понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:00

„Фудбалски сан” као производ класне дискриминације

Аутор: Иван Ергићнедеља, 01.03.2009. у 22:00
Иван Ергић

Ништа боље од уметности не приказује дух одређеног времена, а Стендалов епохални роман „Црвено и црно”, реалистичким стилом илуструје колико је у доба монархизма, било тешко пробити се из нижих слојева друштва до највишег. У то доба, као што главни јунак романа схвата, то је било једино могуће преко војске (црвено), или преко цркве (црно). А како је то данас? Кад се погледа професионални спорт и његови актери, којим је затрпан ТВ програм, али и поп и рок звезде, или славни глумци, кад се прелистају биографије које нису ништа друго до пледоаје друштвеног успона, помислило би се да је то данас далеко лакше. То говори мит о „америчком сну”, или крилатица „подједнаке шансе”, која је у многим друштвима и озакоњена.

Постоји много прича о остварењу „америчког сна”, али у њиховој основи нису начела о једнаким шансама за сваког грађанина без обзира на порекло, већ погодна економско историјске коњуктуре развоја западњачког друштва у датом моменту. Иако „амерички сан” и сличне идеје губе на снази, и даље се покушава да се потхране истицањем и представљањем оних који успевају да се пробију у више друштвене етаже. Међутим, ако се мало боље загледамо у одређене феномене и процесе видећемо да је „амерички сан” замењен „фудбалским сном”!

Фудбал, као и остали високо комерцијализовани спортови, поред функције забаве служе и као жив и необорив идеолошки доказ да чак и они који долазе и из најсиромашнијих слојева друштва имају (једнаку) шансу да постану богати и успешни. То се на најперфиднији начин злоупотребљава, не само у идеолошке сврхе, већ за пропагандне потребе фудбалског естаблишмента који ову игру приказују као бајку, којој сваки клинац треба да тежи, док је он, уствари, многима једини пут изласка из мучне свакодневице, сиромаштва и беде.

Од фавела до „ферарија”

Фудбал је успешно представљен као идеалан избор, који нуди све што се може пожелети, а уствари фудбалска индустрија профитира од осујећености оних који иначе немају никаквих других могућности да се остваре у животу и себи обезбеде достојанственији живот. Тако та индустрија, увек изнова, успева да мобилише милионе клинаца и клинки, не само зато што је фудбал лепо упакована бајка, већ и зато што многи немају ни најосновније услове да се школују, да постану лекари, адвокати, менаџери, банкари...

У свему томе треба истаћи још нешто веома важно, треба указати на једну огромну разлику. Ако је некада „амерички сан” био теорија успеха кроз интелигенцију, креативност, проницљивост, развој личности и лидерских способности, данашњи „фудбалски сан”, или сан врхунског спортисте, осим што (наравно) камуфлира класну дискриминацију, није ништа друго до кодирана порука да се без памети, образовања и креативности, уз поштовање одређених правила игре, може доћи до новца и славе. И није случајност што су ти трендови најуочљивији у популарној култури и шоу бизнису.

То је индустрија којој није потребна само одређена врста талента, већ пре свега одређена врста човека, неког ког је лако изманипулисати и ко не размишља превише о свом друштвеном и политичком положају. Потребан јој је неко ко ће служити духу шоу бизниса, каприциозним газдама клубова и функционерима, власницима продуцентских и дискографских кућа, манекенско-модним агенцијама и ко ће прихватити његове законитости. Због тога је дошло до хиперпродукције „лајф стајл” емисија, репортажа из живота фудбалера – од трошне куће у некој фавели до „ферарија”, музичких такмичења типа „идол” и „поп стар”, глумачких и манекенских аудиција... Њихови актери су све деца осиромашене средње класе, маргинализованих група, афричке, совјетске или јужноамеричке беде, прекаријат који тражи сламку спаса и живот достојан човека. Сви они су не само жртве глобалне социјалне неправде, већ и директни учесници ширег друштвеног програма, који жели да представи ствари онаквима какве оне у самој суштини нису, а да углавном нису ни свесни тога.

Дакле, то је свесно смишљена друштвена прича о томе како неко без образовања (чак и глуп), уз мало талента, може да дође до новца, статуса, угледа и признања. А уистину дешава се то да нешто што немају не могу да имају,  па им се то представља као нешто што и није потребно за успех којем теже, што је обична обмана.

Жртве неуспеха су и породице

Углавном реална слика је оваква: приступ високом образовању је све ексклузивнији и не зависи само од новца већ и од већ п културног капитала, мреже познанства, утицајних кругова... То су места на којима се производи будућа корпоративна елита, топ-менаџери, врхунски адвокати, бескомпромисни предузетници и лидери, високи политичари и дипломате итд. То је миље, то су позиви који се данас сматрају врхунским и престижним, јер су пре свега моћ, утицај и углед најаутентичнија мерила индивидуалног успеха. С друге стране, слава и богатство које имају глумци, певачи или спортисти, иако су пролазни, потурају се као дефиниција успеха и остварености у коју верују главни актери индустрије спектакла као и сви њихови конзументи, који потичу из истих социјалних слојева. Они тако постају отуђени једни од других, а сва завист, љубомора, осећај беспомоћности и неправде премешта са оних који имају реалну моћ и утицај и који диктирају правила понашања на оне који су све до јуче били у истом друштвеном кошу са њима, и који су стицајем околности постали имућнији, или популарнији.

Родитељи су данас принуђени да све наде у успех своје деце полажу у спорт и да улажу све што имају у то, некад и целу своју имовину (ако је имају), што је можда највидљивије у професионалном тенису. То је невероватан ризик, јер док они добростојећи и могу то да приуште, тај ризик за све остале је чиста коцка, све или ништа и то у најегзистенцијалнијем смислу. А до нас допиру само приче са хепиендом, док милиони прича о спортским неуспесима, породичним трагедијама и разочарењима остају скривени. Где су деца која не успеју да се пробију, иако су и они и родитељи све што су могли уложили у успех? Пошто су запоставили образовање, на које би могли да се ослоне и којим би себи обезбедили достојну егзистенцију, остају на маргини друштва заједно са породицом и свим својим фрустрацијама и порушеним сновима...

У фудбалу, рецимо, Фифа је под притиском социјалних институција увела правило да су клубови дужни да младим фудбалерима из својих „предпрофесионалних” погона обезбеде образовање и могућност школовања. Међутим, ти програми једва да су довољни да се стекне какво такво знање и, доцније, омогући запошљавања тек да ти млади људи не би били потпуно на терету државе.

Све то је, дакле, перфектна илузија – популарна индустрија и медији свакодневно производе призоре славе и успеха обичног човека, тај сјај је никад ближи и дохватљивији, а уствари реч је о добро осмишљеној манипулацији. Сузе и разочарења приликом елиминације такмичара из емисија које траже нове звезде или идоле правећи спектракл од људске муке, су само капи у океану суза и фрустрација милиона оних, који овде, или онде, пролазе тај исти пут, само далеко од нашег ока.

Од тих поремећених друштвених односа, профитирају високо комерцијализовани спортови, који су део индустрије спектакла, и пре свих фудбал, као најпопуларнији спорт. Пошто су њехови главни протагонисти људи који су се пробили из нижих друштвених слојева, они се представљају као нека врста „хуманитарног пројекта”, док уствари фудбал само профитира од класне дискриминације и индиректно је репродукује. У томе је цео трик професионалног спорта.

* аутор је фудбалер Базела и репрезентативац Србије


Коментари3
a257a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jole
Skidam kapu!
Goran
Ergicu Care!
Miloje Cacic
Jos jedan prelep tekst sa mnogo interesantnih detalja. Hvala Gospodine Ergicu.Naravno, mnogo hvala Politici i njenim urednicima.Ako vec nemamo knjigu i ovako je super.Ziveli!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља