недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Превод дуг 350.000 минута

субота, 14.03.2009. у 22:00

За Зору Чавић-Илић, преводиоца РТС-а у пензији, страни језици су највећа љубав и поље на коме се најбоље сналази. Потиче из старе београдске, дипломатске породице, чији су преци у Српској енциклопедији, носиоци Карађорђеве звезде, Сребрног ордена Милоша Обилића, Легије части. Рођена у послератној, одрасла у послератној, а већи део радног века провела у Титовој Југославији, а пензију дочекала после пада Милошевића. Госпођа Зора Чавић-Илић, преводилац, три деценије је провела у РТС-у, у Културно- уметничком програму и својим радом допринела стварању некадашњег одличног образованог програма, који смо готово заборавили. 

Филмови, научне серије, озбиљна музика, телевизијске драме, страни и домаћи документарни програм. Серије „Ја Клаудије”, „Корени”, „Кунта Кинте”, „Сага о Форсајтима”, „Шекспир на телевизији”, емисије из образованог програма о животињском свету, великанима америчке или немачке књижевности, емисије о француском сликарству само су део тог програма и радне биографије Зоре Чавић-Илић, која је опстала у РТС-у захваљујући свом знању и незаинтересованости руководећих гарнитура за нешто што је некада словило за телевизијско уметничко и образовно благо.

Какав је био живот у послератном Београду?

Ја сам четврта генерација која је рођена у Београду. Отац ми је био правник и вицеконзул у Албанији баш уочи рата, али после рата, као буржуј, није могао да нађе посао све до 1958. године. И тада се коначно запослио као службеник у банци. У кући је била кутија пуна ордења, Карађорђева звезда, Сребрни орден Милоша Обилића, Легије части, које је после бомбардовања покрадено или продато. Породична кућа, дипломски рад Јанка Шафарика, на углу Зорине и Крунске, био је животни простор за четири породице. Пролазили смо једни другима кроз собе. Чак је и помоћна соба била реквирирана, у коју су са декретом долазили синови палих бораца, који су долазили да студирају у Београд.

Како сте се сналазили у новом политичком систему?

Никада нисам била политички ангажована. Много потомака старог Београда се повукло. А прва лекција за сналажење била је када сам пошла у основну школу. Тада ми је отац рекао: „Оно што се у кући разговара, у школи се не прича”. А то ми је рекао јер сам једног дана дошла из школе и рекла: „Пионирски руководилац нам је рекао да ако неко говори ружно о Титу и партизанима то морамо да му пријавимо”. И све то у првом разреду основне школе. Тако смо навикнути да ћутимо, јер била су тада страшна стрељања Београђана у Лисичијем потоку, на Ади Циганлији, у Топчидеру, а све да би им узели куће.

Где се највише види промена културолошке слике Београда?

Прво је промена у квантитету становника јер су људи напуштали, бежали из Југославије. Прво бежање, после рата, било је када је једна кајакашка екипа дозволу за такмичење искористила да превесла до Италије, било је и случајева када су препливавали границу. Затим су добијени пасоши па су познати писци, уметници, музичари одлазили. Затим у културним навикама и образовању. Када сам била девојчица одрастали смо уз „Политикин забавник”, дружи ли се, имали квалитетно и свеобухватно образовање, све до Шуварове реформе школства. Затим после пуштања људи са Голог отока, почело је да се инсистира на очувању културе. Слати су оркестри у фабрике, кренуо је увоз филмова. А поједине амбасаде су имале су задатак да спроводе утицаје својих земаља па су доводиле уметнике светског ранга, тако је, на пример, цела прва постава Америчког позоришта дошла у Народно позориште, људи су носили шамлице да би обезбедили место, затим гостовања Еле Фицџералд, Дјука Елингтона. Али, за слободну мисао није било места.

Колико језика говорите и како сте дошли у РТС?

Говорим енглески, руски и немачки, а споразумевала сам се и на италијанском. Језик је мој терен, на коме се сналазим. А седамдесетих година у РТС дошла сам као готов оформљен човек. Прво сам била продуцент за инострана гостовања, радила сам у Југоконцерту и Савезу композитора, а била сам и представник загребачке Концертне дирекције, тако да су ме буквално уграбили тада водећи људи РТС-а. Чим сам дошла у телевизију као продуцент за страна гостовања довела сам Амелију Родригез која је снимила неколико емисија, а и за цео Културно-уметнички програм сам обављала менаџерске послове. Тако сам упознала Блантера, композитора „Каћуше”, Хачатуријана и низ интересантних људи.

Колико сте филмова, серија и емисија превели за РТС у току тродеценијског рада?

Ако сам три пута седмично имала једну емисију, а да је просек био 90 минута, онда пута четири седмице у месецу, затим тај број помножите са онолико месеци колико их је у 33 године, јер и ако идете на одмор морали сте да оставите превод. То је отприлике око 350.000 минута, јер на телевизији се обрачунавало у минутима. То су разне емисије, документарни филмови, научни програми.

Какав је био избор филмова када сте почели да радите, а какав на крају Вашег радног века, у време санкција?

У почетку је постојао Биро за набавку иностраних програма, који је од главних уредника примао налоге за куповину. Постојала је увек тенденција да гледаоци добијају оно што је најбоље. Филмови који су ишли на Фест долазили су на екран. Али у доба Милошевића ишло се на то да се програмом забаве гледаоци и скрене им се поглед с лудила у коме смо, а с друге стране имали смо санкције и тада је врх куће одлучио да скида са сателита. Срамно се крало са сателита, као што се дешавало и са књигама и музиком. Узимали смо све и свашта. Цветала је пиратерија. Било је време разбојништва у складу са општим разбојништвом у земљи. Цветала је пиратерија. Тај цех ћемо тек платити. Оно што смо имали у свом фундусу и на чему смо ми радили вредно и предано узимале су овдашње домаће телевизије. Колико ми знамо – без надокнаде. Ја сам тада била шеф преводилачке службе и одлучила сам да те филмове не преводе стално запослени да се не би кућа довела у питање. Све сам се надала да ће Милошевић кратко трајати. То су углавном преводили спољни сарадници РТС-а, а могли су да одлуче хоће ли бити потписани. Углавном је ишло – обрада РТС-а.

Тада почиње време шпанских серија?

Да. Милошевићево време нам је и то оставило у наслеђе. Политички врх куће РТС-а је захтевао да се нађу серије да народ не мисли. Тако је почело са маратонским серијама „Касандром” и „И богати плачу”. И на тим серијама су радили тимови преводилаца.

Да ли сте имали проблема због политичких ставова?

Углавном не, а и била је видна незаинтересованост руководећих гарнитура за преводиоце и за нешто што је некада словило за телевизијско уметничко и образовно благо. Међутим, не може нико да каже: ја сам радио свој посао. Човек има свест о себи. Мене нико никада није могао да натера, ни у Титово време, да ја у титлу када неко каже „ Merry Christmas” напишем „Срећна Нова година”. Не, увек је писало „Срећан Божић”. Писала сам увек „Бог” великим словом. Нарочито када сам преводила филмове Сесила де Мила… Осим тога када сам преводила Лира све сентенце, које се односе на власт, а биле су примењиве на нашу ситуацију, титловала сам великим словима. Због тога сам била прозивана, али ми нису могли ништа.

Који Вам је филм који сте превели остао у сећању?

Памтим Томаса Мора – „Човек за сва времена”, „Рајанову кћи”, „Мај фер лејди”, серију „Ја Клаудије”…

Какви су данашњи преводи филмова?

Мора се водити рачуна о времену догађања. Не може у серији „Рим” војник када говори о рођендану да пита о торти. Каква торта у том периоду? Некоректност извесних преводилаца превазилази њихову младост и штурост образовања. Жути титлови или бели на светлој подлози, који су хаос за очи, затим фонт, такозвани гусеничар, по 30 словних знакова у једном и исто толико у другом реду, али то нам је дар кабловских телевизија. Знало се да је норма до 29 знакова у једном реду, а други мора да буде краћи. Не преносити мисао на следећи титл, не делити реч цртицом у други ред… Обавезно навести ако се при преводу користила друга литература. Затим сваки титл мора да прати динамику реченице. О томе се води рачуна још само на РТС-у и на Б92.

Осим преводилачког рада на филму, шта бисте издвојили као нешто на шта сте поносни?

Посебно сам поносна на превод књиге „Трула заоставштина Јосипа Броза” Норе Белоф, стоји у мојој фиоци, јер, нажалост, код нас још нико нема храбрости да је објави, иако је објављена у Словенији и Италији.

--------------------------------------------------------------

Дух Београда

Како се догодило да дух старог Београда устукне пред придошлицама?

То се догодило још под притиском комунистичке власти, јер се ишло на то да се потпуно уништи грађанска класа. А кад год друштво губи грађанску класу оно губи на квалитету понашања, менталитета, осећања на веродостојности, на поносу. Београђани су прво потиснути у својим становима. Такорећи сваки стан био је реквириран, или бар један његов део, за потребе власти. То су били ти страшни заједнички станови. То је био својеврстан начин притиска и о томе треба да се говори стално и да се то никада не заборави. Али држао се Београд некако све до Милошевића. Е, ту је био највећи пад.

Гордана Башовић


Коментари5
5ca59
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Џејми Шеј
@ Zara – NY – Da li je uobicajeno u Njujorku da u istom tekstu pisete na dva jezika? Molim Vas pokusajte pa nam javite rezultat. Razlika izmedju Evrope i SAD je upravo u pristupu. Mi u Evropi se ponosimo svojom istorijom koja je milenijumska. Ameri se ponose time sto su genocidom iskorenili starosedeoce svog kontinenta. Zbog toga pljackaju svuda po svetu kulturne vrednosti, kao na primer iz bagdadskog muzeja, i dovlace u Njujork. Je li za Vas normalno kada neka pitanja “ne postoje”? Ova Srbija nije mala, ali se tacno zna ko pokusava da je unisti, mada ih neki nazivaju “prijateljima”. Ova Srbija predstavlja zemlju u kojoj zivi mnogo nacionalnosti, bar tri veroispovesti, jedni pored drugih i sve je to bilo u miru da nije onih koji dolaze sa bombama da taj mir unakaze. G-dja Cavic-Ilic je potpuno u pravu kada pati zbog gubitka duha jednog grada, bez obzira da li je to Beograd ili neki drugi grad. Promenom stanovnistva grada nemoguce je ostvariti miran razvoj grada niti sacuvati tradicionalne vrednosti a ne vidi se razlog unistavanja istih. Promenom strukture stanovnistva za vise od 10% dobijamo gradjane kojima treba vreme (godine) da se prilagode sredini. Cenu tog prilagodjenja neko mora da plati i ta cena ima svoje granice. Srbija je solidarno primila svoje sunarodnike (oko milion njih na 8 miliona stanovnika Srbije) iz ratom pogodjenih srpskih sredina koji nisu krivi zbog toga sto su bili proterani. Ali to ne znaci da nismo svesni koliko smo izgubili da je razvoj bio miran. Svaka dramaticna promena strukture predstvlja bolnu promenu i za dolazece ljude i za autohtono stanovnistvo.
Zara - NY
Za razliku od uvazene g-dje Cavic - Ilic koja na pocetku intervjua naglasava da je cetvrta generacija rodjenih u Beogradu ...i koja pati jer je navodno unisten duh Beograda pod najezdom pridoslica ...sta bi trebalo da kaze jedan Njujorcanin (grad u kom zivim) gde jedni pored drugih zive svi moguci narodi sveta ?! Moje prve komsije su Amerikanci ali i Japanci, Svedjani i Argentinci ! Sta u tome ima lose ? Razlicite kulture i poimanje sveta , razlicite ideologije i mentaliteti su samo obogatili ovaj ogroman prostor ! Za sve ove godine provedene u Americi (konkretno u Njujorku) nisam nikada cula da je neko nekoga pitao "da li je rodjen u Vasingtonu, Bostonu, LA ili Njujorku ?" Ta pitanja ovde ne postoje. Who cares ? Ona se postavljaju samo u nasoj maloj Srbiji (kao i u bivsoj Yugoslaviji) i nasem "malom" Beogradu.
Darko Tomić
Meni ne smeta kad neko ističe da je dio autohtonog stanovništva jednog grada, naprotiv. Grad upravo dobija obilježja svoje kulture zahvaljujući generacijskom prisustvu tih ljudi. Živeo sam u Rijeci kao podstanar dok sam tamo radio. "Stari" stanovnici su mi tiho u nekoj neobičnoj bojazni govorili da su stanovi gospode obično bili snabdeveni klavirom u koje su došli partizani posle oslobođenja i te iste "stvari" pobacali kroz prozor radi "zauzimanja prostora". Živim u Banja Luci u kojoj je u proteklom veku bilo nekoliko demografskih eksplozija i izmena stanovništva kao posljedica ratova. Nemam ništa protiv doseljavanja, ali imam protiv toga da novodošli očekuju da im se autohtono stanovništvo prilagođava u smislu njihovog razumevanja pojava i prirode života. to je već domen kućnog vaspitanja i lične kulture ophođenja.
maks
E sto mi smeta kad neko istice da je Beogradjanin vec generacijama, ta informacija mi je zasmetala odmah na pocetku izlaganja ove gospodje koja je, svakako, obrazovana!
paja patak
Дивна, истинита, тужна прича. Скоро по први пут у српским новинама дат је опис живота и одрастања детета „реакције“ у условима комунизма. До бола ми је препознатљив. Дивим се, а истовремено и сажаљевам гђу Чавић-Илић . Мада нисам материјално био погођен послератним променама (био сам дете руских избеглица, осиромашених као „црквени мишеви“ још после победе бољшевика, 1920 г.), још у гимназији сам одабрао да студирам - не хуманистичке дисциплине, које су ме привлачиле, већ медицину – са чим се могао наћи посао било где у свету – и првом прилком када се то удобно могло учинити напустио сам Титову Југославију (и моју „унутрашњу емиграцију“ у којој сам у њој пребивао) и препустио је наследницима оних који су насилно били усељени у собу нашег стана у центру Београда. Случајно сам сада накратко у Београду,гледам их на репортажи о отварању изложбе о Титу и његовим поклонима и јежим се. Боже, како сам Ти захвалан што нисам живео са њима и даље у том "заједничком стану"! Сажаљевам гђу Чавић – Илић што је остала. Уосталом,да је отишла не би ни упознала Милошевића .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља