уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 26.02.2009. у 17:00 Иштван Ивановић, у Бечу првог мартовског сунца, једне давне године

Велеградска Руж(н)ица

"Профил" (Фото: Eankadesign.com)

Путовао сам цијелу ноћ и ока нисам склопио. Већину времена провео сам у вагон- ресторану у друштву сличних мени. Сан о новцу и моћи, о слави и лијепим женама покренуо је и многе прије нас и тако ће остати све док буде младости. Испијали смо каве и коњаке, пушили, по обичају и превише за такве прилике, збијали шале и смијали се. Кроз наше приче цуриле су скривене жеље, наде и страхови. Док су се једни хвалисали глумећи бољег себе, други су се безразложно посипали пепелом. Знали смо да западни возови не касне, да нам је зора међа и да ћемо са првим зрацима јутра загазит, свако на свој начин, у жељно ишчекивани, обећавајући и непознати живот велеграда. Млади смо, а младост има право на све; заблуде су оправдане, а жеље и нереалне наде корисне, исто као и мале лажи.

Иако је било љетно доба, јутро је било свјеже. Не журим, вучем кабасти кофер и загледам изблиједјелу скицу на полеђини изгужваног, кафанског рачуна. Улице око станице су прометне и пуне ужурбаног свијета. Дошљаци, кад једном постану дио ове заколутане масе, забораве на своја почетна чуђења и згражања и тек када их неки нови продошлица на то подсјети, схвате колико су се промијенили.

Упутио сам се ка непознатој адреси и кроз влажно трамвајско стакло рјешавао ребусе уцртаних оријентира. Посматрао сам „промичући“ царски град. Све је свечано, свуда лепршају заставе и све одише редом и чистоћом. Права умјетничка дјела и одмор за очи су велики паркови. Све је нестварно лијепо, за не повјеровати властитим очима и за запитати се, зашто се људи још рађају и живе у дивљини.

Са сваком сљедећом станицом од центра ка периферији, град је губио на перфекцији, а сјај и раскош замјењивали су простота и сивило обичних градова. На послијетку сишао сам и упутио се пјешке ка одредишту о којем сам тек понешто чуо из прича.
Била је то једна од оних радничких четврти у којима на малом простору и у скученим животним условима живи велики број људи. Од недавно ту претежно станује и обитава придошла, с брда- с дола, страна радна снага и њихове породице. За све је то, уствари, привремено боравиште. О томе се не прича, то се подразумијева. Чак и они који су ту дочекали дубоку старост, ко зна зашто и како крпајући крај с крајем, не губе наду да ће једног дана одавде отићи и бар умријети на неком пристојном мјесту.

Предвече је у тим четвртима најживље. На улицама, испред зграда, трговина или у хладовини ријетког дрвећа је маса разноликог свијета. Долазе нови најамници, одлазе старији беспосличари и скитнице, пијанци сједе по неугледним клупама, чопор растрчане и разигране дјеца, жене са бебама у пролазу...

Ту су и продавнице где се купује све, а у једној чији су власници били старији брачни пар куповао сам и ја. Имали су ћерку, јединицу и првих недјеља мога боравка није била ту. Говорило се да је негдје, код родбине.

(/slika2)Пролазиле су недјеље. Ушао сам у радничку свакодневницу, хватао ритам у свему и све чешће стискао зубе и убјеђивао себе да морам издржати. Упознавао сам разне послове, људе, језик и град. Ишчекивао петке, када се исплаћују наднице, радио суботом због бољег плаћања, а недјеље дочекивао исцрпљен и уморан као пас. Одлазио у јавна купатила, сједио са друштвом по баштама уличних биртија и посматарао свијет у пролазу. С временом сам видио и упознао што-шта новога. Почео сам се распитивати и за жене и говорио друштву да још нисам примјетио лијепо женско створење. Збијао сам шале говорећи, да Бог случајно није, кад је стварао свијет и садио љепоту „овај ровић“ прескочио, или може бити шта друго, умјесто љепоте убацио и подарио овом мјесту и људима у њему. Насмијали су се на моју досјетку, а најстарији међу нама, погледао ме, наздравио и узео ријеч:“Чуј, лијепе жене! Док смо млади сви падамо на љепоту. Крв нам је врела, а нагони јаки. А кад се остари или опроба оно за чиме се жуди, човјек се промјени и некако охлади. Нико не вјерује лијепим женама. Сувише су лијепе да би биле вјерне, а мушкарци, с годинама траже оданост. Љепота и вјерност су као ватра и вода. А многи кажу тако је и са памећу. Али, исто је и са паметним мушкарцима и они су неукротиви. Но, свако нађе шта тражи, прије или послије. Деси се човјеку, понекад у животу, да оно што му је некад било лијепо ко Сунце, постане ружно, а оно што му је било ружно постане лијепо.“

Намјестио се некако свечано на столици, запалио и опет наздравио.

Обилазио сам и богатије четврти, узалудно тражећи да се разувјерим и видим главито женско створење. Мислио сам у себи, све се овдје може и наћи и купити, али то не. Они старији по стажу, зезали су ме за јединицу, ћерку оног трговца и говорили да се стрпим, да ће љепотица ускоро да стигне. Знало се да тих дана долази, чули си од родитеља.. Схватио сам озбиљно и потајно је ишчекивао и замишљао; главиту ћерку јединицу.

