатна сећања у Београду изазвала је и усклађеност Геншерових потеза са деловањем аустријског министра иностраних послова Алојза Мока. Коначно, значај улоге Немачке у распадању Југославије можда и нехотице подвлачи и сам Зундхаусен, када примећује да се признање независности Словеније и Хрватске може узети као међународно-правни датум нестанка ове мултинационалне државе. Тој теми он, међутим, посвећује само два пасуса, у којима лаконски умањује одговорност Немачке.

Који су вредносни судови од којих полази овај познати немачки историчар?

Обиље вредносних судова представља, по мом мишљењу, главну слабост ове књиге. Лично, верујем да је задатак историје, као и сваке друге науке, да објашњава, а не да суди и вреднује. Зундхаусен, истина, каже да не жели да буде судија, али одмах затим додаје да себе види као „вештака или истражитеља”. У овој књизи он, међутим, можда и нехотично, преузима на себе и улогу судије.

Не треба, наравно, посебно наглашавати да је стајна тачка, са које Зундхаусен изриче своје моралне судове, заснована на вредносном систему његовог културног и друштвеног миљеа. Бар би историчари требало да буду свесни релативности вредносних судова, и чињенице да они најчешће трају онолико колико трају дате вредности. Томове марксистичке историографије, у своје време бестселере, данас више нико не чита. Поводом ове књиге негде сам већ наводио речи Јакоба Буркхарта, који упозорава да се „морамо чувати тога да своје историјске перспективе одмах сматрамо закључцима светске историје”. По Буркхартовом мишљењу, вредновања и разматрања о „срећи” и „несрећи” у људској историји задатак су публицистике, а не академске историографије.

Која би била перспектива његовог гледања на историју Србије?

У овој књизи Зундхаусен на целу историју Србије у 19. и 20. веку гледа из угла деведесетих година 20. века. У дубокој, двовековној прошлости Срба, он трага за узроцима злочина које су они, како он понавља, починили током деведесетих година 20. века. Тако се десило да Зундхаусен у својој књизи суди хајдуцима из турског доба, Вуку Караџићу, Његошу и његовом „Горском вијенцу” због онога што ће се догодити у грађанском рату од 1991. до 1999. године. Уз овакве анахронизме, убедљивост његових оцена умањује и превелики број материјалних, чињеничних грешака.

Шта за нашу историју значи ова књига Холма Зундхаусена?

Оваква виђења српске историје преовлађују у светској публицистици и историографији, и са тим се треба суочити. Књига је писана као позив на дијалог, и надам се да ће у нашој средини она подстаћи нова преиспитивања и прегнућа.