А, онда једно предвечерје, враћајући се уморан с посла навратио сам у трговину.
Ћерка је била мојих година, можда мало старија и кад сам је угледао, укочио сам се. Моје очи нису видјеле ружније чељаде. Ништа на њој није било складно.
Необично висока за жену, широких и погурених рамена, блиједо- провидне коже, пиргава и маљава лица. Имала је високо чело и изражене јагодице. Поздравили смо се и упознали. Слободном руком, затурала је рашчупану, плаву косу иза великих и клопавих ушију и гласно се смијала. Честим и чудним покретима (нешто попут сталног мрштења) образа и великог погрбљеног носа, подизала је наочали и при томе имала још изобличенију фацу. Дебела стакла су још више увеличавали очи и ниси знао ни гдје гледа и ни шта види.

(/slika3)

Имала је мала уста и скоро непримјетне усне. Вежући косу у кратки репић, доња избачена вилица још је више долазила до изражаја и доминирала неправилним лицем.
Била је љубазна према мени и тражила контакт. Али, осјећао сам нелагоду, био збуњен и затечен, без ријечи и нисам знао како да се понашам. Личила ми је на живо страшило што се код нас стављало по вртлацима да плаши и одбија птице.

Сљедећих дана бјежао сам од ње као ђаво од крста, а и кад сам куповао журио сам, често не узимајући ни кусур. Падале су ми на памет материне ријечи да се пазим урока, да носим наопако чарапе или мајце, да пазим куд ходам и не налетим на сугреб, да не сједам одмах на вруће мјесто, послије других. Молио сам Бога да је не виђам, да се не згражавам и не губим апетит. Никад не затварајући уста, њен пискав глас ме пробадао као игле. Правдао сам се да је ништа не разумијем, слијегао раменима и једва чекао да ми уручи купљене ствари, да што прије здимим. Но, слабо је шта помагало, отезала је са робом, споро бројила паре и смијући се нешто џемркала само да ме дуже задржи. Понекад ми је давала безплатно пиће, нудила кекс и слаткише. Примјетио сам да има ријетко добру душу, да је весело створење, да је друштвена и да радо помаже. Гледао сам је испод очију или намјерно скретао поглед, вјечно журио. Слао познанике или колеге да купе оно што ми је требало само да је не видим. Познаници су примјетили моје муке и почели да ме зезају, измишљајући поруке и позиве које ми је, наводно, упућивала. Куповали су ситне ствари говорећи да ми то она шаље као поклон. Постао сам онај са киме су збијали шале и на чији се рачун често смијало.

Требало ми је времена да се навикнем на њу, првобитни шок је прошао, а са сваком следећом недјељом бивала ми је симпатичнија. Разумио сам је све више и схватао да је забавна, да збија шале и на свој и на туђи рачун и бивало ми је све пријатније бити у њеном друштву. Њене необичне црте лица постајале су ми све интересантније и што сам је више упознавао, све више сам запажао како зрачи задовољством и добротм. У мојим очима бивала је све љепша.

Долазила је студен, а собичак у којем сам био, ни почему прикладан за живот зими. Загледао сам жуљаве руке, све рјеђе отресао прашину са прљаве радне одјеће и полако схватао свијет радништва о којем ништа нисам знао. Низали су се послови, повећавале норме, дијелиле лекције и ширио страх од предстојеће зиме и неизбјежних отказа.

У оно мало преосталих дана напињао сам се из петних жила да се покажем што бољим, јер су постојали изгледи за неке послова и преко зиме. Те су добијали стари, провјерени радници, који су дуго у послу или они који су хранили бројна уста, али и ријетки и најбољи од преосталих. Дошао је газда, вршио последњи одабир, посматрао и консултовао се са повјерљивим му људима. Трудио сам се, „летио не стајући“ и онда оклизнуо, пао са скеле и дошао себи тек у болници. Рука и нога су ми били сломљене и у гипсу . Почеле су моје муке и нове спознаје. Посјете су биле ријетке, јер се мали број преосталих познаника још борио за опстанак.

Пустили су ме послије три недјеље и силних провјера. Довезли су ме на пријављену адресу и оставили. Опет сам стигао у радничку четврт, у онај исти собичак и остао сам сам и беспомоћан.

Следећег дана, појавила се и она, велеградска Руж(н)ица. Чула је за све, све су јој испричали.... Зима је ....

Шта је било на крају? Прича може имати неколико верзија, уствари онолико колико је и нас самих. На вама је да изаберете ону по вашем укусу и односу према љепоти тијела и духа ... будите само искрени.

Коментари37
a2d63
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sreto goranovic
odlicno skolski nemam reci ma ti si genije.............
wantok
Samo zahvalnost piscu. Svi kojima sam slala su zadivljeni. Hocete li josh pisati?
@zagonetka
...nije verodostojno da fizicki radnik pise ovako dobro... HA, HA, HA!!!!!!!
@Cica
Autor je rekao kraj price. Da nije tako, ne bi promenio opis svoje junakinje.
Cica
Istvane,molim te reci mi kraj price nikome necu reci,ili nastavi sa pricom??

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља